Zen Noir (2004) – Marc Rosenbush

 

    Kada sam nabasao na film Zen Noir samo sam rekao vau! Dve reči koje se najviše čuju na ovom blogu, a koje skoro da nemaju ništa zajedničko, smeštene u naslov jednog filma?! Istina, umesto reči zen, Japan je ta druga najfrekventnija reč na Filmooniriji, ali pod leksemom „Japan“ ovde uvek provejava i semantika reči zen. S obzirom da sintagma zen noar predstavlja apsurdan spoj reči, možda i oksimoron, za pretpostaviti je da se tu radi o nekakvoj komediji – parodiji ili farsi, ili o nadrealističkom filmu u kojem se realističan zaplet film noara raspetljava iracionalnim sredstvima zena. Skoro da sam bio u pravu, pa sada nakon sedamdesetak minuta provedenih pred ekranom mogu reći da je Zen Noir pre svega uvrnuta komedija, a onda i pomalo noar upakovan u eksperimentalni, zen-nadrealistički film. Dakle, radi se o originalnom ostvarenju, ali, nažalost, originalnost, koja sama po sebi ne garantuje smislenost i kvalitet nekog dela, je možda i jedina svetla tačka ovog filma.

    Zen Noir započinje kao tipičan noar iz sredine prošlog veka. Privatnog detektiva, dok kunja u svom zamračenom uredu, budi zvono telefona. Čujemo i njegov glas, ali ne kao upravni govor, već iz off-a kao glas naratora. Kaže nam se da je telefonski prijavljeno ubistvo i objašnjava kako je detektiv došao do saznanja da se ono desilo u budističkom manastiru iako lokacija ubistva nije direktno data od strane lica koje je prijavilo zločin. Na mestu zločina detektiv zatiče jednog azijata, glavešinu tog manastira, zatim Eda, monaha, i Džejn, zaređenu monahinju. Jedan pripadnik njihove zajednice je pao mrtav dok su svi zajedno meditirali. Iako se na njemu ne vide tragovi fizičkog povređivanja, detektiv ipak veruje da je ubijen, pa počne da ispituje svedoke. Međutim, odgovori budista su u duhu zen filozofije, dati su kao zagonetke ili su i sami pitanja, bizarna pitanja koja samo pomućuju um našem trezvenom istražitelju. Recimo, na njegovo pitanje u koje vreme se desilo to navodno ubistvo, Ed ga zaskoči priupitavši ga na šta misli kada kaže vreme.

    Ed, koji mu je inače bio vrlo čudan, izvrši samoubistvo naredne noći. Potom ga tokom te iste noći u snu poseti njegova pokojna žena Nora. Sutradan od Džejn sazna da ona boluje od raka, što je prevršilo meru, jer je naš detektiv, ophrvan tolikim bremenom smrti, počeo da se zaljubljuje u ovu monahinju. Od tog trenutka završili smo s film noarom i uronili u kontemplaciju o smrti na način kako tu pojavu vide zen-budisti. Detektiv otvara svoju smrknutu dušu onom azijati, glavešini manastira, koji u tom trenutku u ruci drži pomorandžu. „Kada jedeš narandžu, ti ne jedeš samo narandžu“, kaže mu, „ti jedeš i drvo narandže sa lišćem, vetar koji je mreškao to lišće, zemljište iz kog drvo raste i farmera koji je tu narandžu uzgajio, jedeš tako i prostor i vreme, ceo univerzum.“ Detektivu ove reči uliju nadu. Počinje da shvata da su život i smrt jedno, da su oni objedinjeni u toj krišci narandže koju sada jede. Dakle, u ovom trenutku su živi i svi oni koji su nekad živeli, ali i svi oni koji će se tek roditi. Naš detektiv je na putu da se zarekne da će ubuduće živeti svim svojim bićem u sadašnjem trenutku, trenutku koji sublimira beskonačnost i vremena i prostora. Zbog toga uzima Džejn za ruku, zato što je ona sada za njega besmrtna kao, uostalom, i njegova Nora, ali i Ed i onaj monah zbog čije smrti je i došao u ovaj manastir i tako sebi iz korena promenio život.

    Ako se malo udaljimo i sa distance pogledamo Zen Noir da bi ga bolje sagledali, možemo reći da je pisac hteo da kaže da je rešavanje nekakvog ubistva besmislena rabota, jer su život i smrt jedno, dve strane iste medalje. To bi možda bio ispravan stav u slučaju da su svi potencijalni gledoci ovog filma zadrti budisti. A znamo da nije tako i da se većina njih kune u ordinarnu dramaturgiju, što znači da oni očekuju da se sumnja u ubistvo izvede do kraja – da se otkrije uzrok smrti. Nasuprot tome, autor ovog filma je već u njegovoj drugoj četvrtini prešao među budiste i počeo da se ponaša anarhično i nihilistički, jer je, izgleda, meditacijom odstranio čitavu ovu našu stvarnost i tako relativizovao sva ta zbivanja u filmu. Tom relativizacijom opala je i naša zainteresovanost i zabrinutost za te likove kojima život visi o koncu. Mi se sada pitamo šta je život, i ako je on isto što i smrt, onda ne zavređuje tolike muke i odricanja. Treba se prepustiti zaboravu kroz zbijanje šala, smišljanje zagonetki, paradoksalno ponašanje, kroz meditaciju stići do prosvetljenja – kao da nam režiser govori svojom razuzdanom naracijom, ali i nizom iluzionističkih specijalnih efekata kojima se naglašava apsurdnost svih tih životnih situacija.

    Da je kojim slučajem ta klimava naracija bolje struktuirana i oplemenjena duhovitošću umesto što je potopljena u jalovi humor, imali bismo možda dobru uvrnutu komediju na verske teme ili uspešnu parodiju film noara. Ovako, preostaje nam da Zen Noir tretiramo kao eksperimentalni film koji, zapravo, ne zna šta će sam sa sobom. Nizak budžet i osrednji glumci, posebno neupadljivi i neubedljivi Dvejn Šarp u ulozi privatnog detektiva, ne mogu da budu izgovor Marku Rozenbušu za idejnu neusredsređenost i odsustvo osobene autorsko-rediteljske vizije. Na kraju, ostaće nam u sećanju samo ona parabola o narandži i optimistički stav zen-budizma da je prosvetljenje (satori) moguće i dostižno za mnoge od nas, kao uostalom i za tog bezličnog detektiva koji je tokom priče o narandži doživeo iznenadni blesak svesti i stekao dubok uvid o sebi i svetu u kojem živi, svetu-svemiru koji je sav sadržan u ovom našem sadašnjem trenutku, i to, verovali ili ne, baš u tački na kraju ove moje otkucane rečenice.