Blue Period & Arrogance and Virtue (2024) – Kentarô Hagiwara

 

    Vrlo retko se dešava da neka drama iz stvarnog života, drama koja se tiče krucijalnih momenata ljudskog bitisanja – perioda odrastanja u traženju i nalaženju sebe, odnosno perioda odlučivanja o ulasku u bračnu zajednicu, bude fikcionalizovana sa toliko istančanosti i pronicljivosti, ali i samouverenosti da će artistička vizija uspešnog prevazilaženja teškoća ove vrste uz jedan entuzijastički, gotovo euforičan ton, biti autentična i kredibilna. A ona takva zaista i jeste u filmovima Kentara Hagivare, u Arrogance and Virtue, a pogotovo u Blue Period. Naravno, velike zasluge pripadaju piscima ove priče i filmskim predlošcima u vidu mange i romana, ali Hagivara je uspeo da komprimuje i mangu i roman u format celovečenjeg filma akcentujući suštinske stvari iz tih priča i poentirajući na njima pametnom upotrebom filmskog medija. Sudeći prema ova dva igrana filma njegova umetnička vizija svodi se na dramatizaciju velikih životnih prekretnica i psiholoških stanja likova zahvaćenih ličnim krizama, s tim da su to jake osobe koje su u stanju da prevaziđu sopstvene mane i kočnice, ali i prepreke koje postavlja okruženje ili nameću običaji i društveni moral. Stoga su Hagivarini filmovi (barem ova dva) afirmacije života i življenja kao punog ispoljavanja ličnosti koja se vremenom, kroz suočavanje sa različitim izazovima, menja u smislu otkrivanja sopstvene biti i smisla, a potom i usklađivanja svog praktičnog življenja sa tom svojom prirodom.

        Blue Period (2024)

    Jatora Jaguči je sasvim običan tinejdžer; pohađa srednju školu u kojoj se ističe po svojim visokim ocenama iako ga nijedan od predmeta posebno ne privlači, u slobodno vreme druži se sa nekoliko vršnjaka s kojima deli ljubav prema pivu i fudbalu, dok se još uvek ne usuđuje da uđe u dublje odnose sa suprotnim polom. Pred njim su tek velike odluke. Prva je već za dve godine kada treba da se odluči šta posle škole. Da li upisati fakultet ili odustati i naći posao, što bi bilo i poželjno s obzirom na niska primanja koja ostvaruju njegovi roditelji. Jednog jutra, u svanuće, kada se s drugarima vraćao iz noćnog provoda, Jatora prvi put svoj kraj, Šibuju, sagleda iz drugačijeg ugla. U to gluvo doba i uz prve proplamsaje jutarnjeg plavetnila odraženog u staklu fasada brojnih oblakodera, on ostane ukopan iza svojih drugara i oseti kao da leti. Neobjašnjivo milje prostruja njegovim žilama i on već sutradan dobi poriv da naslika taj prizor. Nekako u isto vreme desi se i da Jatora zaluta na školsku slikarsku sekciju i tamo primeti jednu od izloženih slika. Pogodila ga je lepota jedne anđeoske glave na platnu i on tada shvati šta mu je u krvi. Odluči da se učlani u slikarsku sekciju i da počne pripreme za upis na državnu umetničku akademiju.

    Gubeći polako kontakt sa svojim starim drugarima, Jatora počne da gradi prijateljstva sa članovima slikarske sekcije, pogotovo sa Jukom, ekstravagantnim mladićem koji ima dugu kosu i nosi žensku odeću. Juka kao da ga svojom pojavom podstiče da bude svoj i istraje u onom što je naumio. A to je slikarstvo. Profesorica likovnog mu daje korisne savete i hrabri ga, ali istovremeno i kritikuje i nipodaštava njegove radove. To je, međutim, samo izazov za Jatora i stimulans da uloži još veći trud kako bi ostvario napredak u onom što sada smatra svojim životnim pozivom. Njegova uverenja u tom smislu su tako jaka, da čak i njegovi roditelji, koji su zajedno s njim svesni da se od umetnosti teško živi, popuštaju i prihvataju njegov naum da upiše umetnički fakultet. Sada su pred njim sva vrata otvorena i od njega sve zavisi. Počinje da se preispituje koliko je on zapravo talentovan i sposoban da položi prijemni na kojem će se verovatno pojaviti veliki broj još talentovanijih mladih ljudi – budućih slikara. On eventualni manjak talenta sada nadomešćuje posvećenošću i upornošću kojima uspeva da pređe ovaj trnovit put i ostvari svoje ciljeve.

    Blue Period je jedan nadahnjujući mali film koji će one osećajne i umetnosti sklone duše obodriti da istraju u negovanju svojih afiniteta i da od njih umesto hobija naprave svoj životni poziv. Večita dilema: da li u životu raditi dobro plaćen posao koji ne voliš ili onaj s niskim primanjima a koji ti leži u srcu, ovde dobija nedvosmislen odgovor. I taj i takav odgovor je neupitno na strani naših unutrašnjih poriva sudeći prema filmu koji gledamo. A i mi smo ubeđeni u to, jer je lik Jatore potpuno uverljiv. Njegova unutrašnja borba, borba sa samim sobom kao i sa okruženjem i nepisanim društvenim pravilima, zaista stvara sliku umetnika u traženju sebe i svog mesta u svetu. Sudbina umetnika je sudbina autsajdera i to je tako svuda, ne samo u Japanu. Stoga, ovaj film je razumljiv svim našim savremenicima duž globalnog šara. Razumljiv je i po pitanju umetničkih praksi, to jest kreativnog delovanja jednog umetnika. I to nam je ovde plastično dočarano, jer dok stvara mi čujemo Jatorin unutrašnji glas koji navodi njegovu olovku ili četkicu. Pratimo sled ideja koje vode po fazama sve do konačne, zaokružene sugestivne celina kojom imponuje jedno umetničko delo. Zaista, ovaj film je retka prilika da se uđe dublje u prirodu umetničkog stvaranja i da kroz sama Jatorina slikarska dela, prikazana u celini ili u detaljima, a onda i u raznim svojim fazama nastanka, sagledamo stvaralačku borbu umetnika sa samim sobom, ali i sa potencijalnom zamišljenom publikom i njenim očekivanjima.

        Arrogance and Virtue (2024)

    Režiser Kentaro Hagivara kao da je planirao da odmah nakon premijere filma Blue Period u distribuciju pusti i svoj naredni film, Arrogance and Virtue, jer ovaj drugi se nadovezuje na priču o odrastanju i izboru životnog poziva sa pričom o izboru životnog partnera i ulasku u brak. Oni koji nisu imali hrabrosti da se kao Jatora rukovode isključivo svojim afinitetima, već su podlegli pritiscima porodice i društva da se izabere posao koji donosi novac, u filmu Arrogance and Virtue oličeni su u liku Kakeru Nišizave, tridesetčetvorogodišnjaka koji poseduje malu porodičnu pivaru i uspešno privređuje kao čelnik jednog radnog kolektiva sastavljenog tek od nekoliko zaposlenih. Kakeru još uvek nije oženjen, jer je probirljiv i sad, već u problematičnim godinama da se nađe prava prilika za brak, prinuđen je da ugovara sastanke sa potencijalnim partnerkama preko interneta. Posle niza neuspešnih pokušaja susret sa Mami Sakanivom, stidljivom, ali ljubaznom, fino vaspitanom i zgođušnom tridesetdvogodišnjakinjom, urodi plodom. Između njih proradi hemija, pa se ubrzo vežu i postaju nerazdvojni iako još uvek bez overenog bračnog zaveta. I tako prođe godina dana u ljubavnoj uljuljkanosti sve dok se između njih ne ispreči „progonitelj“. Naime, Mami se požali Kakeruu da je neko prati, da joj upućuje anonimne telefonske pozive i da se ona zbog toga oseća ugroženom. Kada se jedne večeri požali Kakeruu da ne sme da uđe u svoj stan, jer je tamo sa ulice videla upaljeno svetlo, on je nevoljno poziva da prenoći u njegovom stanu. Par dana posle toga Mami nestaje.

    Mamiin telefon je nedostupan, pa sada Kakeru posećuje njene roditelje kako bi došao do određenih saznao koja će možda rešiti misteriju njenog nestanka. Ispostavlja se da je Mami pre Kakerua odbila dvojicu prosilaca i da je ostala neudata iako su ova dvojica bili pristojni ljudi čistih biografija. To Kakeru saznaje iz prve ruke, jer je posetio i ta dva čoveka sumnjajući da je možda neko od njih kidnapovao Mami. Videvši da su i jedan i drugi sada oženjeni i žive srećne živote, odbacio je svoje sumnje i vratio se kući neobavljenog posla. Posumnjavši da ga je Mami ostavila preostalo mu je samo da razmišlja o onome što mu je žena iz agencije za sklapanje brakova rekla o današnjem stanju uma mladih po pitanju braka. Sa dve reči ona bi to opisala kao arogancija i vrlina. Mladi jako drže do sebe, trude se da žive uzorne živote kako bi bili dostojni bračne veze, a onda kada im se ukaže šansa stavljaju arogantno svoju malenkost iznad malenkosti potencijalnog partnera i odbacuju ga kao nedostojnog njihovih vrlina. Ovakvo osećanje je pratilo i Kakerua i Mami sve do tog njihovog međusobnog susreta i veze koja ih je postepeno menjala i terala da nauče da žive u zajednici sličnoj braku. Želja da se konačno uda bila je impuls da Mami smisli strategiju koja će Kakerua naterati na brak. Taj „progonitelj“ je njena izmišljotina da bi preko njega iznudila Kakeruov pristanak na venčanje. Kada je uvidela da su njen naum razotkrile Kakeruove koleginice s posla, rešila je da pobegne na šest meseci, daleko od rodbine i poznanika, i priključi se radnicima Zelenila jednog manjeg mesta.

    Ne, ovo nije antiklimaktični preokret i rasplet jednog trilera. Za razliku od Kakerua, mi smo otpočetka znali šta se dešava s Mami. Znali smo za razlog njenog odlaska i samo se pitali na koji način će da budu konačno izglađeni odnosi između njih dvoje, odnosno da li će se njihova veza završiti brakom ili ne. Ali od samog završetka mnogo je važniji način na koji se do njega stiže. A Kentaro Hagivara je, kao i u Blue period-u, i u Arrogance and Virtue-u suptilno i duboko psihološki propratio tu dramu borbe sa sobom i sa nepovoljnim životnim okolnostima i poteškoćama. U završnoj sceni susreta između Mami i Kakerua čujemo ispovest ljubavnika koja odražava ono stanje razapetosti između samoljublja i nesebične ljubavi prema partneru, između arogancije i vrline. Mami je uspela da elokventno izrazi te svoje misli, što je naišlo na prepoznavanje i kod Kakerua i učinilo da se uklone prepreke, te psihološke barijere, na njihovom putu do braka. Ta njena finalna ispovest dala je smisao i svim onim pogledima, gestovima, ponašanju između ljubavnika tokom filma, koji ipak, može se reći, unutar te melodramatične potke poseduje elemente trilera, i to psihološkog trilera osobite vrste. Takav triler prati sve one krivudave i neravne puteve duž kojih se kreću osećanja čoveka ophrvanog sumnjom i ljudskim slabostima, čoveka uvek zagledanog u sebe i posvećenog preispitivanju sebe, stvarnosti i svog odnosa prema toj stvarnosti. U filmu nam se indirektno nameće poređenje sa delom Pride and Prejudice, Džejn Ostin, ali Arrogance and Virtue je uronjen u japanske društvene norme i običaje koji se i dan-danas u mnogome razlikuju od savremenog, globalizacijom uniformisanog belog sveta. Takođe, osećajnost koja izbija iz Arrogance and Virtue, Blue Period i drugih sličnih japanskih filmova je nešto posebno i svojstveno samo ovoj, i geografski i kulturno nama vrlo udaljenoj zemlji. Tu osećajnost je mnogo lakše doživeti nego opisati. Zbog toga vam jedino preostaje da, kada završite sa čitanjem, a završavate ovog trenutka, pustite ove filmove i prepustite im se.