Arirang (2011) – Kim Ki-duk

 

Arirang je tradicionalna korejska pesma koja govori, ili još bolje – peva i zapeva, o nedostižnoj lepoti dirajući u nacionalni sentiment, ali i u intimu pojedinca i izazivajući kod njega čežnju za nečim što mu više ne pripada, tugu, melanholiju... U takvom duševnom stanju našao se Kim Ki-duk nakon što je završio film Dream 2008. godine. Tada, tokom snimanja se desio incident koji je mogao da završi smrću glavne glumice. To je Ki-duka ostavilo u šoku i, potom, možda i uz zasićenje poslom, nateralo da se povuče u osamu jedne planinske kolibe i tamo se preispita; razmisli o svom dosadašnjem životu, smislu onoga što radi, a onda i odluči šta i kako dalje. Tokom te tri godine on je živeo kao isposnik, ali nije mogao bez kamere, pa je svoju dnevnu rutinu i povremene razgovore samog sa sobom snimao, da bi 2011, opredelivši se ipak da nastavi svoju karijeru režisera, izmontirao snimljeni materijal i od njega napravio celovečenji dokumentarac, zapravo mono(doku)dramu.

Kim Ki-duk je unutar te kolibe na osami razvukao šator i u njemu spavao. Kao da je hteo da što više odstrani okruženje i da se usredsredi na svoju unutrašnjost, na svoje najličnije misli i osećanja. Kako bi izbegao da govori sam sa sobom, on je pričao u kameru, ali tako kao da vodi dijalog. Izvlačio je iz sebe bolne teme i postavljao sebi pitanja, a onda pokušavao da odgovori. Donekle je rekapitulirao svoj prethodni život sa akcentom stavljenim na profesiju kojom se bavi. Do tada je već bio svetski priznati filmski stvaralac nagrađivan na najvećim svetskim festivalima. Ali kopkaju ga neke stvari. To, na primer, koliko je za takav njegov status zaslužan sticaj okolnosti. Da nije prepoznat i slavljen u Evropi ostao bi jedan od bezbroj neshvaćenih umetnika čije opskurne filmove malo ko želi da gleda, pa bi mu se onda vrlo brzo završila i karijera, jer ko će, uostalom, da finansira filmove koji nemaju publiku? Takođe, pogađaju ga i kritike pojedinih stručnjaka za film i kritički nastrojenih gledalaca, koji mu zameraju da su njegovi filmovi grubi, sirovi, pomalo naivni i kao da su rađeni na brzinu, bez mnogo promišljanja. On sebe pokušava da opravda tvrdeći da radi iskreno, iz svojih najdubljih poriva...

Umesto detaljnijih odgovora na lebdeće pitanje – zašto su njegovi filmovi takvi kakvi jesu, Kim Ki-duk se potom vraća u prošlost i bavi svojim karakterom prepuštajući gledaocima da sami dešifruju razloge te grubosti, ali i nežnosti razmekšane do patetike, koje izbijaju iz svakog njegovog ostvarenja. Naime, on zaključuje da je imao veoma težak život. Radio je u fabrici fizički posao, a onda i kao ulični umetnik jedva sastavljao kraj s krajem. Ni njegova filmska karijera nije bila med i mleko. A glavni razlog zašto je sve to bilo tako, misli on, leži u njegovom karakteru. On je oduvek bio usamljenik. Njegov najbolji i, ujedno, jedini drug tokom školovanja bio je dečak čiji je otac američki crnac, dakle melez koga su svi izbegavali. Ki-duk pominje svoj film Address Unknown, jer je tamo prikazao tog tamnoputog tinejdžera. Sada shvatam da tamo vidimo i lik samog Ki-duka i da na osnovu tog filma možemo da razumemo ovog nesrećnog čoveka. Taj mladić u filmu, rediteljev alterego, je šikaniran, zlostavljan od školskih drugova, izneveren od devojke koju voli. U njemu se skuplja bes koji na kraju i eksplodira u vidu nekontrolisanog nasilja. U Arirangu, posle ovakvog izliva iskrenosti i potpunog otvaranja duše, Kim Ki-duk zapeva „Arirang“ roneći suze u beskrajnom sažaljevanju samog sebe...

Kao i u svojim fikcijama sada naš usamljenik uzima u ruke pištolj i kreće u obračun sa svojim zlotvorima. Konačno izlazimo iz kolibe, sedamo u kola i odlazimo u grad. Stajemo kod određene zgade, vidimo Ki-duka s leđa kako ulazi u zgradu, čujemo pucanj, pa vidimo njegov povratak. Vozi nas autom dalje po gradu odrađujući svoje egzekucije na još nekoliko mesta, da bi se potom, po obavljenom poslu, dovezao nazad u svoju kolibu. Sada mu preostaje još jedan metak; montira pištolj na uzicu koja zapinje za okidač, seda naspram cevi, povlači uzicu, BUM... Posle ovakvog završetka više ne znamo šta je zapravo istina od svega onoga što smo čuli iz usta Kim Ki-duka. Shvatamo da se on igra s nama. On mora, ima suštu potrebu, da struktuiše i ovaj dokumentarac kao fikciju, odnosno kao dramsko delo. Pitamo se, stoga, da li je njegova patetična ispovest i ponašanje u kolibi autentično ili nije. Ipak, ne možemo da poreknemo osećaj da nam ovaj umetnik iznosi svoju dušu na dlanu. Ta njegova ogorčenost i samosažaljenje izbijaju i iz svih njegovih igranih filmova, a tamo to ne bi tako plastično i uverljivo bilo prikazano da nam on u njima ne daje i samog sebe.

Ali takvo ispovedanje, neprekidno sipanje reči tokom celog filma, nije dobar način za jednu vizuelno predstavljačku umetnost. Nekom ko nije toliko upućen u Ki-dukova dela i ko nije njegov fan, Arirang je dosadan i gotovo nepodnošljiv. Međutim, onima koji obožavaju njegove filmove, svakako da je zanimljivo da sat i po posmatraju ekspresiju lica u krupnom planu ovog virtuoza, balansera između brutalnosti i prenaglašene čuvstvenosti, dok nam on iznosi svoje tajne, ili čak i dok nas laže, jer i u tim lažima se odgoneta deo njegove ličnosti. Posebno je to zanimljivo posle skore, iznenadne smrti autora od kojeg su mnogi, uključujući i moju malenkost, očekivali još mnoga vredna dela. Nažalost, njegov opus je sada zaokružen, pa uz reprize nekih njegovih masterpisova i onih manje vrednih, ali isto tako vanrednih, samosvojnih ostvarenja, imamo za vijek i vijekova i ovo svedočanstvo iz prve ruke; Kim Ki-dukovu ispovest par ekselans pod devizom „patetika kao poetika“. Dirnuti do suza, a sa oporim ukusom u ustima, podstaknuti smo da uz eho Ki-dukovog drhtavog glasa, koji kao da stiže sa nebesa, zapevamo: „Arirang, Arirang, Ararijo... 아리랑 고개로 넘어간다. / 나를 버리고 가시는 님은 / 십리도 못가서 발병난다.“