Killers on Parade (1961) vs. Our Marriage (1962) – Masahiro Shinoda

 

Masaširo Šinoda je jedna od perjanica japanskog novog talasa, filmskog pokreta nastalog na prelazu u šezdesete godine prošlog veka. To je vreme kulminacije ubrzane transformacije Japana iz bede posleratnog perioda u visokorazvijenu zemlju, jednu od velesila modernog sveta. Ovakav munjevit industrijski uspon podrazumevao je i kolateralnu štetu u vidu brojnih žrtava tranzicije, osiromašenih ljudi, ali se odrazio i na kulturni identitet Japanaca. Umesto tradicionalnih vrednosti patrijarhalnog društva ukorenjenog u stroge etičke principe, na snagu stupa kapitalističko-konzumeristički moral koji sledi najniže ljudske nagone, materijalističke prohteve za bogatstvom i komforom do kojih se stiže preko gomilanja novca. Sada božanski atributi sa duhova predaka, bogova budističkog panteona i svetosti izgubljenim ratom iskompromitovanog cara prelaze na njegovo veličanstvo novac. Više se ne biraju sredstva da se do njega dođe, čak i po cenu da se izgubi čast i ugrozi život drugog. Na taj način država i društvo postaju iskvareni do srži, a mladi ljudi u formativnim godinama dezorijentisani, jer su razapeti između dostojanstva tradicije i nemilosrdnog pragmatizma novog doba. Oni su, kao takvi, i najčešća tema novotalasnih filmova u kojima im se pristupa na jedan radikalan način. Već te prelomne 1960. nastaju Cruel Story of Youth Nagise Ošime, Everything Goes Wrong Sejđun Suzukija, Bad Boys Susumu Hanija. Takođe, i stariji reditelji se bave sličnim temama bez pardona: Korejoši Kurahara u The Warped Ones, recimo, pa čak i Mikio Naruse u Autumn Has Already Started i u When a Woman Ascends the Stairs, oboma iz 1960. Te godine oštru kritiku tranzicionog društva ogrezlog u korupciji daju i Jošišige Jošida u Blood Is Dry i Akira Kurosava u The Bad Sleep Well.

Masaširo Šinoda je u filmovima Killers on Parade (1961) i Our Marriage (1962) tim gorućim temama pristupio na indirektan način, uvijeno i umekšano. U prvom, u vidu satirične komedije pune apsurdnih, nadrealnih dešavanja, bavi se kriminalnim aktivnostima u jednom građevinskom preduzeću kroz vizuru angažovane grupe profesionalnih ubica, dok u drugom, na konzervativan način u tradiciji Mizogučija, pripoveda o mladoj emancipovanoj ženi koja je pred dilemom da li da se uda iz ljubavi ili iz interesa. Ovakva dijametralna suprotsavljenost tema i estetika u ta dva filma nije bila samo proizvod Šinodine svestranosti, već i pritiska studija da se posle komercijalnog neuspeha „Ubica“ uradi nešto za široku publiku. Mada, ni Our Marriage nije bio sasvim „bezazlen“, jer je u kontekstu novog vremena doneo i neka nova značenja. Danas znamo da je Šinoda potom trpio producente iz Šočikua još nekoliko godina, da bi 1965. osnovao sopstvenu filmsku kompaniju. Ipak, neki od njegovih najboljih filmova nastali su pod plaštom ovog velikog studija: Pale Flower, recimo, koji je jedan od trejdmarka novog talasa. Kasnije se više bavio istorijskim i mitskim temama, ali na jedan virtuozni vizuelni način i u tome, u visokostilizovanoj kompoziciji kadra pre svega, zauzeo svoje jedinstveno mesto u revolucionarnoj japanskoj kinematografiji šezdesetih i sedamdesetih godina.

        Killers on Parade (1961)

Vlasnik jednog građevinskog preduzeća angažuje udruženje profesionalnih ubica da eliminiše mladu novinarku koja istražuje mahinacije u toj kompaniji. Od tog trenutka selimo se među ubice, živopisne ekstravagantne likove prikazane kao obične ljude koji pokušavaju da žive od svog „poštenog“ rada. Devetoro članova udruženja sada reše da se nadmeću kako bi najbolji, najprecizniji strelac, dobio posao. Pobednik je novopridošli mladić koji još uvek nije član sindikata ubica, ali najbolje gađa. On upoznaje svoju žrtvu, novinarku, i zaljubi se u nju. Otkriva da su njeni roditelji nezakonito istisnuti iz biznisa od strane njegovog nalogodavca, vlasnika građevinske firme, pa reši da joj pomogne u pribavljanju dokaza o njegovoj umešanosti u kriminalne radnje. Kada taj građevinski mogul otkrije njihovu zaveru obaveštava udruženje ubica, a ovi onda preduzimaju akciju uklanjanja zaverenika... Iako se prema prethodnim redovima čini da je Killers on Parade narativno jasno izdiferenciran, činjenica je da je sam zaplet maskiran ekscentričnim likovima ubica, apsurdnim dijalozima i situacijama, kao i slepstik humorom. To i ne čudi, s obzirom da je scenario pisao Šuđi Terajama, avangardni umetnik poznat po svojim eksperimentalnim, nadrealističkim filmovima. Dakle, akcenat prelazi sa u suštini teške, kompleksne priče o povezanosti kriminala, privrede i, konačno, države na lepršavu, štos-komediju o osećajnim, muzikalnim ubicama koji se voze u oldtajmeru, autu iz američkih gangsterskih filmova nastalih tridesetih godina, a upadaju u zgode i nezgode izvučene iz Terajamine najluđe mašte.

Među njima je jedan klasični gangster, bivši vojnik, ali i mladić opsednut džezom, student-atleta, stariji čovek koji praktikuje bušido, pomodni poeta, doktor - kućni lekar i jedna žena sa kozom po imenu Završetak. Terajamin pečat vidimo već na početku, kada ubice vežbaju gađanje na jabuci postavljenoj na glavu deteta, zatim pri ulasku u prostorije udruženja kada oni između sebe razmenjuju lozinke, sasvim besmislene, tj. nadrealne rečenice, a takvi su kasnije i dijalozi između njih. Na primer, jedan ubica se žali kako ni pištolj ni nož nisu zakonom dozvoljeni, a oni su njegovo osnovno sredstvo za rad. Jedan drugi onda predlaže, anticipirajući skeč iz „Letećeg cirkusa Monti Pajtona“, da kao oružje koriste vic, jer ako dobro zasmeju žrtvu, ona može i tako da svisne. Uostalom, ova farsa sama po sebi je delo ispred svog vremena. Nikad do tada (ili vrlo retko) tako razulareno nisu parodirani krimići, ne samo filmovi o jakuzama, nego i gangsterski filmovi na zapadu, zatim i mjuzikli, žanrovi koji su bili vrlo popularni u to vreme. Šinoda je svojim darom za strukturiranje scena, kompoziciju kadra, u kojem razvrstava ljude, predmete i boje sa prefinjenim stilom, kao i za aranžiranje muzike, doprineo živoj predstavi jednog alternativnog sveta u kojem su sva čuda moguća. Iako povremeno gubimo narativne konce iz svojih ruku, audio-vizuelna raskoš obogaćena duhovitošću iracionalnih postupaka i svakodnevne lucidne a luckaste komunikacije između plaćenih ubica opravdava utrošeno vreme na gledanje ovog filma. A ono je neveliko, sat i dvadeset minuta, i protekne relativno brzo.

        Our Marriage (1962)

Još kraći film je Our Marriage. U sat i pet minuta smeštena je konvencionalna priča o dve sestre iz siromašne porodice koje su sazrele za udaju, pogotovo starija od njih, Keiko, za koju je sa 22 godine krajnje vreme da se uda. Tako bar misle njeni roditelji i okruženje. U situaciji je da bira između Komakure, fabričkog radnika na minimalcu, Macumota, starog porodičnog prijatelja, nekadašnjeg crnoberzijanca, i uglednog sina predsednika sindikata u fabrici u kojoj i sestre rade. Mogućnost izbora je samo privid, jer su roditelji rešeni da ćerku udaju za sina sindikalnog lidera, dok ona ima dilemu između preostala dva prosioca. Zapravo ona pokušava da izvaga između ljubavi i interesa i, iako je više naklonjena Komakuri, odlučuje se za Macumota, jer ovaj zarađuje 30 hiljada jena, što je po njenoj proceni dovoljno za zasnivanje porodice. Pored toga što roditelji vuku na svoju stranu, njena mlađa sestra ističe da mora da sluša svoje srce, a ono kaže da bira Komakuru. Rasplet nam govori da su se stvari u Japanu promenile, da deca više ne moraju da slušaju roditelje, ali ni svoje srce, već da te stvari srca uzimaju preduzetnički i da ljubav pretvore u biznis, odnosno biznis u ljubavnu i bračnu vezu.

Prelaz sa Killers on Parade na Our Marriage je kao kvantni skok. Iskorak iz avangarde pravo u konzerviranu istoriju kinematografije koju su obeležili Jasuđiro Ozu, Kenđi Mizoguči, Mikio Naruse i dr. I ovde je prikazan težak položaj žene, koji je izgleda opšte mesto u životu i filmografiji Japana. Otuda možda možemo tražiti opravdanje za Šinodin reakcionarni tretman ove teme u filmu iz 1962, a ne samo u ziheraškim potezima producenata koji igraju na kartu sentimenta i nostalgije za starim vremenima. Možda je Šinodu povukla i nostalgija za vremenom kada je bio mladi saradnik na snimanju Ozuovih filmova, pa je hteo da napravi jedno takvo delo, kompetentno ali ništa više od toga. Ili se tada još uvek učio zanatu, pa nije birao projekte, već ih je sve prihvatao i trudio se da se preko njih tehnički usavrši, a kasnije, kada savlada taj zanat i stekne sopstvenu producentsku kuću moći će da se ostvari i idejno i izgradi sopstvenu poetiku. Sada kada gledamo Double Suicide, Silence, Under the Blossoming Cherry Trees, Himiko i druge kasnije njegove filmove shvatamo da se pronašao na istorijsko-mitološkom polju kao njegovom prirodnom supstratu iz koga niču fantastične, rustično naslikane i vođene priče-predanja, miljei prepuni arhetipskih prizora. Utom pre ova ostvarenja, kao evokacije naše podsvesti, ostaju duboko urezana u svesti gledalaca. Zbog toga će, zahvaljujući pritom i radovima poput Our Marriage, kao neizbežnim stepenicima u sopstvenom razvoju, Šinoda i posle 25. marta 2025. nastaviti da živi kroz svoje delo i kroz sećanja nas još uvek živućih poštovalaca tog dela. ご冥福をお祈りします