Demons 1 & 2 – Lamberto Bava

 

Postoje neki filmovi koji nisu dovoljno kredibilni u smislu umetničkih kvaliteta da bih ih afirmativno prikazao ovde na blogu, ali su zabavni, razgaljujući – nadahnjujući u jednom drugom smislu, u smislu životnosti, nesputanosti, slobode u svom pristupu materijalu koja vodi čak do poništavanja svih pravila storitelinga, dramaturgije, pa i osnovne logike ponašanja jedne stvarne individue, makar ona bila i u liku nekakvog demona ili zombija. Ta nesputana energija se ovom „slobodarskom” nekonzistentnošću, haotičnošću i anarhijom rasipa nikad ne uspevajući da stvori zaokružen, sintetizovan učinak jednog kompetentnog filmskog ostvarenja. Ali, s druge strane, takva provala životne energije, recimo na način kako je to ispoljeno u filmu „Demoni”, je zarazna i lepi gledaoca za platno, odnosno ekran, i po cenu rizika od sopstvene „demonizacije”. Ja sam se u takvoj ulozi gledaoca našao gustirajući „Demone” još u eri VHS-a, formata idealnog za ovakva palp ostvarenja. Drečeće boje koje se razlivaju doprinose fluidnoj cirkulaciji te nestišljive energije i kao da izlaze iz ekrana televizora i odnose nas u taj nestvaran svet, zastrašujuć, ali ujedno i opojan. Naravno, malo ko bi se danas u mojim godinama našao zastrašen ovim naivnim hororom, naivnim do svoje nenamerne komičnosti. Međutim, u svom tinejdžerskom dobu, u vreme kada su video klubovi bili jedini izvor ovakvih filmova, ja sam bio i užasnut i zabezeknut i zabavljen, naelektrisan i dignut, kao da sam sa onim narkosima ušmrkivao koku kroz slamčicu iz limenke koka-kole.

Popodne me je čekala škola sa gomilom kontrolnih, ali su mi na polici bile i dve VHS kasete sa „Demonima”, prvim i drugim delom, friškom robom iz video kluba koju bih trebao da vratim odmah posle časova da ne bih zadržao filmove preko vikenda i tako platio dvostruko, a za taj luksuz nisam imao para. Brzo sam se odlučio: tročasovno vreme umesto u učenju provešću u grešnom zadovoljstvu gledanja onog za šta mi roditelji spočitavaju. Ali, oni su na poslu, ja sam sam i slobodan da činim kako mi je volja. Već prva scena praćena pumpajućom muzikom Klaudija Simonetija, u kojoj jedna studentkinja dobija poziv da prisustvuje test projekciji nekog misterioznog filma, a zatim se odlazeći nervozno osvrće u strahu da je na pustoj stanici metroa ne prati zastrašujući lik sa metalnom maskom koji joj je utrapio letak, me hipnotiše i urezuje mi se u mozak tako da se danas, posle skoro četrdeset godina, još uvek živo sećam tih pojedinosti. Pored te scene, ostao mi je do danas i utisak zadovoljstva i zanosa koji je taj film u celini ostavio na mene. Sada, konačno, poželeo sam da repriziram „Demone 1 i 2” i proverim da li još uvek mogu da to isto osetim, ili bar nešto slično, utoliko pre što sam potpuno zaboravio detalje priče čija se osnovna potka, i u jednom i u drugom filmu, tiče širenja demonske zaraze preko oštrih noktiju nekakvih zombifikovanih monstruma, a u vezi sa dešavanjima na filmu koji naši protagonisti iz prvog dela gledaju u bioskopu, dok oni iz drugog u stanovima jedne zgrade preko malih ekrana.

Naime, na filmu u filmu „Demoni 1” grupa tinejdžera otkriva Nostradamusov grob u kojem ne zatiču njegovo telo, već njegova proročansta zaključno sa onim koje pominje dolazak demona i njihovu vladavinu svetom, a takođe i jednu masku. Ubrzo nakon što pripadnica te grupe avanturista stavi masku na lice, ona doživi telesnu transformaciju; izbiju joj iz vilice nekakvi zubati šiljci istiskajući njene prednje zube, izrastu kandže na prstima ruku, izobliči joj se lice a oči postanu crvene. Ali, menja joj se i psihološki profil – ona postaje zver koja nasrće na svoje do maločas najbolje prijatelje. Istovremeno, u holu bioskopa u kome se emituje ta pretpremijera za slučajne prolaznike vrbovane na ulici, izložena je jedna nadrealna skulptura sačinjena od lutke samuraja sa katanom u ruci, lutke posađene na sportskom motoru o čiji bok je okačena šljašteća maska satanskog lika. Isto kao i u filmu prikazivanom tamo u sali i na ovoj masci je sa unutrašnje strane pričvršćena kandža demona, tako da kad jedna od zvanica u bioskopu šegačeći se stavi masku, poseče se i ubrzo se transformiše u monstruoznu kreaturu. Sad i na platnu i ispred njega imamo agresivne atake ovih stvorenja na ljude, krvopljus iz kojeg neokrznuti demonskim kandžama nastoje da pobegnu, ali bioskopski ulazi su blokirni kao, uostalom, i izlazi iz stambene zgrade u „Demonima 2” u kojem spodoba iz filma izlazi iz ekrana na jednoj rođendanskoj žurci i pretvara slavljenicu u svog krvožednog srodnika. Sada u tim klaustrofobičnim prostorima dolazi do borbe između demona i ljudi u kojoj ovi prvi nadvladaju, i ne samo da tamo zagospodare, već se zaraza probija i na ulicu, na grad, pa i šire, čime se i poslednje Nostradamusovo proročanstvo ostvaruje.

Iako me danas ne drži više ono ushićenje koje donosi neko novo uzbudljivo iskustvo, jer italijanski stilizovani đalo i horor filmovi su za mene tada bili zaista uzbudljiv novitet, i sada na „Demone 1 i 2” gledam blagonaklono i mogu da kažem da su oni tipični reprezenti ovakve ogoljene estetike sa svim svojim vrlinama i manama. Jer, i ovde je primetno odsustvo logike u naraciji i dramaturgiji i pored krajnje pojednostavljenog zapleta, zatim nedorečenost likova, njihova jednodimenzionalnost, besmisleni dijalozi začinjeni neveštom glumom, ali, sa druge strane, primetan je i entuzijazam filmske ekipe koji se očitava na sugestivnoj atmosferi začudnosti izgrađenoj nadrealnim situacijama, besprizornim nasiljem, nihilizmom. Upečatljivost toj slici donosi mračan, arhitektonski inspirativan ambijent osvetljen oštrom veštačkom svetlošću koja daje toksičnost drečećim bojama, ali pre svega sugestivnosti slika doprinosi užas deformisanog tela, krvoliptanje i sve vrste telesnog horora indukovanog praktičnim specijalnim efektima majstora zanata Serđa Stivaletija. Tom sveprisutnom užasu (propraćenom sa „jezikom u obrazu”) pogoduje i ritmična i bučna gitarska i elektronska muzika, filmski instrumentalni Simonetijev skor koliko i hard rok i glam metal našminkanih osamdesetih, hitovi „Motli Krua”, „Aksepta”, „Kalta”, „Saksona”, Bili Ajdola i drugih. Neodoljiva privlačnost kempa, kičasta taština praznine, najvernije se na polju horora otelovljuje u ovim ostvarenjima Lamberta Bave, posebno u prvom delu gde je on sa timom scenarista razularen do daske. Onima koji od italo horora traže nešto zrelije i smislenije preporučujem neformalni treći deo „Demona”, film La chiesa (The Church) Mikelea Soavija iz 1989. godine, ali tamo sigurno nećete naći scenu u kojoj Džordžu, u trenutku kada naš junak katanom poseče i poslednjeg zombi-demona, kroz plafon bioskopske sale padne helikopter na glavu. Pičvajz sa zombijima pre ovog kurcšlusa sa letelicom je, takođe, neviđeno gledalačko iskustvo… samo da usput pomenem…