Ukratko o još nekim filmovima IX – Noaaarrr… roaaarrr… klasični noar!

 

U sledećih pet filmova predstaviću tematsko-motivske varijacije film noara sa izuzetkom one najčešće njegove varijante u kojoj je akcenat na motivu femme fatale. Dakle, umesto fatalne žene ovde ću predstaviti obične dobronamerne ljude sa margine, one sa kojima se sudbina surovo poigrala; siromašnog emigranta kome je lice unakaženo u požaru, kidnapovanu ženu kojoj je nametnut novi identitet, uspešnog detektiva sa rascepom ličnosti, državnog agenta koji kao neophodni šraf sistema nema svoj porodični život i, konačno, vojnika ranjenog u borbi nakon čega je izgubio pamćenje. Među ovim filmovima su i intimne noar drame i misterije, kao i pseudodokumentaristički krimići; tri filma Džozefa H. Luisa i po jedan film Roberta Florija i Džozefa L. Mankijevica. Osim Florijevog filma svi ostali su nastali u kriznim godinama, neposredno po završetku II svetskog rata, u vreme kada su američki nezavisni filmovi tematski i idejno bili najoporiji, najgorči, prepuni pesimizma, osećaja beznadežnosti i očaja. Shodno godišnjem dobu, odnosno ovim letnjim vrućinama, birao sam ipak nešto vedrija, lakša ostvarenja, ali svakako i isključivo ona koja poseduju određeni kvalitet i, istovremeno, potencijal da zabave i razonode.

The Face Behind the Mask (1941) - Robert Florey. Američki san se ruši kao kula od karata za mađarskog emigranta Janoša Saba kada on već prve noći u Novom svetu, u jednoj njujorškoj hotelskoj sobi, biva zahvaćen požarom i trajno osakaćen opekotinama trećeg stepena. Njegovo lice zahvaćeno nekrozom je sada neprepoznatljivo i širi užas među ljudima. Čak i kad stavi privremenu gumenu masku ljudi ga izbegavaju, pa Janoš niti nalazi prijatelje, niti posao kojim bi se izvukao iz siromaštva. Zbog toga on u nuždi pribegava kriminalu. Zajedno sa Dinkijem, sitnim lopovom sa dokova Njujorka, koji ga se jedini ne gadi (valjda zato što njegova unutrašnja ružnoća korespondira sa Janoševom spoljašnjom rugobom), postaje obijač sefova čime sebi obezbeđuje ugodan život. Međutim, Janoš je u suštini dobar čovek i on se, kao takav, zgražava nad tim svojim nedelima. Kada upozna slepu devojku i uđe u intiman odnos sa njom, reši da napusti svet kriminala i skući se na idiličnom seoskom imanju. Ipak, to neće biti lako, pošto je sada već isuviše ukorenjen u podzemlju. Kriminalci iz njegove bande pripremaju mu smaknuće, jer sumnjaju da ih je izdao. U njihovom napadu strada mu žena, pa Janoš, sada bez bilo kakvog razloga da živi, sprema osvetu i bivšim kompanjonima i sebi. Sebi, i zbog toga što ne može da živi sa svojom nemirnom savešću.

„Lice iza maske” je vozilo namenski pravljeno za Petera Lorea. Ono zadovoljava sve glumačke osobenosti ovog emigranta prihvaćenog u Holivudu zahvaljujući ponajviše ulozi patetičnog psihopate-ubice u klasiku „M” Frica Langa. Od prispeća u američku filmsku industriju on je pretplaćen na dubiozne likove raspete između najdubljih mrakova duše i svesti o svojoj grešnosti, što im daje tragičnu sudbinu dodatno uzdignutu Loreovom čuvstvenošću, strastvenošću zauzdanom varljivim mirom zgrčene mimike i gesta. I u ovom filmu Lore nam pruža kontraste duše; dobrotu i nežnost u osnovi, koji se u ekstremnoj situaciji borbe za preživljavanje pretvaraju u nemilosrdnost i okrutnost. Ali savest nikad ne miruje i u konačnici njegov lik ne preza ni od dizanja ruke na sebe kako bi se oslobodio svog zlog alterega. To samoponištavanje u Loreovoj izvedbi ima razmere pathos-a, strasne uzvišenosti do gotovo bolesnog stanja plemenite patnje. Za gledaoce je njegova žrtva katarzična i ujedno iskupljuje čitav film, koji ni po čemu drugom, osim po utelovljenju kompleksnog lika Janoša, ne zavređuje posebnu pažnju. Možda samo još po onoj završnoj sceni umiranja u pustinji u kojoj u jednom trenutku preko prizora peščanih dina u duploj ekspoziciji vidimo i peščani sat koji samo što ne iscuri i koji prazneći se pretvara svoja zrnca peska u beskonačnu pustinju, simbol izjalovljene prošlosti, proćerdanog Janoševog života.

My Name Is Julia Ross (1945) - Joseph H. Lewis. Džulija Ros očajnički traži posao. Posreći joj se kada na birou za nezaposlene sazna da je podobna za ličnog sekretara gospođe Hjuz. Ali, zaspavši prve noći u vili Hjuzovih, budi se tek dva dana kasnije kao Merion Hjuz, žena Ralfa, sina vlasnice imanja. Zapravo, porodica i osoblje na ovom udaljenom imanju na jugozapadu Engleske pokušavaju da je ubede da je ona u stvari psihički obolela Ralfova žena. Ona je, pak, svesna da je objekat manipulacije, a šta je zaista posredi saznaćemo kasnije. Navešću samo da je u pozadini svega Ralfova nasilna priroda, prikriveno ubistvo i majčinska bezuslovna, može se reći bolesna, ljubav prema sinu. Lik Džulije Ros nije psihički labilan, kakvi su često glavni karakteri u noar filmovima, pa ni mi nismo u dilemi da joj se podmeće lažni identitet. Dakle, misterija ovde nije u liku Džulije/Merion, već u porodičnim razlozima Hjuzovih da se ovakva igra odigra. U tom smislu pred sobom imamo korektno ispripovedanu krimi priču sa zanimljivim zapletom, laganim rasplitanjem bez šokantnih obrta i sa očekivano srećnim krajem. Uz fascinantne pejzažne snimke morskih litica Kornvola i viktorijanski ugođaj starog zamka, sa uživanjem ćete pred televizorom provesti lenjo letnje popodne.

So Dark the Night (1946) - Joseph H. Lewis. E, sada pred sobom imamo glavnog junaka kao psihični labilnu osobu. Anri Kasan je vrhunski pariski detektiv za kojeg njegovi pretpostavljeni i kolege smatraju da je iscrpljen danonoćnim radom, pa je potrebno da ga pošalju na duži odmor negde u unutrašnjost, tamo gde vlada seoski mir. Kasan konačno pristaje i na svom ruralnom odmoru biva smešten u jednoj seoskoj gostionici. Iako nalazi zaklon od poslovnih briga, on tamo zaradi nemir duše, jer se zaljubi u gostioničarevu ćerku, devojku koja je verena za seoskog momka Leona. Nanet, kako se već zove devojka, uzvraća Anriju ljubav i kada reši da raskine veridbu i obaveže se detektivu, ona i Leon netragom nestaju. Kasnije pronalaze Nanetin leš, pa pomisle da je Leon ubica, ali kada nađu i njegovo mrtvo telo istraga se nađe u ćorsokaku. Kasan uz pomoć lokalne policije opsesivno istražuje ovaj slučaj, ali bez ikakvih rezultata. Konačno, kada ostane bez osumnjičenih posumnja čak i u samog sebe.

Ovaj trenutak sumnje predstavlja početak šokantnog obrta, koji je takav kakav jeste, dakle šokantan, jer ga gotovo ništa nije nagoveštavalo. Analitički mozak visprenog detektiva koji rešava i najteže slučajeve, njegovo logičko rezonovanje i moralni kredibilitet su uvek čvrst oslonac kod gledalaca u filmovima u kojima se rešava zagonetno ubistvo i on, takav detektiv, nikada nije u krugu osumnjičenih. Pogotovo ne naš lik koji je u ovom filmu isuviše pitom, dobronameran i uviđavan, toliko da čak pristaje da preda devojku koju voli njenom upornom bivšem ljubavniku pod izgovorom da je suviše star za nju. Utoliko pre rasplet filma deluje izveštačeno, nategnuto, s obzirom da se sama priroda Anri Kasana drastično menja, ali i film u celini pravi salto mortale u svom tonu, jer iz jednog pastoralnog, seoskog ugođaja naivne dobroćudnosti prelazi u zlokobni vajb, ugođaj obeležen šizofrenijom. Kada to kažem mislim na šizoidna rešenja u scenariju; rupe, odnosno nelogičnosti koje potkopavaju legitimitet date fabule. Ipak, uz manje suzbijanje neverice i ovo je jedan solidan film za uživanje tokom toplih letnjih dana.

The Undercover Man (1949) - Joseph H. Lewis. Ovaj noar je iz grupe onih temeljnih filmskih rekonstrukcija funkcionisanja mafije, koja u ovom slučaju za temu ima utaju poreza. Usled takvog, argumentativnog pristupa nastaje gotovo dokumentaristički krimić u kojem su suprotstavljeni vladini agenti angažovani na zaštiti potraživanja federalnog trezora i moćna kriminalna organizacija sa širokim spektrom poslova preko kojih se peru pare, ali i zakida porez državi. Agenti pokušavaju da ubede računovođe mafije da otkriju manipulacije na koje su bili prinuđeni od strane glavnog bosa, da svedoče na sudu protiv njega i tako operu svoj obraz. Međutim, jedan po jedan potencijalni svedok biva likvidiran od strane svog poslodavca, a opet, oni kriminalci koji i zaglave iza rešetaka bivaju odmah i oslobođeni zahvaljujući intervenciji korumpiranog advokata Orurka. Imena, pak, i pojedinci i nisu toliko važni, jer je cilj ovog filma da se uopšteno prikaže mehanizam pljačkanja državne blagajne, a onda i odgovor te države u vidu rada sposobnih agenata na raskrinkavanju takve kriminalne šeme i njenih glavnih aktera. Tako i zvezda filma, Glen Ford, samo je jedna bezlična karika u lancu uhodanih dešavanja preuzetih iz stvarnosti funkcionisanja državnog aparata. Istina, on i njegova dva saborca, skicirani su i kao porodični ljudi, ali se u ovom filmu karakteri dalje ne razvijaju. Dakle, The Undercover Man je relevantan danas isključivo kao istorijski dokument, dok je kao umetničko delo, to jest delo popularne kulture, prisutan samo kao puka zabava. Ipak, treba pohvaliti Luisovu umešnu režiju, fluidnu naraciju i pored njene epizodične prirode, i tenziju koja gradaciono raste u akcionim scenama. Da bi dobili i nešto više nego što je njegova gola zanatska veština moraćemo da pričekamo na dolazak Džona Altona na mesto direktora fotografije kako bi dobili film (The Big Combo) kojim će tehnički proces inscenacije zadobiti glazuru izrazite noar stilizacije.

Somewhere in the Night (1946) - Joseph L. Mankiewicz. Storija o Džordžu Tejloru je priča o marincu SAD-a pod amnezijom, koji osim svog imena i adrese hotela u Los Anđelesu, u kojem je boravio, ne zna ništa o sebi. Gotovo dvočasovni film je mukotrpni put, skoro neprohodna staza za protagonistu i gledaoce kojom se dolazi do njegovog pravog identiteta. Od hotela preko tajnog pisma izvesnog Lari Kraveta koji mu ostavlja pet hiljada dolara, zatim preko noćnog kluba u kojem je radila njegova pokojna devojka, mafijaša iz tog noćnog kluba u poteri za nestalim novcem s kojim je i Kravet ispario, preko čitača sudbine, prevaranta koji mu pominje Kravetov plen u iznosu od dva miliona dolara ukraden od nacista tokom ratnih okršaja u Evropi, sve do svedoka ubistva koje je Kravet počinio… i do veze između Tejlora i Kraveta nižu se brojna lica, raznovrsne lokacije, uzbudljivi događaji ali gotovo isključivo verbalne prirode zbog čega je ovaj dugi film iscrpljujuće gledalačko iskustvo. Scene su noćne i dobro je vizuelno pogođena atmosfera ove mračne priče, ali šta vredi kad smo svim čulima fokusirani na ono što će akteri da kažu u svojim rafalnim tiradama, jer samo rečima se odmotava ova priča, filmska priča bez upečatljivih slika, bez jasne vizuelne simbolike i naglašene stilizacije. Čini mi se da je ovakav pristup i tipičan za Mankijevica ako uporedim ovaj film sa njegovim ostalim ostvarenjima koja sam do sada gledao. Ali ovo mi je tek prvi njegov noar, pa još uvek ne odustajem. Preostali su mi House of Strangers, No Way Out i 5 Fingers.