Seventh Code & Beautiful New Bay Area Project (2013) – Kiyoshi Kurosawa

 

Posle najduže pauze u svojoj višedecenijskoj karijeri, nakon filma „Tokijska sonata“, Kjoši Kurosava je preko kratke televizijske serije Penance ušao u radnu 2013. godinu u kojoj je snimio tri igrana filma: dva srednjemetražna i jedan celovečernji. Taj bioskopski film, Real, mi nije bio inspirativan da bih o njemu nešto napisao, ali Beautiful New Bay Area Project i Seventh Code jesu, pa sada, nakon što sam konačno odgledao ovaj prvi, a drugi ponovio u visokoj rezoluciji slike, iznosim ih pred vas kroz moj subjektivni osvrt na njihove teme, motive, mane i vrline. Jer, kao što smo navikli, i Kurosavin pristup pravljenju filmova je krajnje subjektivan. Oni kao da nastoje da što više urone u autorovo nesvesno i da se time puka stvarnost mistifikuje, ali, isto tako, u tom duboko ličnom nalazi se i viši smisao, univerzalna istina koju sami moramo da dokučimo, nikako drugačije, nego intuicijom. Bar je takav moj osećaj kada gledam Kurosavine filmove...

Beautiful New Bay Area Project i Seventh Code su reperna tačka Kurosavine karijere u smislu da se u njima prvi put jednom ženskom liku daje tolika pažnja. Ne samo da su ti likovi glavni junaci, to jest glavne junakinje, već su oni gotovo voajerski praćeni od početka do kraja filma. Međutim, nemojte misliti da se Kurosava ciljano bavi takvim tričarijama kao što su spoljašnji izgled i seksepil, niti, ne pomišljajte to ni u ludilu, da on želi da predstavi žene kao „osnažene“ i dominantne u odnosu na suprotni pol iako se u oba filma njegove krhke junakinje premeću u surove, vešte borce koji svojom fizičkom snagom savlađuju mnogo korpulentnije muškarce. Ne, nipošto! Te njegove heroine su, de fakto, njegova anima, zapravo ljudska duša uopšte, koja za protivnika ima bezdušnu korporaciju poznog kapitalizma ili beskrupuloznu mafiju kao nusprodukt istog tog kapitalizma. No, krenimo od početka.

        Seventh Code (2013)

Akiko stiže u Vladivostok u potrazi za Matsunagom. On joj se svideo na prvi pogled kada su se jedne noći sreli tokom provoda u svom rodnom Tokiju. Iako se tada između njih ništa konkretno nije desilo, Akiko je čvrsto rešila da ga pronađe i proživi s njim svoj budući život. Njena potraga ju je dovela do ovog ruskog grada na krajnjoj istočnoj obali Sibira. Lutajući ulicama konačno nabasa na Matsunagu, ali on se ne seća da ju je ikada sreo. Seda u svoj metalik tirkizni ruski oldtajmer i brzo se odveze, ali Akiko ne odustaje. Nalazi posao u restoranu japanskih specijaliteta čiji je vlasnik njen zemljak Saito. Zbliži se i sa njegovom ženom, kineskinjom Sjaojen. Jednom prilikom, kada je blistava tirkizna volga prošla pored restorana, Akiko zajedno sa Saitom krene za njom i prati je sve dok se ne zaustavi kraj jedne ruinirane ogromne zgrade. Tu oni ugledaju Matsunagu u srdačnom razgovoru sa nekim sumnjivim tipovima. Kada su prišli uvideli su da je taj objekat okružen žicom pod naponom, a da je na ulazu potrebno ukucati šifru kako bi nesmetano mogli da uđu. Kasnije tokom praćenja i prisluškivanja Akiko i Saito saznaju da je Matsunaga uključen u trgovinu kritronom, elektronskim uređajem neophodnim prilikom izrade nuklearne bombe. Shvataju da su se upleli u opasne kriminalne radnje, ali bilo je već kasno. Saito biva ubijen, a Akiko preko Matsunage zahvaćena kandžama ruske mafije. Međutim, stvari se iz korena menjaju. Ispostavlja se da je ova lepuškasta Japanka sve vreme igrala duplu igru sa Matsunagom. Ona je, u stvari, špijun angažovan od određene grupe ruskih političara da zavede Matsunagu i da od njega otme taj famozni kritron.

Iznenadni obrt upriličen pred kraj filma tera nas da ponovo promislimo o svemu što smo do tada videli. Svakako, bilo je neobično to što Akiko zna ruski, zatim i to što poznaje i šifru za ulaz u onaj ruinirani objekt, ali i to što je se Matsunaga uopšte ne seća. Kockice se sada uklapaju i pred sobom imamo potpunu sliku dešavanja koja imaju i svoju glavu i svoj rep, odnosno uzroke i posledice posađene u logici ovoga sveta. Deluje da je Kurosava snimio jedan sasvim konvencionalan špijunski triler. A da li je to baš tako? Tmurno rano leto u Vladivostoku gradi spoljašnju mističnu auru ove priče. Unutrašnu mističnu auru čini ambivalentni lik Akiko. Transformacija iz jedne obične šiparice u figuru sposobnog agenta, pronicljive žene od akcije, i to kakve akcije (pogledajte onu tuču sa krupnim Matsunagom), deluje zaprepašćujuće, nestvarno. Kao da smo u glavi tinejdžera koji fantazira o sebi kao superjunaku. Posle njenog uspešno obavljenog zadatka iznenada vidimo Akiko pred mikrofonom na bini kako peva neku pop-rok pesmicu. Smenjuje se njen pogled u kameru sa prizorima iz imaginarnog Seventh Code sveta. Ovaj kredibilni triler se polako pretvara u svoju sopstvenu dekonstrukciju, rastapanje u plahovitoj ironiji. Ne znamo o čemu Akiko peva, ali možda možemo da pretpostavimo... Ranije je Kineskinja Sjaojen govorila Akiko o tome šta je pokreće u životu; steći novac, a potom i moć da se pokori svet. Njen muž Saito obrće stvari; najpre moć (nejasno je u kom smislu je on priziva), a tek potom novac. Kako god, ovakva razlika u stavovima je Sjaojen primorala da napusti muža i Vladivostok i krene sama u široka prostranstva Rusije, a odatle i u „osvajanje sveta“. Na oproštaju ona Akiko izdeklamuje stihove: „Now, for my heavenly days / Moving golden vehicle / The east winds of the hurricane / Come now and encourage me“. Na pitanje ove druge šta je to, ona samo kaže: „Josano Akiko“. Akiko, japanski pop idol, dobila je i svoj sopstveni superherojski film i to, ni manje ni više, u režiji Kjoši Kurosave.

        Beautiful New Bay Area Project (2013)

Beautiful New Bay Area Project je deo antologije pod nazivom Beautiful, koju čine kratki filmovi nastali na temu lepog. Kurosavin rad pod „lepim“ podrazumeva novi urbanistički projekat lučnog dela grada na čijem čelu stoji Amano, mladi direktor investicione kompanije. Jednog dana, prilikom obilaska luke u kojoj su planirani radovi, Amano zapazi zgodnu lučku radnicu Takako. Momentalno se zaljubi u nju, ali ona ga odbija. Mi čujemo njen unutrašnji glas koji nam objašnjava njeno poreklo; ona potiče sa dna okeana, iz sveta u kojem ju je otac učio da velika riba jede malu, ali i da su i veliki i mali svesni svoje pozicije, pa se i mire s njom, prihvataju poredak takav kakav jeste. Spolja, Amano je i dalje opseda želeći da je privoli da napusti taj prljavi, fizički posao i da živi lagodno s njim u bogatstvu. Na kraju, kada ona kaže da voli to što radi i da joj ne pada na pamet da menja svoj život, on joj traži da mu barem kaže svoje ime. Ona neće, pa Amano uzima njenu identifikacionu oznaku i beži s njom u svoju kancelariju. Takako dotrči za njim, probije se kroz obezbeđenje zgrade demonstrirajući svoju borilačku veštinu i sučeli se tamo oči u oči sa mladim direktorom. Pošto on ne želi da joj vrati radničku identifikacionu karticu, ona ga ubije od batina i ponosno odlazi sa scene čvrsto stiskajući pločicu na kojoj je ispisano njeno ime i prezime.

Za razliku od Seventh Code-a, Beautiful New Bay Area Project, koji traje svega pola sata, gotovo da ne razvija bilo kakvu radnju, već samo jednu latentnu ideju (latentnu u svojim detaljima, a jasnu okvirno) kroz simboličke slike. Ta ideja se odnosi na ustrojenost modernog kapitalističkog društva, na striktnu podvojenost i suprotstavljenost interesa između kapitalista i radnika. Te slike su, recimo, ona u kojoj vidimo konopac ispred lučkog stovarišta, koji sprečava poslodavce da se pomešaju sa radnicima među kojima vlada norovirus. Zatim, scena borbe između odlučne i snažne Takako i direktora Amanoa, koji je samoživi beskičmenjak razmažen svojim bogatstvom. A onda i slikovite metafore koje iznosi Amanoov saradnik rekavši da su svi oni, poslovni ljudi, samo zupčanici u jednoj dobro podmazanoj mašini, a da je on, Amano, glavni, pogonski zupčanik. Takođe, slikovitu metaforu nudi nam i Takako kroz unutrašnji monolog na temu njenog podvodnog društva zvanog „veća zverka jede manju“, društva u kojem je sve determinisano u staleže i pozicije i u kojem, stoga, svako zauzima sebi odgovarajuću ulogu i kao šraf u jednoj funkcionalnoj mašini doprinosi radu kompleksne društvene mašinerije. Jasno je i na čijoj je strani Kurosava u ovoj konfrontiranosti između radnika i poslodavaca, ali on nam to ne natura na nos. Više se trudi da nas zbuni Takakinom ličnošću, njenom nepokolebljivošću da zadrži svoj podređeni status. Ipak, u tom njenom „netalasanju“, težnji da se ostvari status kvo, izbija ponos poštenog radnika.

Kjoši Kurosava nam u ovim svojim kraćim filmovima, puštajući mašti na volju, donosi fantastične pripovesti formalizovane u miksu različitih žanrova. Pomešani su romansa, drama, triler, akcija, fantazija, parodija i farsa sa sve muzičkim spotom. Tehnički su oba filma snimljena na visokom nivou poštujući sve uzuse profesije i tako da svojom misterioznom atmosferom, produkovanom formalno-tematskom nepredvidljivošću i ambijentalnim dubokim zvukovima grada i lučkog stovarišta, održavaju pažnju gledalaca. Iznenađujući obrti, kada krhka ženstvenost postaje dominantna psiho-fizička i moralna sila, kao da idu u pravcu mode i aktuelnih trendova koje podstiče Women's Empowerment, pokret za jačanje ženskih prava. Možda se, pak, nekima čini da se time Kurosava ironički postavlja prema takvim stremljenjima. Međutim, kako rekoh na početku, meni se čini da su njegove heroine, Akiko i Takakote, u stvari, njegova anima, ili osećajna strana ljudske duše, kojom je jedino još moguće savladati današnji nehumani, tehnologizovani društveni poredak.

Ali oba filma su sasvim otvorena za različita tumačenja, što je posledica Kurosavinog flerta sa podsvešću i intuitivno-iracionalnim putevima filmovanja priče. U tome i takvome njegovom pristupu se nalazi i razlog potpune raspolućenosti publike kad su u pitanju njegova ostvarenja. Dok oni širokih shvatanja i otvorenog duha blagonaklono i, čak, sa žarom prihvataju svu tu njegovu „snoviđajnu igrariju“, ovi drugi, čvrsto stojeći na zemlji i utemeljeni u konvencionalnim pričama, imaju odbojan stav prema tim „nastranostima“. I to je sasvim u redu. Ljudi su različiti. Međutim, problem nastaje kada i oni otvoreni za iracionalno u filmovima počnu da vrte glavom tražeći najtanje moguće niti smisla u moru apsurdnog. Ne kažem da su ova dva filma takva, ali rasplet u Seventh Code-u i (ne)narativna potka u Beautiful New Bay Area Project-u utiču da se gledalac nađe izgubljen u suviše slobodnim metaforama i alegorijama. Kako postaviti granicu između smisla i besmisla u filmovima, odnosno odbaciti neki film kao nerelevantan, pogotovo što i u besmislu ipak postoji neki smisao kada mi, gledaoci, upregnemo snage da taj besmisao osmislimo? Kao da to Kurosava i želi. Našu interakciju i našu kreaciju. Da budemo aktivni posmatrači koji će kroz sito sopstvene podsvesti da (i)racionalizuju rediteljeve mračne dubine duše.