Pre
više od trinaest godina pisao sam u komentarima ispod jednog teksta o Verneru
Hercogu sledeće: „Mada nisam neki veliki ljubitelj dokumentaraca, u sećanju mi
se već dvadesetak godina vrte slike iz jednog takvog filma, filma o nekom
poznatom nemačkom alpinisti. U skorije vreme, nakon što sam se upoznao sa značajnijim
primercima Hercogove filmografije, uključujući i neke njegove dokumentarne
filmove, posumnjao sam da iza moje višedecenijske misterije stoji Hercog lično.
I stvarno, otkrih da je u pitanju televizijski dokumentarac Dark Glow of the Mountain, koji je ovaj proslavljeni
nemački reditelj snimio 1985. godine.“ Tada sam se zarekao da ću odgledati i
sve njegove najbolje radove te vrste, međutim prošlo je, evo, preko decenije, a
moj saldo je i dalje približan nuli. Jeste, overio sam Family Romance, LLC i Reveries
of the Connected World,
ali njegova najuvažavanija ostvarenja ostadoše neapsolvirana... Sve do danas
kada mi dopade šaka Lessons of Darkness
i kada, nadam se, predstoji moja sezona konzumacije Hercogovih docu-masterpiece-ova.
Jedno
sam, već na osnovu malog uzorka, zapazio. Hercog svoj dokumentarni materijal
propraća sopstvenim tekstom i naracijom govoreći sporo, ali jasno, koncizno i sugestivno.
Dopušta da slika govori više od reči, mada ni same reči nisu puko prenošenje
fakata, već on svojim verbalnim izrazom transcendira stvarnost. Pretvara je u
nešto više od uobičajenog, prizemnog značenja koje joj daje oveštala logička
sprega stvari, događaja i prišivenih im pojmova. Konkretno, u Lessons of Darkness Hercog
rekontekstualizuje posledice Zalivskog rata i filmski materijal izgrađen od
prizora ratnih razaranja na kuvajtskim naftnim poljima pretvara u prizore
apokalipse na nekom nama dalekom i nepoznatom svetu. Prikaz zapaljenih naftnih
bušotina, koje eruptiraju naftu pretvorenu u buktinju momentalno po izbijanju iz
zemlje, zatim izlivenih ugljovodonika u prostrana crna jezera čija sjana
površina reflektuje okolnu vatrenu stihiju i crni dim koji pomračuje nebo, a
onda i ljudska bića garavih lica, koja u svojim radničkim kombinezonima i sa
vozilima i mašinama, kao David protiv Golijata, nastupaju u toj beznadežnoj borbi
da se nepregledni požar ugasi, sve to nam je, kažem, predstavljeno u vidu
odsudne bitke na nekoj nepoznatoj planeti, bitke koju vode čovekolika bića
ratobornih došljaka sa negostoljubivom prirodom jednog vanzemaljskog, nehumanog
sveta i njegovim nesrećnim domorodačkim stanovništvom.
Već
sam početak i pogled iz letelice u usporenom letu na pustu površinu planete
izrovane kraterima, letelice čiji zvuk motora potiskuje klasična vagnerovska
muzika, stvara ugođaj naučno-fantastičnog distopijskog filma. Odmah potom
ulećemo u gust crni dim koji nagoveštava vatreni pakao. Probijamo se kljunom
letelice i kroz vatru, pa letimo iznad velikih sjajnih, crnih jezera. Nadlećemo
puste ruševine gigantskih objekata da bi se onda opet našli pred požarnom zavesom
koja prekriva ceo horizont. Tu se spuštamo i prilazimo bićima sjajnih, crnih
lica pod šlemovima obučenih u jednoobrazne jednodelne uniforme. Pratimo njihovu
borbu oružjem u vidu šmrkova protiv neugasivog plamenog entiteta, njihovo miniranje
izvora tih plamenih eruptivnih stanja, ali i njihovo iznenadno paljenje i
raspaljivanje onih eruptivnih mlazeva koji nemaju plamenu oblandu. Ovakvi kontradiktorni
postupci tih stvorenja nas zbunjuju i dovode do zaključka da su te čovekolike
kreature neka nerazumna bića, osiona, nasilna i destruktivna. U takvom
zaključku nas utvrđuje i ispovest dva suprotstavljena im predstavnika vrste koja nastanjuje tu planetu, dve jedinke čije su figure sasvim umotane u crnu tkaninu. One govore svojim neobičnim jezikom o zverstvima agresora
i o žrtvama koje su same podnele.
Ovakva
konverzija jednog našeg ovozemaljskog događaja-incidenta većih razmera u prizore
smaka sveta na nekoj fiktivnoj opustošenoj planeti je efektan način da se uputi
kritika sopstvenoj civilizaciji i njenoj (ne)svesnoj težnji ka samouništenju kroz
ratove i nebrigu o prirodi. Hercog u Lessons
of Darkness takav efekat zaista i postiže streljajući nas spektakularnim
slikama pakla na zemlji izazvanog ratnim razaranjima. Spektakularnost tih slika
se postiže tečnim, sporim kretanjem kamere iznad zapaljenih naftnih polja,
snimanjem iz ptičje perspektive sprženog tla ili iz žablje zamračenog neba
crnim gustim dimom. Zatim i zaranjanjem kamere u vatru i dim kada je
kompozicija kadra sastavljena od apstraktnih plamtećih ili začađavljenih
fluidnih formi simulirajući tako utrobu paklenog ognja koji nas sve proždire.
To kliženje kamere nad dubinama pakla ozvučeno je sažižućim buktanjem vatre,
ali i tišinom iz koje izvire himnična, svečana muzika klasike. Njome se stvara
kontrast i naglašava kataklizmično stanje. Takođe, i Hercogov glas
uzvišenog tona daje do znanja da se bliži veliki dan – sudnji dan. Dakle, predočava nam se
sve ono što se odseca banalnim informativnim izveštavanjem medija tokom Zalivskog
rata, gde se u krvavim pojedinostima ne vidi krvava suština, odnosno čemu sva
ta puškaranja vode. Hvala bogu, tu je Hercog i ostali pronicljivi umetnici sa
vizijom sposobni da naše „male ratove“ aproksimiraju globalnim trendovima
sunovrata, koji kroz njihov „potez četkice“, kroz estetsko uobličenje, zadobijaju
auru arhetipskih istina. Samo kroz takva dela istina živi, jer se izdiže iznad one
druge, takozvane istine, istine kao medijskog polufabrikata.
Comments
Post a Comment