Best Wishes to All (2022) – Yûta Shimotsu

 

Čitali ste ovde „u prošlom broju“ moje utiske o filmu Cure nastalom 1997. godine i možda se pitate čemu sada priča o nečemu što je svima iniciranim u japanski horor odavno vrlo dobro poznata stvar. Evo zašto. Kao prvo, trudim se uvek da nečemu „davno apsolviranom“ (a meni večito svežem i aktuelnom) dam koliko-toliko novi ugao gledanja; drugo, nadam se da ću svojim malim doprinosom, ugrađivanjem još jednog kamen(čić)a u stameni postament ovih velikih dela, privući i bar ponekog novajliju koji tek upoznaje istorijat filma; a kao treće, globalna kriza duha, koja se prenela i na film, čini da su velika dela danas retka, pa stoga i ovo moje opredeljenje da se u rivjuima ne ograničavam na savremenu produkciju. Ipak, tu i tamo, pojavi se i danas ponešto vrlo vredno što zaslužuje moju momentalnu reakciju. U slučaju filma Best Wishes to All momentalna reakcija, ne samo moja, već i velikog broja svetski priznatih i poznatih poslenika koji pišu o filmu, je izostala, s obzirom da je prošlo gotovo tri godine od nastanka ovog filma do njegove međunarodne distribucije. To samo govori da je danas u krizi ne samo filmska produkcija, nego i filmska teorija i kritika koja valorizuje i selektuje filmove za festivale, a ne ume da prepozna veliki film. Ovaj film i njegov potencijal je, međutim, već u začetku prepoznao Takaši Šimicu, pa ga je i producirao. Potez vredan hvale, jer kad već on sam više ne ume da stvori nešto vredno na planu horor žanra, onda barem da svojim vezama i sredstvima pomogne mlade talente. Best Wishes to All sledi za Cure-om na ovom blogu i nekako kao da predstavlja logično nadovezivanje na Kurosavin klasik, jer je višeslojan, dubok film, dobro koncipiran i vešto realizovan tako da svojom cikličnom strukturom, tj. zatvaranjem narativnog kruga omeđava jedan imaginarni a ubedljiv i impresivan svet, košmarni svet kao visceralnu parabolu onoga u čemi svi mi danas živimo.

Tema filma Best Wishes to All je sreća, prorodična sreća do koje se stiže ne birajući sredstva. Međutim, sreća, kakvu je vide akteri ovoga filma, pre liči na uspeh, zato što je vezana za napredak porodice i njenih članova, za njihov društveni progres. Kao takva ta sreća je merkantilna i može se meriti količinski. A čim se meri količinski stvara zavist kod drugih i, posledično, izaziva pojavu kompeticije i borbe između porodica kao osnovnih jedinica društva. Ipak, te porodice se sastoje od jedinki, kojima jedino može da pripada sreća. Sreća je lična i stvar je nečije prirode. Svako ima drugačiju, samo sebi svojstvenu, predstavu sreće. Zbog toga unuka koja dolazi kod babe i dede na selo ne deli shvatanje srećnog života koje njih dvoje imaju. Oni teže da im unuk i unuka uspešno završe škole, da im sin i snaja imaju profitabilne karijere, a da sami u blagostanju provedu svoju starost, ali da bi to porodično blagostanje bilo uspostavljeno i održivo, oni moraju da unesreće neku osobu van njihovog familijarnog kruga. Centralna osa te porodične sreće prolazi preko trpezarijskog stola i činije sa miso supom. Oko nje su skupljeni baba, deda i unuka dok zadovoljno srču toplu, ukusnu čorbicu crvenkaste boje, ali nešto jačeg kolornog intenziteta zbog prisustva mesa pored uobičajene miso paste na bazi povrća. Starci počinju šaljivo da njokću ukazujući tako da se radi o svinjskom mesu, međutim, unuka kasnije u tajnoj sobi porodične kuće otkriva posudu sa iznutricama sličnim onima iz čorbe, ali i polumrtvo telo jednog razgolićenoh muškarca sa zavojem ispod desnog rebarnog luka. Stiče se utisak da mu neko čeprka po džigerici, ali tek toliko odseca od nje da bi ona posle mogla da se regeneriše i posluži njenim korisnicima i ubuduće.

Shvativši o čemu se radi unuka uz pomoć svog školskog druga pomogne jadnom čoveku da se oslobodi i da izađe iz kuće. Čovek se otrgne od njih i kao obnevideo bauljajući izleti na otvoreni drum i tamo biva pregažen. Potom se skupe seljani i izraze saučešće porodici, ali kao da se to njihovo saučešće ne tiče zgaženog čoveka, već porodične sudbine koju će ubuduće pratiti nesreća. Utom stižu na selo i sin, snaja i unuk i zajedno sa babom i dedom razmatraju mogućnost nalaženja novog „srećnika“. Samo se unuka, koja, čini se, jedina nije do sada ništa znala o ovim surovim običajima učestalim u njenom rodnom selu, zgražava. Ali vremenom uviđa da tela njenih najbližih počinju da krvare, a onda i da kopne, i ukoliko ubrzo ne nađu novu žrtvu ugasiće im se životi. Saznaje i da se njena tetka otuđila usamivši se u planinama, jer nije mogla da prihvati ovakvu porodičnu praksu, što je kasnije dovelo do njenog samoubistva. Ni školski drug naše junakinje, zajedno sa svojim ocem, ne želi da eksploatiše druge ljude, pa zbog toga propada finansijski, a potom i fizički; otac mu umire, pa on bez snage i bilo kakve perspektive u životu takođe planira da se ubije. Unuka, razapeta između etičkog stava o ovoj nehumanoj praksi i ljubavi prema porodici, svoga druga konačno počinje da posmatra kao telo i hranu za njenu porodičnu sreću...

Ovaj prikriveni kanibalizam verno, iako svirepo, oslikava društvo čije je merilo sreće stepen potčinjavanja drugih zarad sopstvenog uspeha koji se meri u dolarima. Globalne tendencije bogaćenja jedne „probrane elite“ na račun propadanja i osiromašenja svih ostalih utiče da se siromaštvo širi planetom kao kuga. Većinska srednja klasa, klasa onih obrazovanih i imućnih u meri u kojoj oni mogu da zadovoljavaju svoje skromne potrebe, a koji su ujedno i savest čovečanstva, nestaje, a izbijaju u prvi plan ekstremno bogati i oni ekstremno siromašni. Prvi svojom pohlepom bezobzirno gaze preko svih ostalih, dok su ovi drugi, u borbi za opstanak, prinuđeni da slede svoje sebične interese tlačeći svoje klasne sapatnike još nižeg statusa. Dakle, sa nestankom srednje klase nestaje i humanost, pa čovek čoveku postaje vuk. Jedi da ne bi bio pojeden, deviza je današnjeg sveta. Nevelik broj onih koji mogu tome da se suprotstave nema dovoljnu snagu da takve odnose promeni. Mlada Japanka iz Best Wishes to All takođe podleže sveopštim trendovima, jer nema drugog izbora. Videli smo da bilo kakav otpor ovom surovom zakonu preživljavanja završava samoubistvom. Poruka filma je mračna, ali takva nam je i stvarnost. Teško se može videti svetlo na kraju tunela, pa autori filma, scenaristkinja Rumi Kakuta i reditelj Juta Šimotsu, ovim kanibalističkim hororom samo konstatuju trenutno stanje.

I pored guste metaforičnosti, a zbog univerzalnog osećaja beznađa iniciranog ovakvim stanjem u svetu, Best Wishes to All komunicira sa publikom na svim meridijanima. Međutim, idejno film ne bi bio toliko jak da on nije estetski uobličen tako da te ideje potkrepljuje jakim slikama uvezanim u čvrstu strukturu, cikličnu po svojoj prirodi. Film počinje i završava se na jednom pešačkom prelazu u centru Tokija. Naša junakinja odatle polazi na put ka selu svojih babe i dede i tada prikazuje svoje humano lice pomažući jednoj tuđoj baki da pređe ulicu. Na istom mestu, po povratku sa sela i nakon svojih uvida u mehanizme „srećnog života“, ona, sada u društvu dečka, a na pragu osnivanja sopstvene porodice, bez ikakvih skrupula zaobiđe na zebri jednu drugu bakicu ophrvanu svojim godinama i teškom pijačnom torbom. Od tog trenutka, pak, otpočinje novi ciklus, jer jedna druga devojka pokazuje empatiju prema baki i pomaže joj da pređe put. Između ove dve scene identične vizualnosti, a dijametralno suprotnih emotivnih naboja posmatrano iz ugla protagonistkinje, nalazi se košmarni svet ovog filma kao hiperbolični, dijabolični simulakrum današnjeg realnog sveta. Unukino ugodno putovanje na selo vozom, a zatim i pešačenje do porodične kuće kroz idiličan pejzaž kultivisanih zemljišnih parcela uklještenih između okolnih planinskih venaca, savršen je uvod kojim se postepeno, kroz susret sa babom i dedom i njihovim bezazlenim ludostima, stiže do bizarnosti višeg stupnja, do zlokobnih pojava u kući i u selu koje će protresti, pa onda i iz korena promeniti stav i ponašanje glavne junakinje. Ta njena transformacija, iako radikalna, ipak deluje prirodno, dakle dramaturški opravdano.

Pojedine scene, kao što je tetkino samoubistvo uz nesvesnu pomoć njene nećakinje, zatim babina trudnoća i porođaj, mogu se objasniti samo logikom sna, odnosno košmarom u koji je upala mlada Japanka. Uostalom, zašto ne?! Predstojeći put na selo posle dugo vremena, kao i sećanja na neke čudne zvuke koje je registrovala kroz zidove porodične kuće dok je bila petogodišnja devojčica, strah od toga, koji je ostao u njoj do dan-danas, uticali su da ona ružno sanja i da nas uvuče u taj njen košmar. Efekti strave izazvani kod gledalaca iracionalnostima njene duboko uznemirujuće noćne more više su plod bizarno-ogavnih dešavanja, nego potencijalnih pretnji po život kojima je ona izložena. Štaviše, vremenom uviđamo da nikome život nije direktno ugrožen. Naprotiv, teži se da se sačuva osoba-porodična žrtva kako bi ona što duže kroz svoje postepeno stradanje usrećivala ukućane. Međutim, ta ideja, da unesrećujemo i obogaljujemo druge da bismo sami bili srećni, dovoljno je jeziva da može da zameni nedostatak smrtonosne fizičke pretnje i većih količina prolivene krvi i tako opravda žanrovska očekivanja ljubitelja filmova strave i užasa. Juta Šimotsu je, posle dugih sušnih godina, ovim svojim velemajstorskim radom povratio nadu u japanski horor, pa svaki naredni njegov uradak očekujem sa nestrpljenjem. Šimotsuov drugi dugometražni film već je imao premijeru letos na „Fantaziji“, pa ćemo se, nadam se, uskoro uveriti i u njegove domete. Do tada, uz najbolje želje svima, toplo preporučujem onima koji još uvek nisu odgledali Best Wishes to All da to čim pre učine.