Snoviđenja XXXIV – Dug put do kuće

 

***

Ne znam kako sam se zadesio na tom malom, pustom ostrvu u sred okeana, ali mogu da pretpostavim da me je dovezao ovaj džinovski brod koji mi potpuno zaklanja vidik. Uostalom, moj pogled i nema na čemu drugom da se zadrži, jer ga potpuno utapaju nepregledno more i nebo srođeni u golubije sivoj nijansi oblačnog kasnog popodneva. Ta golubije siva postaje sve mračnija nagoveštavajući pre oluju nego suton i izazivajući u meni neki neopipljiv nemir. Njega poče da zgušnjava žamor mase iza mojih leđa i prilaženje jednog uniformisanog lica, čoveka strogog držanja i pretećeg pogleda. „Vaš pasoš, molim!“ – reče mi on i osta ukočen u iščekivanju dok sam ja pretresao svoje džepove opipavajući se sve nervoznije kako mi je dolazilo u glavu da pasoša, zapravo, nemam. „Odstupite u stranu!“ – naredi službenik hvatajući me za ruku i povlačeći me van staze kojom je masa nošena žamorom krenula da se ukrcava na brod. Moj preklinjući pogled tražio je oči mog dželata, jer osećao sam se kao osuđenik na smrt pred egzekuciju. On se, međutim, nije ni udostojio da me pogleda. Posle nekoliko napetih minuta provedenih u tišini, ispunjenoj jedino hukom sve uzburkanijih talasa i vetra koji ih pokreće, začuh oštar zvuk brodske sirene. Osvrnuh se oko sebe i shvatih da sam ostao sâm. Ja i ovaj uniformisani koji me čvrsto drži za zglob ruke. Pomiren sa sudbinom, iako očajan, nisam ni pokušao da se oslobodim. Nemoćno sam posmatrao isplovljavanje ovog ogromnog plovila dok ono polako ali sigurno odnosi svoje putnike ka njihovim destinacijama. Elektricitet munje, koja zapara mračno beskrajno nebo, a oslika se i na nemirnoj površini još mračnijeg beskonačnog okeana, kao da mi dodatno naelektrisa živce i sažeže srce. Ophrva me neka duboka tuga dok se brod na horizontu smanjivao i pretvarao u tačku nestajući isto tako kao što s njime nestaje i ceo moj poznati svet.

***

Beograd je moj grad jer sam u njemu proveo šest godina studirajući. Ne mogu da kažem da ga poznajem kao sopstveni džep, ali se na licu mesta uvek nekako snađem... Posle dužeg odsustvovanja ponovo posetih naš glavni grad (povod je mislim bio neki koncert) i tamo poželeh da obiđem jednog svog poznanika. Zaista sam imao dobru nameru da to učinim, ali ona se izjalovila. Desilo se, pak, to da sam se odlazeći ka njegovom stanu, ka periferiji grada, izgubio. Odjednom se preda mnom stvoriše ogromne zgrade koje nikad ranije nisam video. Bile su ne samo ispred mene, već i iza mene. Zapravo, nalazio sam se na uzvišenju s kojeg se vidi ceo Beograd, ali u tom moru raznoraznih građevina nisam mogao ništa da prepoznam. Imao sam samo mutnu predstavu da se možda nalazim negde na Medakoviću ili Konjarniku. Već je bilo dockan, pa sam hteo da se vratim kako ne bih propustio poslednji autobus koji vozi do mog sela. Kako, kad ne znam gde sam? Retki prolaznici kao da su me izbegavali, a oni koje sam uspeo da zaustavim ostajali su nemi na moja pitanja. Ispeo sam se do najviše tačke ovog dela grada i još jednom pogledao okolo. Tada mi se vratio osećaj iz onog sna u kojem sam sâm na pustom ostrvu okruženom beskrajnim okeanom, i kao tada izgubljen u dubokom surom plavetnilu, bejah sada rasplinut u mraku grada velikog kao more, mraku prebledelom od utuljenog noćnog osvetljenja. Nažalost, to osvetljenje nije bilo dovoljno jako da nađem put, da nađem izlaz iz ovog lavirinta. Svaki moj pokušaj završavao je slepom ulicom. Vraćaj se nazad, pa ponovo pokušavaj i tako u nedogled. Mrtav umoran spustih se na klupu u jednom parku i zaspah nemirnim snom.

***

Evo me kod kuće! Poznato okruženje, konačno! Ne samo da je to moje predsoblje, kuhinja i dnevna soba, već su tu i poznata lica. Mada ne baš ona koja sam očekivao. Mangup iz komšiluka, jedno ciganče u poderanoj odeći, pokušava da mi ukrade skuter pred nosom. Kao da namerno, već ovde u predsoblju hoće da ga upali i isprovocira me da krenem u trku s njim. S druge strane, iza mene u dnevnoj sobi, mirno stoji i posmatra ovu njoj uobičajenu situaciju njegova starija sestra. Rastrzan sam; da li da krenem za njim i dobro ga izlemam ili da ostanem sa ovom devojkom čija zračeća lepota zakamuflirana slojem prljavštine pronalazi put do mene i počinje magnetski da me privlači. Odjednom bivam raznežen i na bratovu podlost odgovaram smeškom i šalom, pa se okrećem ka sestri prenoseći joj svoj zarazni osmeh. I njeno lice se zaokrugljuje otkrivajući biserno bele zube koji zasenjuju njen garavi ten i neurednu kosu. Prilazim i poljubim je u musavi obraz, a onda i u usta koja sakriše bisere... Ali ubrzo odskočih, pošto sam ujeden za usnu. Sa usana kao da mi poteče krv, mada nisam bio sasvim siguran u to iz razloga što se one ukočiše od bola i počeše da me peku kao da su promrzle na mrazu. Zubato jutarnje sunce krvavo crvene boje natera me da otvorim oči. Pored klupe u parku videh svog poznanika. Izazivački se smešeći upita me kako je bilo na koncertu: „Je l’ gruvalo?“. „Gruvalo, gruvalo...“ – odgovorih ja odsutno dok sam grizući usnu otresao ledenu rosu sa svog lica i odeće.

*Ulja na platnu Dž. M. V. Tarnera preuzeta su sa Vikipedije