Cure (1997) – Kiyoshi Kurosawa

 

Detektiv Takabe postaje zabrinut kada mu se za kratko vreme dese tri slučaja ubistva u kojima su izvršioci različiti, ali je modus operandi isti; žrtva je umlaćena a onda unakažena urezanim X na vratu tako da su presečene karotidne arterije i izazvano obilno krvarenje. Počinioci, obični ljudi bez dosijea u policiji, su zbunjeni, ne sećaju se samog čina ubistva, ali su svi do jednog imali neku zamerku na ponašanje te ubijene osobe koja je iz njihovog najbližeg okruženja. Međutim, pravi motiv tih zločina nije utvrđen i istraga tapka u mestu sve dok se ne izvrše još dva ubistva. Nastavnik u osnovnoj školi je ubio svoju ženu, a potom, na drugom kraju grada, jedan policajac je pucao u glavu drugog iz čista mira. Utvrđeno je da je mladić pod imenom Mamija prethodno razgovarao i sa nastavnikom i sa policajcem, pa je neminovno postao predmet interesovanja detektiva Takabea. Mamija se nalazi u sličnom stanju kao i počinioci zločina, dezorijentisan je, ali on ne zna čak ni svoje ime i ima toliko kratko pamćenje da zaboravi prethodnu rečenicu čim sagovornik izgovori sledeću. Takabe posumnja da je Mamija hipnotisao nastavnika i policajca nateravši ih tako da hladnokrvno liše života svoje partnere. Pošto se ispitivanje ovog čudnog mladića sa memorijom zlatne ribice vrti u mestu, on odluči da istraži njegov stan. Tamo nabasa na obimnu literaturu iz (para)psihologije, a posebno na onu sa temom hipnoze, gde prednjače dela izvesnog Mesmera.

Takabe konsultuje kolegu, kriminalnog psihologa Sakumu, i od njega sazna da je Mesmer austrijski hipnotizer-alhemičar iz XVIII veka, koji je zastupao teoriju transfera energije baziranog na animalnom magnetizmu. Eksperimentišući sa hipnozom na ovim osnovama utvrdio je i metod poznat pod nazivom mesmerizam. Čini se da Mamija primenjuje Mesmerovu hipnozu i da tako uspeva da manipuliše ljudima kao marionetama. Takabe na svojoj koži upoznaje Mamijin metod rada; ovaj ga navodi da gleda u plamen upaljača dok traži da mu detektiv govori o sebi. U jednom prethodnom slučaju on se svojoj žrtvi poverio rekavši da on sam napušta svoje telo i prožima se sa okruženjem, ulazi i u osobu kojoj se obraća i preuzima kontrolu nad njenim životom. Međutim, Takabe odoleva iako gubi prisebnost, izbija bes iz njega i povremeno halicinira. Takabeove halucinacije uključuju i njegovu dementnu ženu, koja kao i Mamija i njegove žrtve gubi pamćenje i svest o svom identitetu. Sve to, privatni i poslovni problemi iste vrste, nemogućnost da otključa Mamijin mozak, kao i mozak svoje žene, utiče da on potpuno izgubi živce. Ženu stavlja u dom, a na poslu postaje nasilan. Ipak, ostaje dovoljno trezven da pranađe ono što je direktno uticalo na Mamijino stanje. Postoji video snimak na kojem japanski doktor Bakuro, koji je bio mesmerista i koji je vršio hipnoze ovim metodom krajem XIX veka, hipnotiše jednu ženu završivši seansu tako što u vazduhu prstom iscrta slovo X. Kasnije je ta žena ubila svog sina. Takabe u Mamijinoj zaostavštini pronalazi i gramofonski zapis Bakurovog glasa koji izgovara naizgled nepovezane reči, hipnotišuće reći skrivenog značenja. Čini se da je ovo formula kojom se Mamija uvlači u duše svojih žrtava. Ali da li je sada, čuvši tu mantru, i Takabe opčinjen ili je dovoljno jak da se odbrani? Ako nije, pitanje je i da li će sada on preuzeti Mamijinu ulogu?

Iz prethodno rečenog dobija se utisak da se ovde radi o jednom, iako kompleksnom, u suštini prilično konvencionalnom, „jednosmernom“ hororičnom trileru. Ali nije tako. Cure je sasvim originalan horor-triler apokaliptičkih razmera. Ispod spoljašnjeg sloja, koji čine brutalna serijska ubistva pod hipnozom, nalaze se unutrašnji slojevi bremeniti značenjem širokih razmera. Ali najpre o spoljašnjoj glazuri. Da, upravo glazura je prava reč, jer je sva ta radnja krcata događajima kao salivena u vešto skrojenoj naraciji i dramaturgiji Kjoši Kurosave. Postoji konstantna gradacija napetosti tokom filma, od jednog ubistva do drugog. Prva dva ubistva su samo spomenuta prilikom uviđaja kod trećeg. To treće vidimo na momenat, kroz odškrinuta vrata hotela. Četvrto ne vidimo, ali saznajemo šta mu prethodi kroz upoznavanje sa Mamijinim čudnovatim likom. Tokom petog delimično se upoznajemo sa njegovim metodom hipnoze. Potom u bolnici, kod doktorke koja ga pregleda, Mamija pokazuje da u nedostatku plamena hipnoza može da započne i sa zvukom laganog curenja vode iz slavine. Na kraju, tokom psihološke igre između njega i detektiva Takabea, upoznajemo i sve ostale finese kojima Mamija uspostavlja kontrolu nad drugima. Finale filma nam razotkriva i kako je sve počelo. Sa druge strane, protokom vremena od prvih ubistava do onog poslednjeg i, kasnije, do razrešenja(?) ove misterije, pratimo i psihološko propadanje Takabea, njegov gubitak samopouzdanja, sve veću nervozu, pa nemogućnost kontrolisanja besa, sve do pretnje gubitka sopstvenog identiteta, do stanja svesti hipnotiziranog.

Uverljivosti psihološke igre između Mamije i Takabea doprinosi izuzetna gluma i Masata Hagivare i Kođi Jakušoa kroz sugestivni Kurosavin scenario. Mamija je jeziv lik u svojoj odsutnosti misli i repetitivnosti kratkih mehaničkih rečenica, vrlo iritantnih za onog ko treba da izvuče neku konkretnu izjavu iz njega. On učestalo ponavlja: „Ko sam ja?“, „Gde sam ja, kuda idem?“, „Ko si ti?“, a onda time, i drugim pitanjima na koja je već dobio odgovor i odmah ih zaboravio, povlači sagovornika konstantno unazad. Umesto pitanja Takabe od njega očekuje odgovor da li on hipnozom utiče na volju drugih. Međutim, Mamija je poput autistične osobe, potpuno neprobojan na svako detektivovo pitanje. To kod ovog drugog izaziva frustraciju i bes, a oni su prekomerni, jer se nadovezuju i na njegov sumorni privatni život. Mračna predstava izložene nam Takabeove stvarnosti je tonirana slikom i muzikom, i to sa dubokim senkama u skučenom prostoru sobe za ispitivanje, zatvorske ćelije ili Mamijinog stana, odnosno difuznim svetlom oblačnog dana oko napuštenih, zarđalih hala, trulih baraka ili na pustoj sivoj obali okeana, dok je muzički skor minimalistički dizajniran i evocira brujanje, huk, nešto slično onom zlokobnom zvuku rada prazne mašine za veš.

Motiv mašine za veš, koju dementna Takabeova žena, Fumie, opsesivno-kompulzivno startuje na prazno, samo je jedna u nizu slika koje imaju svoje simboličko značenje. Dakle, sada se usmeravam na „unutrašnje slojeve bremenite značenjem širokih razmera“. Fumijina Alchajmerova bolest je paralela mentalnom stanju hipnotisanih i zajedno s njim stvara sliku krize identiteta u savremenom društvu. Isto kao i situacija u kojoj Takabeu zagube broj pod kojim je predao odeću na hemijsko čišćenje. Njegova odeća se gubi u moru druge odeće kao što on počinje pod uticajem Mamijine hipnoze da gubi svoje „ja“. Proces hipnoze nalikuje na globalističke tendencije nametanja pravila, mode, uopšte, na kontrolisanje mišljenja i ponašanja. U konačnici, hipnozom se oslobađaju i najniže strasti, pa se ljudi pretvaraju u agresore, ubice, u ratne mašine, isto onako kako se narodne mase medijski huškaju na rat. Kada ubiju, oni, ljudi pod hipnozom, iksom na vratu razrežu karotidne arterije koje hrane veći deo mozga, onaj deo zadužen za razmišljanje, govor, senzorne i motorne funkcije. Jednom rečju, tako potpuno izvuku život iz žrtve, što je figurativna predstava toga kako konzumerističko društvo zombifikuje pojedinca. Ah da, Cure je najviše što je Kurosava mogao da priđe podžanru zombi apokalipse. Zombiji su ovde oni hipnotisani i dementni, a prikazani su u tako gustoj atmosferi beznađa, nihilizma i ludila da, iako svedeni na mikro plan, svedoče o blizini apokalipse, sveopšte propasti sveta.

Cure je toliko hvaljen od stručne javnosti i obožavan kao kultni klasik, jer je uspeo da očuva do samog kraja integritet ove kompleksne uzbudljive priče, da vešto uklopi realnost i fantastična zbivanja na način da ona postanu sasvim uverljiva i moguća (naravno, moguća u tom izmaštanom svetu prema njegovoj unutrašnjoj logici). Ta uverljivost, kao i preteća atmosfera u koju je utopljena radnja, doprinela je pojačanom osećaju strave, koji je Kurosava dostigao još jedino u filmu Pulse. Zbog toga Cure prevodi gledaoca iz uobičajenog stanja egzistencijalne strepnje življenja u modernom društvu u stanje egzistencijalnog užasa. Duboko se proživljava ovaj film, zariva se u utrobu i u dušu, u njene najzatomljenije delove. Posledično, i sve te scene, naizgled nebitne za glavni tok radnje, poput one u kojoj Fumie čita delove iz „Plavobradog“, krvoločne francuske narodne bajke, ili kada se Takabe i Fumie voze u autobusu a kao da lete među oblacima, imaji težinu i neki skriveni smisao. Mi to intuitivno osećamo što nas tera da razmišljamo o njima dugo posle završetka filma. Tumačenja mogu biti različita, ali osnovni smisao ovog Kurosavinog ostvarenja (naglasak na krizi identiteta, izolovanosti, usamljenosti i otuđenju jedinke u društvu koje više nije po meri čoveka, na represivnom okruženju koje guši ljudske strasti i pretvara ljude u bure baruta, na sukobu racionalnog i iracionalnog) osvetljava ideje autora koje su prisutne i u drugim njegovim filmovima. Za razliku od ovog modernog klasika, tamo su one možda samo manje ubedljivo implementirane, imaju ograničeniji domet i izazivaju za nijansu slabije efekte kod gledalaca.

 

 

Obični ljudi koji iznenada „prsnu“, i u eksplozivnom izlivu besa počine zločin, sve češća su pojava u japanskom društvu, kaže u svom eseju „Poverenje u reči“, nastalom kada i film Cure, poznati tamošnji književni kritičar Ivao Macujama: „Tekovine novog doba su i reči ’puknuti’ ili ’prsnuti’. Sudeći po nekakvoj električnoj nijansi takvih reči, one su rođene u doba kada televizija i igrice postaju svakodnevica, tj. kada je počelo udaljavanje od pisane reči. Upravo, dakle, u ono vreme kad su roditelji maloletnih prestupnika i sami bili deca. Deca odrastaju gledajući roditelje... Bilo bi verovatno suviše ishitreno zaključiti da je napuštanje pisane reči stvorilo mlade koji ’pucaju’. Ali čini mi se, ipak, da se maloletnički prestupi događaju jer su i deca i roditelji izgubili reči koje bi morale da nas povežu s drugima. I u reagovanjima masovnih medija na ove slučajeve ja osećam upravo to. Doba kada se izgubilo poverenje u reči. To je ono doba kad smo prestali da suštinski razmišljamo. Duboki su koreni sete koju osećam.“ Macujama nas ovim svojim razmišljanjima navodi na zaključak da je glavni uzrok ekstremnih devijantnih pojava s kraja XX veka u Japanu nedostatak komunikacije između ljudi, ne samo preko pisane reči, nego preko bilo kakve međusobne humane interakcije. Primarni uzrok i svega onoga što proviruje iza mračne fantastike Kurosavinih priča, ideja krize identiteta, otuđenja, manjka empatije, agresivnog ponašanja, mogao bi biti upravo nedostatak komunikacije, pojava koja danas nije karakteristična samo za Japan, nego i mnogo šire, a svakako da bi vraćanje pisanoj reči i umetničkom izrazu bilo koje vrste oplemenilo pojedinca a onda i te narušene međuljudske odnose.