Kissed (1996) – Lynne Stopkewich

 

    Postoje filmski likovi koji ti se urežu u pamćenje za ceo život. To je tako jer ti se učini da je ta izvesna uloga pisana baš za dotičnog glumca i da se on pronalazi u njoj kao i ona u njemu, ali neophodan uslov je i da se pritom radi o neobičnom liku, onom koji je opsesivno vezan za neku osobu, stvar ili pojavu. Setite se, na primer, Leona iz filma Pin: A Plastic Nightmare, mladića koji je opsednut svojom sestrom, ali još i više jednim plastičnim lutkom, čime pokušava da probije zid izolacije kojim su ga okružili roditelji. Ta opsesija prema osobi, odnosno prema određenoj stvari, prelazi u opsesiju prema  izvesnoj pojavi u još jednom kanadskom filmu s kraja prošlog veka, u filmu Kissed ili „Poslednji poljubac“ Lin Stopkevič. Tamo lik mlade devojke fetišizira samu smrt, odnosno prelaz iz života na onu drugu stranu. Dakle, ta devojka, Sandra, ima afinitet prema mrtvima, prema tek umrlima koji, kako kaže, u tom trenutku prelaza isijavaju energiju i kroz nju intenzivno odaju sva ona svoja za života preživljena „jaka“ stanja i osećanja; nevinost, mudrost, bol, tugu, patnju. Sandra misli da će intimnim fizičkim kontaktom sa mrtvima uspeti da s njima razmeni energiju doživljavajući tako ispunjenost i prosvetljenje, a njima pružajući duševni mir i harmoniju pri prelasku u novu ravan postojanja. To što preferira kontakt sa svežim leševima lepih mladića i što s njima „vodi ljubav“ ne treba da vas zavara pa da ovoj opsesiji date ime nekrofilija. Moli Parker u ulozi Sandre ubediće vas da su njene namere časne i da je fizički kontakt samo neophodni uvod za upliv u metafiziku smrti i transcendenciju.

    Sandra je još kao mala skupljala preminule životinje i sahranjivala ih obavljajući pritom „ritual pomazanja“ – mrtvo telo vrapca, na primer, bi prevlačila preko svoje gole kože. Jednom prilikom, dok je bila u društvu svoje drugarice Kerol, ona je nesmotreno mrtvim vrapcom razmazala sopstvenu menstrualnu krv po telu i tako naterala jadnu Kerol da, videvši Sandru svu okrvavljenu, pobegne glavom bez obzira. Sandra je, pak, možda baš u tom trenutku, onda kada je krv iz materice poistovetila sa krvlju mrtve životinje, počela da oseća pregnantnu snagu smrti... Kasnije, kao starija tinejdžerka, radila je u cvećari svoga oca i jednom prilikom, kada je došla u pogrebni zavod da isporuči naručeno cveće, čuvši da mu je radnik preminuo, izrazila je želju vlasniku Volisu da radi kod njega. Zaposlio ju je bez mnogo premišljanja i dao joj zadatak da ulepšava leševe, što znači da ih pere, oblači, šminka. Ali njeni apetiti su bili mnogo veći. Poželela je da odmeni Volisa na balzamovanju tela. Volis joj je tu molbu uz čuđenje odobrio, pa je upisala kurs balzamovanja na Odseku za patologiju Medicinskog fakulteta.

    Sandra je osobenjak i samotnjak, ali je i vrlo lepa devojka, pa nije mogla da ostane neprimećena od mladića. Na nju je oko bacio Met, student medicine. Vrlo brzo joj se približio i proniknuo u njene tajne, delom i zbog toga što je Sandra iskrena i istinoljubiva osoba. Na njegovo pitanje zašto radi u mrtvačnici sa leševima, ona mu je direktno odgovorila: „Jer volim da vodim ljubav s njima“. Met nije bio odbijen ovakvim odgovorom, naprotiv, bio je fasciniran njegovom otvorenošću i originalnošću. Zaljubio se u Sandru i počeo je da se viđa s njom iako je ona u toj novouspostavljenoj vezi uvek pomalo hladna. „Kao da ne nalazi zadovoljstvo u mom telu onoliko koliko bi to bilo moguće u dodiru sa mrtvim mladićima“. Meta je ta zamisao počela da izluđuje, pa je on postao bolesno ljubomoran. Pokušavao je da glumi mrtvaca dok vode ljubav, da leži ukočen u svečanom crnom odelu s kravatom i napuderisanog lica, ali Sandru je to samo vređalo iako ona i zaista s njim ne nalazi zadovoljstvo kakvo nalazi u telesnoj bliskosti sa preminulima. Ono što on ne može da shvati je da Sandra s mrtvacima ne doživljava seksualno zadovoljenje, već spiritualno; fizički kontakt s njima inicira transcendenciju ka smrti, ka „prelazu“ koji svojom silnom energijom kao da miropomazuje, da blagosilja, zaštićuje i duhovno osnažuje. On to ne razume i na korak je da se ubije... da postane jedan od „njenih“ mrtvaca.

    Kissed ima za motive sve ono što bi imao i neki mediokritetski nekrofilski horor: seksualnu privlačnost ili seksualno uzbuđenje usmereno prema mrtvim telima, maštanje, dodirivanje i stupanje u polne odnose sa leševima, ali Sandrino viđenje mrtvog tela kao energetske bombe („posle smrti ono intenzivno zrači energiju i biti uz tek preminulo telo je kao gledati u žarko sunce – ono te zaslepi svojom svetlošću“) uzdiže ovaj film iz skarednosti u kontemplaciju o smrti kao kulminaciji života, o životu kao nepresušnoj energiji koja menja svoje oblike i ne gasi se u telesnoj smrti bića. Ova Sandrina filozofija je nerazrađena u scenariju, scenariju koji je sam po sebi prilično površan i neubedljiv, ali pojava i nastup glumice Moli Parker kao Sandre u mnogome doprinosi uverljivosti ovog filma. Njen entuzijazam prema mrtvima, entuzijazam koji nadilazi fizičku privlačnost nekog sablažnjivog nekrofila prema lešu i odvodi ovu krhku, anemičnu lepoticu u spiritualne sfere, šokira u početku, ali vremenom kao da i nas zarazi, pa počinjemo da dišemo sa ovim likom i da ga sve više razumemo. I zaista, neverovatno je da te morbidne situacije u koje su uvučeni krajnje neobični i problematični likovi (i Met je prilično veliki ekscentrik) počinjemo da prihvatamo zdravo za gotovo i da lagodno uživamo u romantičnim trenucima, kao uostalom i u onim komičnim, ne smatrajući da je ta romansa odviše perverzna, a taj „mrtvački“ humor suviše crn, što oni zapravo kao takvi i jesu.

    Režiserka i scenaristkinja Lin Stopkevič izjavila je da joj nije bio cilj da predstavi nekrofiliju kroz jedan tako određen patološki lik, već da je težila da Sandru izgradi na bazi njenog iskustva iz detinjstva, iskustva koje je uključivalo sahranjivanje mrtvih životinja, da je izgradi spontano kroz sazrevanje jedne naročite, inteligentne mlade osobe. I pored toga, ovaj film kada se pojavio bio je šokantan za mejnstrim publiku na festivalima na kojima je uglavnom dobijao pohvalne kritike. Film nije grafički eksplicitan, već suptilno uspeva da iznese ideje nekrofilije i da ih čak afirmiše zahvaljujući eteričnom i produhovljenom liku Sandre. I u tome je svo njegovo autorsko majstorstvo. Jer, s tehničke strane, film je vizuelno neupadljiv – uglavnom se dešavanja odvijaju u mraku sivih neuglednih ulica i stanova ili u sivilu i prljavoj belini enterijera mrtvačnice (čak ni ona zaslepljujuća belina u trenutku kada Sandra „opšti“ s leševima nije toliko efektna). Nizak budžet je uslovio i da se radnja fokusira na dvoje mladih protagonista zaobilazeći grananja u narativu književnog predloška. I pored svih tih manjkavosti, uključujući i nedovoljno produbljen scenario, Kissed je vrlo dobar film koji s ponosom može da stane rame uz rame sa, recimo, Egojanovom „Egzotikom“ ili Kronenbergovim „Sudarom“, filmovima koji su sredinom devedesetih stavili kanadsku kinematografiju na zao glas jer su se bavili tabu temama, temama koje imaju pokriće u aktuelnoj stvarnosti, ali su vrlo škakljive i zbog toga nepoželjne u javnom diskursu.