Études sur Paris (1928) & À Propos de Nice (1930)

 

    Vreme je za godišnji odmor. Možda da sednem u aeroplan zvani „Études sur Paris“ i da otputujem u Grad svetlosti na par dana? Zatim bih mogao drugim dvokrilcem, „À Propos de Nice“, da se spustim do Azurne obale i odmorim se od lutanja Parizom sedeći u kafeima Nice okrenut prema plavetnilu mora ili leškareći na plažama dok mi talaščići golicaju tabane a slani morski vazduh pročišćava pluća... Da, to je to! Krećem iz ovih stopa!

 

    Études sur Paris (1928) - André Sauvage

    Moj plan je da sa slušalicama na ušima iz kojih tuče elektronska muzika izraženog (ali ne tako brzog) ritma, možda muzika Džefa Milsa, obiđem Pariz uzduž i popreko. Sleteo sam rano izjutra i našao se ubrzo u jednoj perifernoj Pariskoj luci. Zaboravih da vam kažem da je ovaj moj aeroplan i neka vrsta vremeplova. On me je spustio u Pariz između dva svetska rata, tačnije u 1928. godinu. Elem, tamo i tada ukrcah se na jednu baržu smatrajući da je pogled sa vode na Pariz najlepši i najsadržajniji. Ceo grad nekako gravitira ka Seni i brojnim kanalima koji grade razgranatu vodenu saobraćajnu mrežu. Putovanje započinjem kanalom Sent Deni, a pogled mi privlači prigradska industrijska zona sa brojnim fabričkim dimnjacima. Teški smog leži na vodi i prekriva plovilo kojim putujem, jer je fabričkom dimu pridodat i onaj što furnja iz parnih brodova i brodića s kojima se mimoilazimo. Čim smo prevodnicom prebačeni u kanal Sent Martin vazduh se pročistio, možda zbog toga što smo sada plovili vodenim tunelom, delom kanala koji je izolovan od okoline i gotovo u potpunom mraku. Tek mestimično otvori u svodu, kao šahtovi iznad kanalizacije, propuštaju svetlost, te se mračni tunel sa harmonično poređanim vodenim odblescima čini kao eksperimentalni film Hansa Rihtera ogrezao u geometrijskoj apstrakciji.

    Izlazimo iz tunela na svetlo dana koje nam obasjava brojne fizičke radnike na dokovima, gomile peska, šljunka i uglja, stovarišta drvne građe i ostalih potrepština doveženih u grad iz unutrašnjosti. Potom počinju i da se pojavljuju stambeni objekti i žene koje peru veš u kanalskoj vodi, znak da smo blizu Sene i centralne gradske zone. Sa Senom nam dolaze u susret i brojni mostovi načičkani skulpturama, a uz obale štrče visoke, glomazne zgrade ocrtavajući svojim poretkom kaldrmisane ulice ispunjene ljudima, konjskim zapregama, automobilima, tramvajima. Iskrcavam se u blizini metro-stanice i odvozim se do konjske pijace, a potom produžavam na Monparnas. Tu se oseti blještavilo grada i u sred dana usled prisustva brojnih kafea, prodavnica sa okićenim izlozima, bioskopa, pozorišta, dečijih igrališta. Produžavam do Sent Žermena i obilazim čuvenu katedralu posvećenu ovom svecu. Dalje sledi Karusel, pa trg Konkord, crkva Madlen, zgrada Opere. Osvrćem se na sve strane uzbuđeno, toliko da mi se zavrti u glavi i počinjem da posrćem, baš kao onaj dečak što je upravo sišao s karusela. Mom uzbuđenju doprinosi i to što Pariz pulsira u ritmu Milsove muzike koja mi dolazi iz slušalica. U svojoj vreloj glavi montiram film, nešto slično „Berlinu - simfoniji velegrada“ Valtera Rutmana. Ali ovaj nemački film iz prethodne godine kao da je nastao u grču, dok bi ovaj moj, francuski, bio znatno opušteniji, graciozniji, iako i dalje u oštrim ritmovima. Plastično rečeno, dok je Rutmanov film u galopu, ovaj moj fiktivni film bi bio u elegantnom kasu.

    Sedam u taksi i sad moj pogled klizi duž ulice koja vodi na železnički most Sent Lazar i dalje prema Monmartru. Tu se igram i zamišljam scenu za moj „film“ u kome će kadrovi uzavrelog grada biti iskošeni i nemirni zbog oslobođene kamere, a ta gradska kretanja se odvijati unazad, onako kako su to izveli i francuski nadrealisti na filmu, na primer Rene Kler u svom Entr’acte. Popeo sam se ulicom Lepik do bazilike koja nadvisuje čitav kvart Monmartr i usput mahao turistima, uličnim slikarima, ali i meštanima uposlenim oko svojih kuća i stanova uobičajenim domaćim poslovima. Opet silazim do Sene, prelazim lučni most i dospevam na ostrvo Svetog Luja. Tu, u samom centru Pariza, vlada podnevni mir. Tek poneki ribolovac, radoznalo dete pored njega i ona mlada slikarka, što hvata vedutu grada prema Bogorodičinoj crkvi, ga narušavaju. Ploveći Senom obilazim Notr Dam, jer je s reke pogled na katedralu najlepši. Lep je i pogled na Pariz s Notr Dama. A tamo sam stigao probijajući se kroz pregršt onih čudovišnih gargojla i himera koje s vrha katedrale, iz svog mraka, kontrolišu Grad svetlosti. Sledeća stanica je Ostrvo labudova sa koga se vidi replika američkog Kipa slobode visoka 11 metara, ali i vrh Ajfelovog tornja u daljini. Biram detalje za svoj imaginarni film. Recimo, kadriram noge momka i devojke dok su jedno drugom u zagrljaju; njena leva noga se blago odiže unazad, dok joj desna vrhom cipele dodiruje levu mladićevu cipelu. Do kraja dana stigao sam još jednom da odem do periferije i obiđem stari fortifikacioni prsten grada, a onda i da se vratim u centar. Panteon, Trijumfalna kapija, Bulonjska šuma, samo su još neki bitni reperi na mom putu i uokvirene slike koje se pretapaju u mojoj glavi, često i preklapaju čineći duplu ili višestruku ekspoziciju u mom fiktivnom filmu.

 

    À Propos de Nice (1930) - Jean Vigo, Boris Kaufman

    Sutradan ujutru već sam bio spreman za Azurnu obalu. Prethodni dan je bio dovoljno dug da obiđem sve one pariske znamenitosti, pa me je i umor naterao da požurim ka morskoj destinaciji i odmaranju pod suncobranom. Promenio sam letelicu – seo sam u „À Propos de Nice“ aeroplan i začas se prebacio na jug Francuske i to u godinu 1930. Nisam siguran koje je godišnje doba na snazi, jer gospoda iz belog sveta tamo nose utegnuta odela i krute šešire, a dame dugačke haljine i mantile, leti po vrućinama isto kao što bi i zimi. Ipak, blagi zraci sunca prizvali su me u jednu baštu kafea smeštenog uz samu plažu i naterali da se raskopčam onako opružen u ležaljci. Prilikom dolaska uz put su mi pogled privlačili brojni luksuzni hoteli i kazina, dok su na korzou promicala bezbrojna lica različitog tena, različitog ne samo zbog stepena pocrnelosti, već i zbog prirodne boje kože koja govori o Nici kao svetu u malom – sav taj svetski bogataški krem sjatio se u ovaj simpatični primorski gradić na glasu. Jeste, okružen sam tamo snobovima različite vrste i svom onom jeftinom zabavom; gomilom zgodnih devojaka, plesačica i raznih drugih zabavljača, karnevalskim ugođajem, opštom razdraganošću, grajom, bukom i ludovanjem, ali takva atmosfera pogoduje mom imaginarnom filmu. Opružen u ležaljci zatvorih oči i počeh „snimanje”.

    Ležeći poleđuške prirodno je bilo da postavim rakurs dole, u žablju perspektivu. Prethodno sam već ukadrirao ovaj grad odozgo, s neba, sa krovova kuća, pa se spustio u masu i šarao po licima ljudi, gostiju na šetalištu, ali i osoblja koje priprema doček za goste u kafeima i restoranima, zatim i po ogromnim maskama učesnika karnevalske povorke. Ove kadrove fiktivnom montažom u mojoj glavi kombinujem u brzoj smeni sa prikazima morskih talasa i plaže, čisto da bi se zadržala svest o mestu radnje, jednom elitnom, mondenskom letovalištu. U slušalicama mi je umesto Džefa Milsa sada neka živahna harmonikaška, pomalo melanholična muzika, koja istovremeno podržava tu dinamičnu uzavrelu atmosferu svetske turističke destinacije i mir francuske „azurske“ zaleđine. Prelazim sad, dakle, na žablju perspektivu i hvatam odozdo visoke palme i drugo primorsko drveće, zgrade, biste i kipove. Svu tu hortikulturu i arhitekturu snimam iz ruke vrludajući kamerom kao pijan. Snimam i ljude odozdo, iz otvorenog uličnog šahta onda dok ga oni gore preskaču, ili ispod platforme na kojoj karnevalske zabavljačice izvode svoj ples otkrivajući mi, pritom, skrivene slojeve svog donjeg veša. Igram se potom, u „postprodukciji“, i sa sloumoušnom i sa stopmoušnom. Uhvaćenu u kadar jednu devojku mađioničarski presvlačim, kao dodirom čarobnim štapićem, da bi je na kraju skroz ogolio. Ona nije uopšte svesna toga, kao ni onaj gospodin kome čistač cipela glanca čas cipelu, a čas golu nogu. Moja namera vam je očigledno jasna; da razgolitim to buržujsko licemerje i snobizam i da pokažem da se ispod svih tih ulaštenih odevnih slojeva nalazi samo propadljiva ljudska koža i meso, isti onakvi kakvi su i na poslednjem bedniku, poslednjem siromahu i poslednjem robu.

    Ovi moji imaginarni filmovi su delom realistični dokumentarci, a delom eksperimentalni radovi nadrealistički nastrojeni kroz nekakav polunarativ. Ipak, u suštini, oni su odraz tog francuskog poetskog realizma ili impresionizma dvadesetih godina i po tome bi se razlikovali i od ruskih i od nemačkih filmova te vrste, filmova-dokumenata o pulsiranju jednog grada. Francuski šmek tih „imaginarnih filmova” nije u tome što oni veličaju tehnološki progres i modernost, čak ni u tome što kritikuju buržoaski moral, već u tome što oni glorifikuju samu umetnost čineći legitimnom devizu l'art pour l'art. Njihov cilj je da oplemene savremene i buduće gledaoce i da kod ovih drugih jednog dana probude nostalgiju za prohujalim vremenima, vremenima koja nisu kao takva postojala, nego su bila fiktivna kreacija uzvišenih duhova konzervirana za večnost pod bisernom patinom celuloida. Mekoća celuloida, čak i kad se danas prevede u digitalni zapis, korespondira sa spokojem nađenim u eleganciji i rafiniranosti tih ljupkih starih francuskih nemih filmova, filmova koji elokventno i slatkorečivo govore slikama i, eventualno, muzikom određenog posebnog raspoloženja koje dira najtananije strune duše... Ovako razmišljam dok leškarim u toj plažnoj bašti kafea pijuckajući osvežavajuće napitke. Zadovoljan svojim „imaginarnim filmovima“, dosadašnjom njihovom realizacijom, reših da proslavim, pa pozvah konobara: „Garçon, un verre de vin, s'il vous plaît!“... Ali nema opuštanja! Moj boravak u Nici je tek otpočeo, i tek mogu da očekujem pravi materijal, sinematičnu građu za ovo moje delo u nastajanji, ali možda i za neka moja buduća „filmska ostvarenja“.