Études sur Paris (1928) & À Propos de Nice (1930)

 

    Vreme je za godišnji odmor. Možda da sednem u aeroplan zvani „Études sur Paris“ i da otputujem u Grad svetlosti na par dana. Zatim bih mogao drugim dvokrilcem, „À Propos de Nice“, da se spustim do Azurne obale i odmorim se od lutanja Parizom sedeći u kafeima Nice okrenut prema plavetnilu mora ili leškareći na plažama dok mi talaščići golicaju tabane a slani morski vazduh pročišćava pluća. Da, to je to! Krećem iz ovih stopa!

 

    Études sur Paris (1928) - André Sauvage

    Planiram da stavim slušalice na uši i sa elektronskom muzikom izraženog (ali ne tako brzog) ritma, muzikom Džefa Milsa, obiđem Pariz uzduž i popreko. Sleteo sam rano izjutra i našao se ubrzo u jednoj perifernoj Pariskoj luci. Zaboravih da vam kažem da je ovaj moj aeroplan i neka vrsta vremeplova. On me je spustio u Pariz između dva svetska rata, tačnije u 1928. godinu. Elem, tamo i tada ukrcah se na jednu baržu smatrajući da je pogled sa vode na Pariz najlepši i najsadržajniji. Ceo grad nekako gravitira ka Seni i brojnim kanalima koji grade razgranatu vodenu saobraćajnu mrežu. Putovanje započinjem kanalom Sent Deni, a pogled mi privlači prigradska industrijska zona sa brojnim fabričkim dimnjacima. Teški smog leži na vodi i prekriva moju baržu, jer dim furnja i iz parnih brodova i brodića s kojima se mimoilazimo. Čim smo prevodnicom prebačeni u kanal Sent Martin vazduh se pročistio, ali možda i zbog toga što smo sada plovili vodenim tunelom, delom kanala koji je izolovan od okoline i gotovo u potpunom mraku. Tek povremeni otvori u svodu, kao šahtovi iznad kanalizacije, propuštaju svetlost, te se mračni tunel sa ritmičnim vodenim odblescima čini kao eksperimentalni film Hansa Rihtera ogrezao u geometrijskoj apstrakciji.

    Izlazimo iz tunela na svetlo dana koje nam obasjava brojne fizičke radnike na dokovima, gomile peska, šljunka i uglja, stovarišta drvne građe i ostalih potrepština doveženih u grad iz unutrašnjosti. Potom počinju i da se pojavljuju stambeni objekti i žene koje peru veš u kanalskoj vodi, znak da smo blizu Sene i centralne gradske zone. Sa Senom nam dolaze u susret i brojni mostovi načičkani skulpturama, a uz obale štrče visoke, glomazne zgrade ocrtavajući svojim poretkom kaldrmisane ulice ispunjene ljudima, konjskim zapregama, automobilima, tramvajima. Iskrcavam se u blizini metro-stanice i odvozim se do konjske pijaca, a potom produžavam na Monparnas. Tu se oseti blještavilo grada i u sred dana; brojni kafei, prodavnice sa okićenim izlozima, bioskopi, pozorišta, dečja igrališta. Produžavam do Sent Žermena i obilazim čuvenu katedralu posvećenu ovom svecu. Dalje sledi Karusel, pa trg Konkord, crkva Madlen, zgrada Opere. Vrtim se na sve strane i osećam se kao da sam na karuselu. Pogotovo što Pariz pulsira baš u ritmu Milsove muzike koja mi dolazi iz slušalica. U svojoj glavi montiram film, nešto slično „Berlinu - simfoniji velegrada“ Valtera Rutmana. Ali ovaj nemački film iz prethodne godine kao da je nastao u grču, dok bi ovaj moj, francuski, bio znatno opušteniji, graciozniji, iako i dalje u oštrim ritmovima. Plastično rečeno, dok je Rutmanov film u galopu, ovaj moj fiktivni film bi bio u elegantnom kasu.

    Sedam u taksi i sad moj pogled klizi duž ulice koja vodi na železnički most Sent Lazar i dalje prema Monmartru. Tu se igram i zamišljam scenu za moj film u kome će kadrovi uzavrelog grada biti iskošeni i nemirni zbog oslobođene kamere, a ta gradska kretanja se odvijati unazad, onako kako su to izveli i francuski nadrealisti na filmu, posebno Rene Kler u svom Entr’acte. Popeo sam se ulicom Lepik do bazilike koja nadvisuje čitav kvart Monmartr i usput mahao turistima, uličnim slikarima, ali i meštanima uposlenim oko svojih kuća i stanova uobičajenim domaćim poslovima. Opet silazim do Sene, prelazim lučni most i dospevam na ostrvo Svetog Luja. Tu, u samom centru Pariza, vlada podnevni mir. Tek poneki ribolovac, radoznalo dete pored njega i ona mlada slikarka što hvata vedutu grada prema Bogorodičinoj crkvi. Ploveći Senom obilazim Notr Dam, jer je odatle pogled na katedralu najlepši. Lep je i pogled na Pariz s Notr Dama. A tamo sam stigao probijajući se kroz pregršt onih čudovišnih gargojla i himera koje s vrha katedrale, iz svog mraka, kontrolišu Grad svetlosti. Sledeća stanica je Ostrvo labudova sa koga se vidi replika američkog Kipa slobode visoka 11 metara, a u daljini izviruje i vrh Ajfelovog tornja. Biram detalje za svoj imaginarni film. Recimo, kadriram noge momka i devojke dok su jedno drugom u zagrljaju; njena leva noga se blago odiže unazad, dok joj desna vrhom cipele dodiruje levu mladićevu cipelu. Do kraja dana stigao sam još jednom da odem do periferije i obiđem fortifikacioni prsten grada, a onda i da se vratim u centar. Panteon, Trijumfalna kapija, Bulonjska šuma, samo su još neki bitni reperi na mom putu i uokvirene slike koje se pretapaju u mojoj glavi, često i preklapaju čineći duplu ili višestruku ekspoziciju u mom fiktivnom filmu.

 

    À Propos de Nice (1930) - Jean Vigo, Boris Kaufman

    Sutradan ujutru već sam bio spreman za Azurnu obalu. Prethodni dan je bio dovoljno dug da obiđem sve one pariske znamenitosti, pa me je i umor naterao da požurim ka morskoj destinaciji i odmaranju pod suncobranom. Promenio sam letelicu – seo sam u „À Propos de Nice“ aeroplan i začas se prebacio na jug Francuske i to u godinu 1930. Nisam siguran koje je godišnje doba na snazi, jer gospoda iz belog sveta tamo nose utegnuta odela i krute šešire, a dame dugačke haljine i mantile, leti po vrućinama kao što bi i zimi. Ipak, blagi zraci sunca prizvali su me u jednu baštu kafea smeštenog uz samu plažu i naterali da se raskopčam onako opružen u ležaljci. Uz put pogled su mi privlačili brojni luksuzni hoteli i kazina, dok su na korzou promicala bezbrojna lica različitog tena, različitog ne samo zbog stepena pocrnelosti, već i zbog prirodne boje kože koja govori o Nici kao svetu u malom – sav taj svetski bogataški krem sjatio se u ovaj simpatični primorski gradić na glasu. Jeste, okružen sam tamo snobovima različite vrste i svom onom jeftinom zabavom, gomilom zgodnih devojaka, plesačica i raznih drugih zabavljačica, karnevalskim ugođajem, opštom razdraganošću, grajom, bukom i ludovanjem, ali takva atmosfera pogoduje mom imaginarnom filmu. Opružen u ležaljci zatvorih oči i počeh „snimanje”.

    Ležeći poleđuške prirodno je bilo da postavim rakurs dole, u žablju perspektivu. Prethodno sam već ukadrirao ovaj grad odozgo, sa krovova kuća, pa se spustio u masu i šarao po licima ljudi, gostiju na šetalištu, ali i osoblja koje priprema doček za goste u kafeima i restoranima, zatim i po ogromnim maskama učesnika karnevalske povorke. Ove kadrove fiktivnom montažom u mojoj glavi kombinujem u brzoj smeni sa prikazima morskih talasa i plaže, čisto da bi se zadržala svest o mestu radnje, jednom elitnom letovalištu. U slušalicama mi je umesto Džefa Milsa sada neka živahna harmonikaška, pomalo melanholična muzika, koja istovremeno podržava tu dinamičnu uzavrelu atmosferu svetske turističke destinacije i mir francuske azurske zaleđine. Prelazim sad, dakle, na žablju perspektivu i hvatam odozdo visoke palme i drugo primorsko drveće, zgrade, biste i kipove. Svu tu hortikulturu i arhitekturu snimam iz ruke vrludajući kamerom kao pijan. Snimam i ljude odozdo, iz otvorenog uličnog šahta onda dok ga oni gore preskaču, ili ispod platforme na kojoj karnevalske zabavljačice izvode svoj ples otkrivajući mi, pritom, skrivene slojeve svog donjeg veša. Igram se i sa sloumoušnom i sa stopmoušnom. Uhvaćenu u kadar jednu devojku mađioničarski presvlačim, kao dodirom čarobnim štapićem, da bi je na kraju skroz ogolio. Ona nije uopšte svesna toga, kao ni onaj gospodin kome čistač cipela glanca čas cipelu, a čas golu nogu.

    Ovi moji imaginarni filmovi su delom realistični dokumentarci, a delom eksperimentalni radovi nadrealistički nastrojeni kroz nekakav polunarativ. Ipak, u suštini, oni su odraz tog francuskog poetskog realizma ili impresionizma dvadesetih godina i po tome bi se razlikovali i od ruskih i od nemačkih filmova te vrste, filmova-dokumenata o pulsiranju jednog grada. Francuski šmek tih „imaginarnih filmova” nije u tome što veliča tehnološki progres i modernost, već u tome što će kod budućih gledalaca da probudi nostalgiju za prohujalim vremenima prekrivši ih, i tako ih konzervirajući za večnost, celuloidnom zlatnom patinom. Mekoća celuloida, čak i kad se danas prevede u digitalni zapis, korespondira sa spokojem nađenim u eleganciji i rafiniranosti tih ljupkih starih francuskih nemih filmova, filmova koji elokventno i slatkorečivo govore slikama i, eventualno, muzikom određenog posebnog raspoloženja koje dira najtananije strune duše. Ove zaključke izvlačim dok leškarim u toj plažnoj bašti kafea pijuckajući osvežavajuće napitke. Zadovoljan svojim „imaginarnim filmovima“, dosadašnjom njihovom realizacijom, reših da proslavim, pa pozvah konobara: „Garçon, un verre de vin, s'il vous plaît!“... Ali nema opuštanja! Moj boravak u Nici je tek otpočeo, i tek mogu da očekujem pravi materijal, sinematičnu građu za ovo moje delo u nastajanji, ali možda i za neka moja buduća „filmska ostvarenja“.