Bogato i raznovrsno naučno-kulturno i umetničko delo koje je za sobom ostavio Đorđe Kadijević, a
koje je ujedno i nacionalno blago kako srpskog, tako i ostalih južnoslovenskih
ili jugoslovenskih naroda, uključuje ponajviše njegovo filmsko stvaralaštvo. I
pored niza prepreka i poteškoća na koje je na tom planu nailazio, uspeo je za
svog života da snima i za bioskop i za televiziju, i filmove i serije. Mahom su
to bili bioskopski filmovi „crnog talasa” s kraja šezdesetih, zatim televizijski
filmovi strave i užasa početkom sedamdesetih, televizijske serije i filmovi sa
istorijskom tematikom tokom osamdesetih i, konačno, posle povratka hororu sa
filmom „Sveto mesto”, sporadični filmski televizijski projekti između dugih
perioda apstinencije izazvanih dubokim ličnim razočaranjem ratom i raspadom Jugoslavije,
ali i zbog teških uslova za snimanje filmova tih godina. Kasnije, u ovom veku, Kadijević
je već bio zaboravljen, jer, zapravo, nikad nije ni bio dobro shvaćen u svojim
svetonazorima i u kreativnim pristupima stvaralaštvu. Ponovo je skrenuta
pažnja javnosti na njega, i to sada na pravi način, krajem prve decenije ovog
veka kada je filmski kritičar Dejan Ognjanović u svojoj knjizi „U brdima horori”
i kasnijim brojnim osvrtima na srpskom i engleskom jeziku na njegov filmski
opus, posebno na filmove „Leptirica” i „Sveto mesto”, učinio mnogo na
popularizaciji Kadijevića, i ovde i u svetu, kao autora samosvojnih vrhunskih
horor filmova. „Leptirica” je postala njegov trejdmark širom planete među obožavaocima
žanra strave i užasa. Međutim, pored „Leptirice”, i isto tako eminentnog „Svetog
mesta”, pažnju zaslužuju još dva kvalitetna Kadijevićeva horor filma, „Štićenik”
i „Devičanska svirka”.
Ova dva televizijska
filma, pored „Leptirice”, deo su „Ciklusa filmova tajanstva i mašte”, koji je
finansirala i sprovela u delo 1973. godine tadašnja Televizija Beograd. Sam
Kadijević izbegava žanrovsku kvalifikaciju tih njegovih filmova, jer smatra,
kako je jednom prilikom izjavio, „da
horor ima određena pravila – infantilno sujeverje je prvo, drugo je pripadnost
kriminalističkom žanru. Filmovi iz ‘Çiklusa tajanstva i mašte’ nisu ni jedno ni
drugo. To je fantastika a ne horor. To je dubinska analiza čovekovog iskonskog
straha“. Imajući respekt prema Kadijevićevom mišljenju, ja ću ipak i „Leptiricu”,
ali i „Štićenika” i „Devičansku svirku” da svrstam u žanr strave i užasa, i to
u gotski horor sa elementima nemačkog ekspresionizma, koji pretežu u slučaju
prvog, odnosno u gotik sa elementima viktorijanskih, anglo-američkih priča o
duhovima, koji pretežu u drugopomenutom filmu. Razumem šta je Kadijević hteo da
kaže, razumem zbog toga što su ovi žanrovski elementi i motivi kod njega samo način
da se „fizički” predstavi metafizička istina, a koja se tiče ljudskog usuda i smisla
života, da se predstave duboko egzistencijalistička pitanja koja svojim angst-om nadilaze sve naše sitne
svakodnevne strahove stapajući ih u jedan sveprožimajući strah, strah zvani
metafizički užas postojanja.
Kao i
svaki put kada ekranizuje određeni literarni predložak, Đorđe Kadijević ga
koristi samo kao polaznu osnovu koju će da nadogradi svojom imaginacijom. Tako
je u slučaju filma „Štićenik” pošao od pripovetke Filipa Davida, „Mihael i
njegov rođak”, da bi na kraju dobio sasvim samosvojno delo i tematski i stilski.
A u filmu na početku prisustvujemo bežanju jednog unezverenog mladića kroz
nekakvu ravničarsku pustaru od nekoga ili nečega. Ubrzo uvidimo da je to nešto misteriozni
čovek u crnom odelu, sa šeširom i sa plaštom, koji begunca u stopu prati, uporno
i nepokolebljivo. Iscrpljeni mladić konačno stiže do jedne usamljene ogromne
zgrade za koju se ispostavi da je nekakav sanatorijum. On grčevito moli i
preklinje prisutne medicinske radnike da ga prime i zaštite od one osobe koja
se sad u daljini prikaže i glavnom doktoru, šefu te ustanove. On primi mladića
i pokuša da sazna ko je on, odnosno ko je onaj što ga prati. Međutim, osim
imena pridošlice, Mihael, ne uspeva ništa drugo da sazna, jer je mladi došljak
suviše nervnozan i histeričan, tako da su mu i reči i rečenice nepovezane i
gotovo nerazumljive. Doktor odluči da mu dodeli sobu i krevet dok ne organizuje
prevoz u specijalističku ustanovu gde će se već pobrinuti za njegovo narušeno
mentalno zdravlje.
Izašavši
iz sanatorijuma u šetnju, u blizini tog izolovanog kompleksa, doktor naiđe na
onog misterioznog čoveka koji od njega zahteva da mu isporuči Mihaela, jer je
on mladićev staratelj. Doktor odbija smatrajući da je Mihaelu potrebno lečenje,
pa će ga neizostavno zadržati u bolnici. Sutradan on saopšti svom novom
pacijentu da mu je prevoz do bolnice obezbeđen i da se spremi za polazak, što
ovaj ne prihvata smatrajući da je sasvim zdrav. Izašavši iz svoje sobe pod
prisilom, Mihael uspe da izmakne pažnji svojih pratilaca i da se baci kroz
otvoreni prozor poslednjeg sprata zgrade ostavši na mestu mrtav. Doktor sada obaveštava
tog mladićevog „staratelja”, koji se sve vreme mota tu negde oko te zdravstvene
institucije, da je Mihael doživeo fatalnu nesreću i da može da dođe da preuzme
njegovo telo. Misteriozni čovek dovozi kočije, na koje natovare mrtvački sanduk
sa lešom, i potom ih odvozi dalje kroz pustaru. Još jednom prolaze pored onog
starog, osušenog i polomljenog drveta koje je Mihaela i dočekalo na putu do
sanatorijuma, kao da mu je već tada nagoveštavalo svojom simbolikom smrti
neizbežan tragični kraj. Mihael je i sam uviđao njegov zloslutni smisao, pa ga
je opsesivno iscrtavao na zidu sobe u kojoj je bio smešten povezujući ga instinktivno
sa usudom koji mu je donosila tajanstvena osoba u crnom.
Ekspresivna
izražajnost tog uvenulog drveta, masivnost građevine u kojoj je smešten
sanatorijum i njeni neoromanski i neogotski elementi prožeti kontrastima
svetlosti i senke, zatim ona stolica za ljuljanje u bolničkom krugu sa svojom
spiralnom ornamentikom, kao i izdužene senke čoveka u crnom na zidu, deo su
ikonografije filmova nemačkog ekspresionizma uspešno primenjene u filmu „Štićenik”.
U njemu se naziru i neki od osnovnih tematskih motiva ovih filmova, takvi kao
što su prodaja duše đavolu kroz arhetipski odnos Faust-Mefistofel ili motiv
dvojnika kroz odnos spoljašnje i unutrašnje strane ličnosti, svesti i podsvesti.
Tu je i fatum ili prokletstvo koje u vidu Damoklovog mača visi nad sudbinom
čovečanstva. Kadijević je, ipak, pre svega okupiran ljudskim usudom, jer
uostalom ni odnos između Mihaela i njegovog „staratelja” ni na koji način nije usmeren
konkretno na faustovsko-mefistofelovski model primenjen, recimo, u filmu „Praški
student” kroz uloge Skapinelija i Balduina, đavola i onog ko je prodao dušu
đavolu, ili kroz model dvojnika u istom filmu, gde Balduin prodavši dušu
raspolućuje svoju ličnost na dva dela, lice i naličje, čime i ta druga, mračna
strana zadobija svoju telesnost. Kadijevićeva filmska storija je u tom smislu
neodređena; nemamo nikakve pojedinosti o tome ko je taj „štićenik”, a ko taj „staratelj”,
niti u kakvom su oni zapravo odnosu. Ta neodređenost može se, stoga, smatrati
uopštenošću do nivoa opšteljudskog usuda, sudbine pojedinca unutar društvene
zajednice u najširem smislu, onako kako je Kadijević vidi. Tek poznajući
Kadijevićeve svetonazore, njegove standardne filmske teme i motive, kao i osebujan
poetski i stilistički pristup, mogu zaključiti da se on „Štićenikom” dotakao
sudbine malog čoveka u neprijateljski nastrojenom velikom svetu, jer Mihail,
kao osetljivi, slabašni pojedinac, žrtva je sudbine koja bespoštedno melje
ljude, žrtva sudbine oličene u slici đavola – šarmantnog, uglađenog čoveka u
elegantnom odelu, čoveka koji je bezličan i bezosećajan i kao takav rasipa
svoju neiscrpnu moć razarajući i uništavajući sve oko sebe.
U „Devičanskoj
svirci” ponovo smo u sličnom, gotskom ambijentu. Usamljeni zamak u ravničarskoj
pustari je poprište fantastičnih dešavanja. Tu se na proputovanju zadesi mladić
Ivan, koji zastane da se odmori i osveži u jednoj krčmi. Kada seljani, tu u
krčmi, saznaju da se Ivan uputio u pravcu zamka, samo se kiselo nasmeju i sa
snebivanjem mu kažu da je bolje da se okrene i vrati nazad. Ivanov kočijaš se
uplaši onog što tamo može da ih snađe, pa raspregne konje. Ivanu preostaje da
peške nastavi put, jer mu nije jasno čega ima da se plaši. Stigavši u blizinu zamka
začuje nekakvu čudnu muziku, a dečak kojeg sretne u prolazu objasni mu da je to
dvorac udovice Sibile. Dok oni razgovaraju iznenada se pojave crne kočije sa
dva nemirna vranca, nalete na dečaka i teško ga povrede. Iz kočija izađe Sibila
i u očaju zamoli Ivana da joj pomogne da prenesu dečaka u unutrašnjost njenog
zamka. Ivan dragovoljno pristane, jer je pored urgentnosti ovog nesrećnog slučaja
zanosni izgled Sibile sa svim tim njenim ženstvenim oblinama uticao da je
bespogovorno posluša. Unutra polože dečaka na krevet, ali on ubrzo, čak i pre
nego što je podlegao povredama, prestane da zaokuplja pažnju i Ivana i te
zgodne udovice. Jer Sibila počinje da govori o sebi, o svojim preokupacijama i
tajnama zanoseći Ivana svojim šarmom, lepim crnim očima, tamnom kosom i haljinom sa
dubokim dekolteom.
I ta
muzika ne prestaje da se čuje... Sibila mu kaže da njen zamak ima dve tajne;
ptice, koje jednom godišnje preleću njeno imanje ali samo tokom jedne noći, i
muziku, devičansku svirku. Tek ona, ta svirka, je istinska velika tajna. Ona je
ljubav za koju će Ivan saznati tek na kraju. Ali on želi da zna odmah, zašto bi
to saznao tek na kraju. Kraj je početak, a početak je kraj, teši ga ona. Govori
mu i o svom pokojnom mužu, o posmrtnom odru koji je još uvek tu, neraspremljen,
pored njene spavaće sobe. Sve je isto kao i za vreme smrti njenog muža, osim
same smrti. Sibila nastavlja da govori uvijeno i u šiframa, a Ivan kao da je
time hipnotisan. Oseća magnetnu privlačnost prema njoj i nije u stanju da ode.
Štaviše, preklinje je da ga upozna sa tajnom devičanske svirke. Insistira na
tome i ona ga konačno sprovodi kroz duge hodnike zamka, pa penje u visoku kulu
odakle dopire muzika. Tamo je konačno razotkrio tajnu videvši nekoliko obešenih
kostura koji klatećim zglavcima nožnih prstiju prebiraju po razapetim strunama
jednog džinovskog, unikatnog žičanog instrumenta. Sibila smatra da mu je sad
vreme da umre, jer je spoznao istinsku prirodu ljubavi u devičanskoj muzici. Smrt
i ljubav su jedno, to su osetili svi njeni bivši muževi. Ako neće Ivan da umre,
ona će; poziva svog slugu Bartolomea i on je davi. Ivan bezglavo strči niz
stepenište kule, izjuri iz zamka i zatekne se ubrzo u pustari, dezorijentisan i
devastiran, dok mu još uvek u ušima odzvanja ta opojna ljubavno-mrtvačka
svirka.
Kadijević
se i u „Devičanskoj svirci” bavi fundamentalnim egzistencijalnim strahovima
čoveka izazvanih suočavanjem sa prolaznošću, spoznajom da je ljudski život
kratkotrajna pojava u beskrajnom i hladnom univerzumu, da se ljudski život
oplemenjen ljubavlju tek tako poništava neumoljivom smrću. Taj apsurd
postojanja u ovom filmu simboliše Sibila koja u Ivanu budi nagon za životom,
pokreće njegov libido, ali istovremeno upoznaje ga s činjenicom da pored Erosa
postoji i Tanatos u svakom od nas i da nas on gura u smrt, koja je, u krajnjoj
liniji, neizbežna. Ivan nije spreman da prihvati tu mračnu istinu i beži, kao i
Mihael, pred zlehudom sudbinom. Olivera Katarina, još uvek sa onim svojim
seksepilom iz njenih domaćih filmova s kraja šezdesetih i stranih s početka
sedamdesetih, odigrala je femme fatale,
kao personifikaciju samog životnog principa nošenog vitalnom telesnom i
duhovnom silom, krajnje zavodljivo i harizmatično. Isto tako, naglo
ispoljavanje Tanatosa u okvirima njenog lika kroz nagon za smrću, poput
Sibilinog preoblačenja iz bele u crnu haljinu, čini taj lik apsurdnim kao i
život sam. I Ivan Gorana Sultanovića i Mihael Cacija Mihailovića su pasivni
likovi običnih ljudi koji su prepušteni slepoj sudbini. Oni su neka vrsta somnambulista,
u bunilu su u koje ih baca apsurdna, nemilosrdna stvarnost. Takav mračni
duhovni ambijent podcrtan je gotskim scenografskim rešenjima u vidu senovitih
masivnih zgrada i zamkova lociranih u beskrajnim pustopoljinama, ali i
kontrastnom crno-belom fotografijom koja, isto koliko i u mračnim kutovima
unutrašnjosti zamkova, i napolju po danu uspeva da pronađe duboke senke kao
odraze dubina ljudske duše ispunjenih metafizičkim užasom.
.jpg)
Comments
Post a Comment