Barry Lyndon (1975) – Stanley Kubrick

 

Onomad, kada sam pohađao kurs fotografije, na jednom od časova postavilo se pitanje white balance-a, parametra kojim se vrši prilagođavanje fotoaparata ambijentalnom osvetljenju. Predavač se beše setio Kjubrikovog filma Barry Lyndon i odmah me upitno pogledao znajući za moje pasionirano filmofilstvo. „Mora da si gledao ovaj film?” - značio je taj njegov pogled. Kao za inat, jedino sam „Bari Lindona” propustio od svih Kjubrikovih filmova, pa mi je preostalo samo da zavrtim glavom. Predavač nabaci smešak kojim me začikava. „Je li moguće, jedan od najvećih filmova najvećeg režisera na svetu, pa preskočen?! - govorio je taj osmeh... A njegov glas je nastavio priču objašnjavajući nam da se na filmskim setovima uglavnom koristi veštačko osvetljenje, čak i u istorijskim filmovima koji nas odvode u vreme kada nije bilo električnih sijalica. Fotoaparat, odnosno kamera u tom slučaju može da se podesi na način da neutralizuje efekat veštačke svetlosti putem white balance-a, čime se predmetima u kadru vraćaju njihove prirodne boje. Međutim, tako snimljene scene su dobro osvetljene, što ne odgovara pravom stanju stvari u vremenu bez elektrike, ali to se prihvata u filmskom biznisu kao nužno zlo. Samo perfekcionista kakav je Stenli Kjubrik mogao je da insistira na tome da se gotovo ceo tročasovni film snimi bez scenskih reflektora, u polumraku, kako bi realno prikazao nivo osvetljenosti prostorija tokom XVIII veka. Rezultat je da se u njegovom filmu sve odigrava kao pod tamnim velom, ali je ipak postignuta dovoljna jasnoća prikazanih detalja zahvaljujući specijalnim objektivima kojima se hvata maksimalna količina svetlosti koju odašilju scenski rekviziti – sveće sa brojnih svećnjaka.

Od te lekcije je prošlo deset godina i, konačno, dođe „Bari Lindon” i kod mene na tapet. Odgledao sam ga iz dva puta, u dva dela, baš onako kako ga je i Kjubrik podelio. Prvi sa podnaslovom „Na koji način je Redmond Bari stekao stil i titulu Barija Lindona”, a onda i drugi koji se najavljuje ovako: „Sadrži prikaz nesreća i katastrofa koje su zadesile Barija Lindona”. Nisam žurio sa ovim filmom zbog toga što se radi o jednom epskom istorijskom realističkom ostvarenju, vrsti i žanru kojem nisam preterano sklon. Odbojna mi je bila i dužina filma i ocene kritičara da se radi o filmu-slici, dakle, više o rekreiranju perioda bez bilo kakvih značajnijih nekonvencionalnih dešavanja. Zapravo, nisam se dublje ni unosio u te kritike, a onda kada sam to učinio shvatio sam da „Lindon” može čak i da bude po mojoj meri. Jer ne radi se samo o minucioznoj rekonstrukciji datog perioda, što uključuje dokoni život aristokratije tokom XVIII veka obeležen njihovim vilama, raskošnom garderobom, strastima, ćudima, nadanjima te klase, ili život običnih ljudi kroz njihovu borbu za preživljavanje, kroz težak rad, učešće u ratu. Ne prikazuje nam se sam po sebi ni mentalitet više i niže klase, etika, ratna i mirnodopska, stanje nacije i nacija Evrope. Sve se to, pak, iznosi sa impozantnim kitnjastim stilom u kome se prožimaju, s jedne strane, prizori sa pejzaža Tomasa Gejnsboroa, odnosno enterijer autentičnih vila iz tog perioda ukrašen slikama Vilijama Hogarta i, s druge, barokna muzika Baha, Hendla i Vivaldija, kao i zvuci irskog folklora. Ono što me je, dakle, pridobilo nije sama ta raskošna rekonstrukcija perioda, koliko ironičan do ciničan ton koji izbija ne samo iz komentara naratora, već, pre svega, iz distanciranosti likova, njihove hladnoće koja zamrzava toplinu svetlosti sveća i zgušnjava taj tada tako uobičajeni polumrak oko domaćeg ognjišta.

Redmond Bari je irski siromašni seljak koji je zbog pokušaja ubistva verenika devojke koja mu se sviđa morao da pobegne u Dablin. Zaklinje se da će se jednog dana vratiti bogat i tako privoleti njenog oca da mu je da za ženu. U izbeglištvu je najpre nagovoren da pristupi britanskoj vojsci koja je tada bila učesnik Sedmogodišnjeg rata. Prebačen je na kontinent gde se borbe vode između Prusa potpomognutih Britancima i Austrijanaca potpomognutih Francuzima. Uspeva da eskivira krvave sukobe tako što se preoblači u uniformu poginulog poručnika i na njegovom konju krene prema savezničkoj komandi u Bremenu. Na putu sreće kapetana Pocdorfa, pridružuje se njegovom odredu i čak uspe jednom prilikom da mu spasi život, našta ovaj uzvrati predstavljajući ga svom ujaku, ministru policije u vladi Fridriha Velikog. Tamo Bari dobija mesto agenta i zadatak da se približi Ševalijeu, austrijskom diplomati, za kojeg se sumnja da špijunira Pruse u korist Marije Terezije. Ševalije je u stvari Irac i po toj liniji, ali i zbog obostrane ljubavi prema kocki, zbliži se sa Barijem. Kada Ševalije bude optužen za varanje za kartaškim stolom, njih dvojica punih džepova napuste Prusku. Putujući Evropom zarađuju prevarama na kocki, ujedno i stičući poznanstva među evropskim plemstvom. Bari je odavno zaboravio svoju seljančicu i sada zagleda dame iz visokog društva konačno se vezujući za ledi Lindon, udovicu kojoj je najveća uspomena na taj njen naglo prekinuti brak sin, lord Bulington.

Ženi se njome, uzima njeno prezime, pa zajedno prelaze u Englesku gde se i nastanjuju na imanju pokojnog joj muža Čarlsa. Tamo im se rađa sin Brajan, jedino prema kome još Bari pokazuje ljubav i pažnju, jer ženu vara odajući se raspusnom životu. Nastoji da dođe do plemićke titule i nasledstva ser Čarlsa, ali mu se lord Bulington oštro suprotstavlja. Kada mu sin Brajan pogine pri padu s konja, dugotrajni uspon Redmonda Barija zadobija svoju silaznu putanju. Zalihe ženinog novca, koji troši na kocku i prostitutke, istanjuju se, zbog čega ga proziva pastorak lord Bulington, još uvek jedini naslednik imanja ledi Lindon. Ugled koji je stekao kod plemića, prijatelja familije, počinje da se urušava. Njegov sunovrat kulminira kada ga pastorak izazove na dvoboj. Biva pogođen u nogu tako nezgodno da je prinuđen da je amputira. Sada se i staleški i finansijski i fizički toliko srozao da mora da prihvati Bulingtonovu ponudu. A ona glasi: da se obaveže da će uz doživotnu, skromnu isplatu od 500 gvineja godišnje za stalno napustiti ledi Lindon, njeno imanje i Englesku. Odiseja Redmonda Barija je završena tako što se on na kraju našao tamo gde je bio na početku. Njegov život opisao je putanju zvezde-repatice. Iz mraka je izronio u vidu svetlosti, ali ga je ta suviše blještava svetlost zaslepila i sagorela utapajući ga ponovo u mrak.

Kroz ovu pikarsku pripovest ekranizovanu prema romanu Vilijama Takerija, Kjubrik nam je slikovito prikazao određeni istorijski period, međutim njegove namere su bile znatno ambicioznije. On nam tu predstavlja ljudsku prirodu u svoj svojoj univerzalnosti, onako kako je sam vidi. A ona je po njemu leglo sebičnosti, pohlepe, beskrupuloznosti, bezosećajnosti, licemerno prikrivenih tek etikecijom. Oni malobrojni neiskvareni, koji nisu podlegli tim manama, postaju malodušni, povlače se u sebe a bivaju i sklonjeni sa životne pozornice laktanjima i nasrtajima ovih drugih, stubova tog trulog društva. Opet, nije slučajno izabrana druga polovina XVIII veka, jer je to vreme dekadencije i degeneracije aristokratskog društva, društva na izdisaju koje smenjuje građanski poredak uveden francuskom buržoaskom revolucijom (simbolično, radnja filma okončava se 1789. godine). Ta kritika ljudskog ponašanja izvedena je, pak, vrlo suptilno. Svi likovi u filmu su kompleksni, pa odbojnost prema njima nije bezuslovna. Uvek postoji i nešto ljudsko u onom pozitivnom smislu i simpatično što može da nas veže i za te, u principu loše osobe. Time film postaje svarljiviji, pogotovo što se stvari sagledavaju kroz finu ironiju i obujmljuju slatkasto gorkom melanholijom.

Gotovo da smo sasvim uljuljkani u tom sporom, gmižućem tempu filma i zlaćanom ambijentu zagasitog, kitnjastog baroka. Povremeno „Bari Lindon” kao da postaje balet u kome sve klizi kao po vodi. Ne samo onda kada Bari i ledi Lindon, srećni par, tiho plove po malom, mirnom jezeru u čamcu na jedra, već i ranije, onda kada se oni tek upoznaju i počnu da flertuju. Tu su razmenjeni pogledi preko kockarskog stola, pa sledi tihi izlazak gospođe Lindon na terasu dvorane, potom lagano za njom odlazi i Bari, prilazi joj na terasi, gledaju se i tim rečitim pogledom zaključuju stvar. Poljubac neminovno usledi, a onda je po logici stvari došlo i do njihovog zvaničnog vezivanja. Čini se da je ostareli, bolesni ser Čarls morao da umre i oslobodi prostor za brak između njih dvoje, toliko je ta neverbalna scena izjavljivanja ljubavi bila sugestivna. U toj, ali i u drugim situacijama tempo filma diktira spora, tužnjikava barokna muzika, muzika poput posmrtnog marša koji ispraća to propalo društvo ka večnom konačištu. Naslovna tema, koja nas prati kroz ceo film, daje najveći doprinos takvom sentimentu, a ona je Hendlova sarabanda.

Začuđujuće je sa koliko osećaja su izabrane mahom poznate klasične kompozicije i koliko su vešto aranžirane sa mizanscenom i tom „zagasitom” fotografijom, ustreptalom od nemirnih plamenova sveća. Začuđujuće je i kako je Kjubrik uspeo da fiksira moju pažnju tokom čitavog trajanja filma. Razlog možda leži, mimo te omamljujuće atmosfere, u detaljima, jer unutar svih tih manje-više konvencionalnih zbivanja ističu se brojni sitni uzbudljivi i neočekivani postupci aktera. Iako su oni iznenađujući, dramaturški su utemeljeni i poput katalizatora uslovljavaju buduću radnju zatvarajući na koncu stvari životni ciklus Redmonda Barija. A zar je neko i mogao da posumnja da genije kakav je Stenli Kjubrik ne bi mogao da i iz suve drenovine, našta možda danas liči Takerijev roman, iscedi životodavne sokove, čak i kada se radi o sasvim sumornoj filmskoj interpretaciji. Zbog toga vi koji ste, kao uostalom i ja, čekali do sada, odvojite tri sata i kompletirajte veličanstveni opus ovog verzatilnog autora, perfekcioniste koji je sa svakim svojim filmom pomerao granice žanra ostvarujući vrhunske domete u svakom od njih. Stoga, ne očekujte ništa manje ni od „Bari Lindona”, filma koji je postavio nove standarde u domenu kostimirane istorijske drame.