The Sniper (1952) – Edward Dmytryk

 

Skoro sam ovde pisao o filmu Targets Pitera Bogdanoviča (OVDE) kao jednom od prevratničkih ostvarenja kojima su postavljeni temelji Novog Holivuda. Ali, ništa nije počelo od juče, pa tako ni Novi Holivud. I on ima nekakvu svoju predistoriju. Uostalom, te determinacije i klasifikacije rezultat su kasnijeg prevrednovavanja filmova, žanrova i trendova koji su se javljali tokom prethodnih već sada gotovo vek i po razvoja kinematografije, a odraz su strukture ljudskog mozga i njegove potrebe da stvari potrpa u fioke i na taj način ih jednom za svagda definiše. Da to baš tako glatko ne ide dokaz je „Snajperista“ Edvarda Dmitrika, film koji se, iako nastao čitavih petnaest godina pre „Meta“, zahvaljujući otvorenom prikazu ekstremnog nasilja kroz modus operandi psihopate koji snajperom ubija slučajne prolaznike, može slobodno pridružiti ovom Bogdanovićevom radu i senzibilitetu tzv. novoholivudske poetike. On je čak i subverzivniji od „Meta“, jer se više udubljuje u psihu protagoniste, u uzroke i manifestacije njegove patologije, pa je, stoga, i potresniji i mračniji. „Snajperista“ je, zapravo, u tom pogledu bliži Hičkokovom „Psihu“ iako ne ide toliko daleko u psihoanaliziranju svog antiheroja.

Međutim, ni Edi Miler, kao ni Norman Bejts, nisu tipični antiheroji. U ovako temeljnim studijama karaktera, onda kada se objasni psihološka devijacija aktera i ono što je do nje dovelo, gledalac uviđa i njihovu ljudsku stranu i pronalazi empatiju saosećajući sa negativcem tokom njegovog stradanja. Ne samo što su njegove žrtve izgubivši život vredne žaljenja, već je i sam psiho(socio)pata u svom duhovnom i moralnom potonuću žaljen i teško prežaljen, jer se uviđa lanac uzroka i činilaca koji su prirodno [sic] doveli do stanja i situacija u kojima se on nalazi. A Edi Miler je imao teško detinjstvo, jer je rastao kao neželjeno dete uz bezosećajnu majku izložen porodičnom nasilju. Vremenom ju je zamrzeo i, potom, sve svoje frustracije projektovao na druge žene koje je susretao u svom životu. U stvari, projektovao je svoj bes prema majci na sve tamnokose žene koje su ga uvredile. Dovoljno je bilo da se devojka koja ga seksualno privlači pred njim nađe u zagrljaju dečka ili muža, ili da ga samo doživljava kao stranca, što je on zapravo njima i bio jer ih je viđao mahom službeno, isporučujući im stvari sa hemijskog čišćenja, pa da poludi i da se ostrvi na tu osobu. Uzimao je svoju pušku sa snajperskim nišanom i vrebao priliku da dotičnu osobu uhvati u vizir sa krova najbliže zgrade.

Pre nego što je počinio prvo ubistvo, Edi je odležao u zatvoru 18 meseci zbog nasrtaja bejzbol palicom na jednu ženu. Svestan svoje patološke mržnje prema ženskom polu i čemu to vodi sada kada je ponovo na slobodi, on je poslao anonimno pismo policiji u kojem ih upozorava da ga zaustave dok je još vreme. U borbi sa samim sobom, sa svojim demonima, Edi u očaju jednom prilikom stavi desnu šaku na usijani rešo, pa završi u bolnici. Tamo, pak, pokušava da skrene pažnju doktorima na svoje psihičko stanje, ali ga ovi ophrvani brojnim drugim hitnim slučajevima ne uzmu za ozbiljno, tako da ga otpuste kući samo sa zavijenom rukom. Edi onda pokušava da sam uspostavi kontrolu nad sobom, ali mu to ne uspeva. Jedna barska pijanistkinja, od koje preuzima haljinu za hemijsko čišćenje, mu zapada za oko, pa kad ga tek tako izbaci iz stana da ga ne bi zatekao njen ljubomorni dečko, on je uzima na zub. Prati je i potom ubija sa krova zgrade naspram bara u kojem ova radi. Sledi ubistvo i jedne prostitutke koja ga je odbila jer ga je uhvatila u nekoj bezazlenoj laži, pa potom i slučajne prolaznice koja se ljubakala sa svojim partnerom u javnom parku. Sve to, uz javnu histeriju izazvanu medijskim izveštavanjem, bio je alarmantan signal policiji da se mobiliše, pa uz glavnog inspektora, iskusnog Frenka Kafku, i policijskog psihologa-profajlera dr Kenta ona steže obruč oko usamljenog Edija, što neminovno dovodi na koncu stvari i do njegovog hapšenja.

Zapravo, u filmu je veći akcenat stavljen na samu istražnu proceduru, tako da je Edi Miler retko u kadru. Ali nama je konstantno u podsvesti njegov napaćeni lik i taj osećaj napuštenosti ne samo od ženskog pola, već i od društva u celini. Razmišljamo i o tom njegovom porivu da ubija, pogotovo kada vidimo prva dva ubistva u svoj svojoj surovosti, naglašena i subjektivnim uglom snimanja kroz nišan puške, i napetom i jezivom propratnom muzikom. Ono ubistvo u parku desilo se u off screan-u, ali nije više ni bilo potrebe da se Edijevo puškaranje odvija pred našim očima, dovoljno što će da nas dugo progone ona dva usnimljena prizora beskrupuloznog smaknuća žena. Čak i ono neplanirano ubistvo radnika koji visi na kanapima ispod ivice visokog fabričkog dimnjaka, onda kada je Edi spašavao svoju glavu pred poterom, bez obzira što je snimljeno iz velike daljine deluje potresno. Uopšte, scene praćenja žrtava, ubistava i potere vešto su postavljene i koreografisane. Snimljene su oštrom, kontrastnom crno-belom fotografijom oskarovca Barneta Gafija. Njegova vizura je realistična, ali ujedno i simbolična, posebno onda kada snima ulice San Franciska. Kosine ovog grada zamenjuju iskošenost uglova snimanja kojima se inače evocira psihička devijantnost. Kamerom naglašena trodimenzionalna lavirintska struktura ovog grada intenzivira i paranoju kao odraz mentalnog stanja stanovništva zastrašenog pojavom snajperiste-masovnog ubice čija pozicija za gađanje može da bude na bilo kojem od nebrojenih uzvišenja ove urbane džungle.

Nažalost, druga strana ovog filma, polovina koja se bavi policijskom istražnom procedurom, manje je zanimljiva. Istina, tu važno mesto zauzima psiholog sa izrađenim psihološkim profilom ubice, što je tek mnogo kasnije uvedeno u krimiće u vidu rada profesionalnih profajlera. Dr Kent sugeriše inspektoru Kafki da se samo gubi vreme proverom svih zavedenih seksualnih prestupnika. Potrebno je suziti istragu na psihopate čiji medicinski karton svedoči o kompleksu vezanom za majku. Kentu se, u stvari, čini da ubica u svakoj žrtvi vidi omraženi lik svoje majke. Ova psihološka saznanja zaista i dovode do lociranja i hapšenja Edija Milera. Čak mislim da je policija onako slobodno ušetala u njegov stan, jer je zahvaljujući analizi dr Kenta uvidela da on neće pružati otpor. Hapšenje je prošlo bez ispaljenog metka, samo sa suzom iz Edijevog oka, suzom koja nam govori o složenosti ovog lika, ali i o relativizaciji dobra i zla, tako tipičnoj za tzv. novoholivudske filmove.

„Snajperista“ nam daje i modernu sliku otuđenosti, izolovanosti pojedinaca koji imaju problem da ostvare blisku vezu sa drugim individuama. Delimično se danas takve frustracije kompenzuju virtuelnim vezama preko interneta i društvenih mreža, ali u vreme kada je sniman ovaj film takva negativna osećanja nisu mogla tek tako lako da se sublimiraju. Otuđena ličnost sa izvesnom dozom psihopatologije u ponašanju teško da je mogla da pristupi otvorenom razgovoru u četiri oka o svojim problemima – bila je osuđena tek možda na stručnu literaturu ili umetnička dela koja tematizuju ovu pojavu. Konkretno, u ovom slučaju radi se o seksualnoj uskraćenosti izazvanoj odbojnim stavom suprotnog pola prema telesnom izgledu ili ličnosti dotične osobe, što je bilo i ostalo do danas tabu tema. Zbog toga se mora poštovati hrabrost dueta pisaca ove priče, Edne i Edvarda Anhalta, kao i reditelja Edvarda Dmitrika, da se s tim uhvate u koštac. Lik Edija Milera je uverljivo napisan i, isto tako, uverljivo odigran, što je uz ostale pomenute i nepomenute kvalitete filma (uzev u obzir i razrađen scenario i autoritativnu režiju) stavilo „Snajperistu“ u red malobrojnih relevantnih dela fikcije koja se bave ovom osetljivom problematikom.