Pacifiction (2022) – Albert Serra

 

Ima filmova koji rečitije govore o aktuelnoj geopolitičkoj situaciji i globalnim trendovima odnosa između država, hegemoniji velikih nad malima, nego bilo koji priznati politički analitičar ili iskusni državni diplomata pri ministarstvu spoljnih poslova. Pogotovo ako uzmemo u obzir da su ovi poslednji predstavnici državnog aparata i pod uticajima određenih interesnih sfera. Zbog toga svakako više treba verovati onim prvima, tj. umetnicima, koji su po definiciji slobodni stvaraoci, predstavnici jedino i isključivo svojih misli, emocija i savesti. To je razlog da verujemo pre „Apokalipsi danas“ nego, na primer, Kisindžeru, kada nam govori o američkom imperijalizmu i ratu u Vijetnamu. Jer taj film je najplastičnije moguće predstavio politiku sile koju je tada primenjivao „ujka Sem“, glavni svetski policajac. Njegova arogancija i nemilosrdna ratna akcija uperena protiv male, siromašne zemlje u filmu je personifikovana kroz ulogu onog naduvanog, kočopernog američkog narednika koga je veličanstveno utelovio od pre neki dan upokojeni Robert Duval. Ne mislim da ću preterati ako kažem da ono što je bilo Kopolino remek-delo za sedamdesete i osamdesete godine XX veka, a i kasnije, danas predstavlja Pacifiction i to kroz predstavu savremenog prikrivenog kolonijalizma velikih sila. Vreme otvorenog rata i demonstracije fizičke sile uglavnom je prošlo, bar što se Zapada tiče, a nastalo je vreme postistine, vreme informatičkog rata koji vodi korporativni kapitalizam preko visoke politike i njoj pripojenih korumpiranih političara.

Ono što je bio Duvalov lik u „Apokalipsi“, to je u Pacifiction-u Duroler, visoki predstavnik francuske države na pacifičkim južnim ostrvima, koja su ranije bila francuska kolonija. U vreme kolonijalizma Francuska je tamo pod plaštom NATO-a vršila nuklearne probe, pa je sada ideja da se one ponovo ožive. Samo, sada je potrebno da se tamošnji narod i nezavisna lokalna vlast ubede da prihvate potencijalno štetnu ideju pristiglu iz zemlje koja tu više nema direktan politički uticaj. Naravno, lokalna vlast se može podmazati, a narod ima svoje predstavnike u nevladinim udruženjima, takođe ljude od krvi i mesa, pa stoga isto tako podložne različitim vrstama ubeđivanja. Za takvo preduzeće pronađen je i pravi čovek. To je Duroler, lisica u ljudskom obliku. Prefigani perfidni slatkorečivi gmizavac-zmija. Nadobudni, našepureni gizdavac u belom odelu i sa belim ogromnim mercedesom. Njegovo prisustvo na jednom od tih egzotičnih slabonaseljenih ostrva bode oči, isto kao i dolazak francuske nuklearne podmornice i admirala-alkoholičara, koji po ceo dan sedi u jednoj ostrvskoj diskoteci sa pomenutim Durolerom i još ponekim belosvetskim šljamom u obličju agenata i špijuna. Ta diskoteka je i štab u kojem Deroler, dok ispija koktele sa kišobrančićima, ugošćuje stranke koje su zastupnici lokalnih interesa, one koje treba obrlatiti za francusku stvar.

Kako bi bio prijemčiviji za domoroce, Duroler se zbližava sa lokalnom zabavljačicom, transvestitom po imenu Šana, i uvek u njenom prisustvu vodi te prepredene razgovore bilo sa predstavnicima lokalnih ekoloških pokreta, bilo sa establišmentom. Čini se da je domaća politička vrhuška sklonija promeni mišljenja po pitanju nuklearnih proba od tvrdokornih ekoloških aktivista, ali Duroler, ipak, sve vreme tapka u mestu. Beskonačni su ti razgovori koje vodi, i isprazni, jer kao da nema hrabrosti da direktno pređe na stvar, pa se oni svode na ulagivanje, podilaženje, srdačnu gestikulaciju, smeškanje, razne familijarnosti. Ne znam kako to izgleda njegovim sagovornicima, koji uglavnom pasivno učestvuju u tim dijalozima, ali nama gledaocima je sav ovaj njegov nastup odurno ljigav. Više puta mi je on svojom pojavom vratio u misli onaj Todorovićev lik iz filma „Crna mačka, beli mačor“, razulareni lik narko-bosa u belom. Zapravo, Duroler bi upravo tako izgledao da ga oblikuje Kusturica. Međutim, u tretmanu Alberta Sere, čoveka koji dolazi iz te sofisticirane i prefinjene francuske kulturne sfere, Duroler je suptilno sveden, onoliko koliko takav lik može da bude. Kako god uzeli, on je u svojoj suštini slika i prilika svih tih današnjih ljigavih političara koji beslovesno podilaze masama birača kako bi ostali na vlasti i tako mogli da sprovode zamisli svojih finansijera – krupnih kapitalista, šeika, moćnih državnika, diktatora. Na žalost, iako Duroler deluje kao karikatura, on to nije, jer oni koji danas vode svet su baš takve groteskne spodobe.

S obzirom da film traje gotovo tri sata, a sadrži te duge i česte isprazne i, povremeno, besmislene monologe, pitate se kako mi uopšte takva jedna kabasta tvorevina nije dosadila. Nije iz nekoliko razloga. Prvo, Benoa Mažimelov Duroler je toliko fascinantan i živopisan lik, isto onoliko koliko je i dijaboličan, da svojom antiharizmom fiksira naš pogled i čini ga nezasitim njega tako da ga možemo gledati i gledati. Ako i dođe do zasićenja, Sera je spremio odgovor u vidu fantastične tropske scenografije i još bolje fotografije mladog, a već renomiranog DoP-a Artura Torta. I to je ono drugo zbog čega prosto vapimo za još od te Tortove pacifičke vreline. Čiste boje, intenzivne i na jarkoj svetlosti, ispunjavaju kadar. Teška zelena boja vegetacije i duboka plava boja mora, odnosno nešto pliće plava neba, dobijaju meki sjaj. Naglašavaju te sjajne boje prirodne lepote čineći izrazit kontrast sa ružnoćom ljudskog zla koje okružuje ovaj raj na zemlji. Noćni ambijent oko diskoteke je glacnuo pod neonskom svetlošću i reflektuje se sa glatke tamne kože lokalnih zabavljačica, kože koja preko tetovaža i ukrasa podražava dnevni kolorit ovih tropskih krajeva. I sve to je majstorski ukadrirano, tako da brojni mirni široki kadrovi sa idealno ukomponovanim masama, objektima i stvarima, prvim i drugim planovima, predstavljaju posebna umetnička dela.

Treće: Specifični doprinos ugođaju ovog filma dala je, svakako, i pozadinska muzika. To je, u stvari, muzika kojom nas zasipaju zvučnici te diskoteke-štaba, diskoteke koja je simbol svetske hegemonističke politike. Na kraju filma Duroler, onaj pijani admiral, pojedini strani špijuni (nagoveštava nam se da su tu tajno i Amerikanci i Rusi), kao i lokalni moćnici iza njih, izlaze na podijum diskoteke i počinju da đuskaju u opijajućem ritmu monotone, lagano pulsirajuće elektronske muzike. I zajedno sada svi, uključujući i te klupske igračice, hvataju ritam i njišu se stvarajući plimski talas dok nad okeanom lebdi pretnja od nuklearnog rata, pretnja otvoreno izvikivana iz usta pijano-ratobornog admirala. Trens nas uvodi u trans i on traje... i traje... Film nikako da se završi. Svi smo utrnuli i otupeli, postajemo imuni na pretnjama naelektrisanu atmosferu. Njišemo se sve dalje i dalje... i nestajemo u beskrajnom plavetnilu Pacifika doživljavajući oslobođenje... Ali ne shvatamo da je ono samo fikcija, paci-fikcija.