The Exit 8 (2025) – Genki Kawamura

 

Malo je onih koji ne vide, a gledaju, da upasti u ovaj život znači upasti u kolotečinu. Ustati, doručkovati, ići na posao, susretati svakodnevno iste likove i iste prizore i pritom vrteti u krug iste misli, ista osećanja. I tako stalno, kao da smo u beskonačnoj petlji. Međutim, stari mudraci nas uče da čovek ima slobodnu volju, da može da prekine tu petlju makar na kraju završio u nekoj drugoj, isto tako repetativnoj stvarnosti. Ali običaji, navike, rutina se lakše prihvataju, jer se k njima ide linijom manjeg otpora. Koristiti slobodu predstavlja napor zato što traži od čoveka da preuzima rizike i odgovornost za sopstvenu inicijativu i preduzimljivost u svetu koji u principu teži da zadrži postojeće stanje stvari, a da pojedinac ne štrči, nego da se uklopi u amorfnu, inertnu masu... Ovo su samo neka uopštena razmišljanja na koja nas navodi film The Exit 8, a po kojima bi se on definisao kao košmarna parabola naše stvarnosti. Naime, ovaj film je baziran na video igrici i koristi potencijal njenog sterilnog, teskobnog, usto i cikličnim kretanjem skučenog, virtuelnog prostora da bi generisao osećaj večitog ponavljanja sa kojim se permanentno susrećemo u našem iskustvu. Takođe, ovaj i ovakav simulakrum sa svojim striktnim pravilima ovde asocira i na poprište naše unutrašnje borbe, našeg nastojanja, usled griže savesti, da oslobodimo tu svoju potencijalnu slobodu i promenimo neke ružne a ukorenjene stvari, pa tako i prekinemo taj čarobni krug dekadentne pasivnosti. Ali, da ne bih otišao suviše u apstrakciju, bolje da odmah pređem na konkretna dešavanja u filmu.

Naš junak, mladić čija devojka se u bolnici testira na trudnoću, vozi se u vagonu metroa zureći u telefon kako bi skratio vreme do prispeća na svoje odredište. Skroluje video klipove i fotografije na kojima se nalaze između ostalog i reklame za posao, najave različitih dešavanja, zatim slike mačaka, mutiranih laboratorijskih pacova, ilustracija nekakvog uputstva u osam koraka, vesti o požaru i poplavi... Tišinu u vozu prepunom putnika zablenutih u svoje telefone prekida plač malog deteta, a zatim i provala besa jednog radnika na povratku s posla, koji istresa svoje frustracije na majci i tom detetu, jer su se usudili da krenu u grad u špicu, onda kada je i gužva, kao i nervoza ljudi zbog te gužve, najveća. Niko, pak, od saputnika ne reaguje, nego se još više unose u telefone. Naš junak oseti nelagodu, ali i on zaroni pogled u svoj telefon srećan što izlazi na sledećoj stanici. Već je jednom njen telefonski poziv odbio, ali sada, kada je stepeništem krenuo iz podzemne stanice ka površini, odgovori na njega i od svoje devojke sazna da je trudna. Pita ga šta da rade, jer dete je i njegovo. Oboje su zatečeni, pomalo uplašeni i u neznanju šta im je činiti. Pre nego što bilo šta kažu veza puca i to u trenutku kada mladić izbije na viši nivo podzemne železnice gde, začudo, ostane sam. Jedino mu iz susednog smera dugim hodnikom pristiže jedan poslovni čovek s kojim se i mimoiđe, ali iznenađenje prelazi u zaprepašćenje kada iza ćoška i mračnog prolaza sa ormarićima za stvari i kabinom za fotografisanje savije u isti onakav osvetljeni dugi hodnik gde se ponovo mimoilazi sa istim onim poslovnim čovekom.

Mladić je krenuo ka izlazu br. 8, ali sada na uglu stoji natpis „Exit 0“. Idući dalje ponovo ulazi u onaj dugi hodnik, ali sada primećuje da su u dekoru tog hodnika nastupile izvesne promene. Produžava do njegovog kraja i do onog znaka, „Exit 0“. Primećuje da se pored znaka nalazi i tabla sa informacijama na kojoj piše da ukoliko prolaznik uvidi neku anomaliju u tom prostoru mora da se vrati nazad kako bi napredovao ka izlazu br. 8, i tako osam puta, u suprotnom vraća se na nulti izlaz, pa mora sve ispočetka. Sada naš junak pomno proverava inventar: sa desne strane troje zabravljenih vrata, hidrant i otvori za ventilaciju, a sa leve plakati na zidu koji predstavljaju reklame za zubarsku ordinaciju, estetsku hirurgiju, agenciju za nekretnine, ponudu visokoplaćenih poslova i preporuku za pristojno ponašanje u metrou. Tu je i kamera za nadzor i svetleća tabla ušrafljena u plafon sa oznakom Exit 8, ali i onaj sablasni prolaznik. Pratimo sada tog našeg zalutalog mladića koji, kao u igrici, mora da, pažljivo posmatrajući stvari oko sebe, pređe svih osam nivoa kako bi pobedio, tj. izašao iz metroa. Stiže nekako od nultog do četvrtog, pa onda previđa da telefonski razgovor koji vodi sa devojkom sada nije veza sa spoljnim svetom, jer i ona i njen glas izviru iz tog zatvorenog prostora čineći tako još jednu njegovu anomaliju. Zbog svoje greške mora da se vrati na nulti nivo, pa onda Jovo nanovo. U jednom svom narednom krugu nabasa na nepoznatog dečaka. Ispostavi se da on ne predstavlja anomaliju, naprotiv, on je tu kao pomoć zalutalom mladiću da stigne do kraja (dečak primećuje u jednom trenutku da je osmica na svetlećoj tabli okrenuta, pa ih to usmeri da se vrate i prođu u naredni nivo). Mladić vremenom počinje da ga doživljava kao svoje dete, što mu pomaže u odluci da postane otac, ali i da se, stekavši pored njega očinski instinkt, drugačije postavlja u situacijamo sličnim onoj u kojoj huligan maltretira majku i dete u vozu.

U onom „beskrajnom“ hodniku nalazi se i plakat sa stilizovanom osmicom, koji reklamira izložbu Morisa Eshera, umetnika poznatog po svojim matematički koncipiranim radovima, pogotovo onim nastalim na temelju pojma i smisla beskonačnog. Film je tako zamišljen da nas sasvim uvlači u tu beskonačnu petlju preko suptilnih sugestija, ali i svojom nosećom strukturom, jer počinje i završava se onom scenom sa uplakanim detetom u vozu. Uhvaćeni smo u taj začarani krug, ali nagovešteno nam je na mladićevom primeru da čovek poseduje slobodnu volju i da on, ipak, svojim odlučnim postupanjem i hrabrošću može da menja sudbinu. Ovakav zaključak proističe tek iz scenarističke nadogradnje predloška u vidu video igre, jer je Genki Kavamura zajedno sa Kentaro Hiraseom jednodimenzionalne likove pretvorio u trodimenzionalne, uveo ih u jednu uzbudljivu životnu priču, priču koja ima dubinu, i tekst i podtekst, pa se onda takvom dramatizacijom dotakao i šireg konteksta, društvenih problema današnjice. Može se raspravljati o tome koliko je on u takvom naumu bio uspešan. Koliko je uverljiva njegova tranzicija iz realnosti u nadrealnost i fantastiku, ali i da li takva tranzicija uopšte postoji, bilo u njegovom filmu, bilo u stvarnosti. Danas kada se živi više u virtuelnom svetu kroz pametne telefone, računare, kroz internet, društvene mreže i video igre, realno se pretvara u nadrealno i fantastično, pa je onda sve moguće. I da se zaglaviš onako u podzemnoj, da se u tom „međuprostoru“ kao anomalije pojave pacovi sa izraslinama u vidu ljudskih ušiju, da poteče krv iz zidova ili čitava reka preplavi hodnike, da posteri ožive, kvake se pomere ka sredini vrata, a oznake same od sebe fluktuiraju.

Za realnost nas vezuje jedino mladićeva lična drama razvijena kroz dilemu koju imaju on i njegova trudna devojka – da li zadržati dete ili pobaciti? Bezobzirnost koju ljudi pokazuju prema drugima, čak i maloj deci, u šta se mladić uverio u vozu, pokolebala ga je, pa više ne zna da li želi da bude otac ili ne. Tek ono što predstoji, ta njegova podzemna nadrealna odiseja kao slikovit prikaz njegove unutrašnje turbulentne drame, izaziva kod njega katarzu i, konačno, čvrstu rešenost da se izbori za budućnost svoje porodice čak i u takvom, neprijateljski nastrojenom okruženju. Priroda tog njegovog hororičnog katarzičnog iskustva nije nam objašnjena. Da li je ono u stvari njegovo snoviđenje ili ružan san iskonstruisan kombinacijom ličnih strahova i imaginativnog dejstva tih fantastičnih predstava kroz koje skroluje na svom telefonu, a koji ga, taj san, hvata na nogama, dok se klacka u vozu. Ili je i ta scena u vozu deo te beskonačne petlje, pa smo onda bez čvrstog oslonca u realnosti. Tada ono što je stvarno više nije ni samo apsolutna subjektivna predstava glavnog junaka, već je isključivo hiper-realnost kibernetičkog sveta koji nas je progutao. U njemu možda postoji individualna sloboda volje, ali ona je ograničena unutar binarnog koda 1 i 0. Možemo da menjamo sudbinu, ali ne i njenu okvirnu matricu sastavljenu od nule, jedinice i osmice, 8 koja se obaranjem pretvara u ∞, simbol za beskonačno.

The Exit 8 je horor koji izaziva teskobu sa svojim skučenim, mada blještavo osvetljenim i „beskrajnim“ hodnikom, zatim, u manjoj meri, jezu, zbog pomenutih neobičnih „anomalija“, i užas, ne toliko zbog pacova-mutanata, potoka krvi i vodene stihije, koliko zbog mračne slike današnjeg sveta. Mladić u glavnoj ulozi, kao zalutali astmatičar, uverljivo igra običnog osetljivog mladog čoveka s kojim se lako poistovećujemo i zajednički proživljavamo sve te traumatične događaje. Zastrašujuće, pak, deluje pojava onog poslovnog čoveka, prolaznika ledenog lica, sve dok nas negde oko sredine filma iznenada u njegovu sudbinu ne uvuku autori, dok ne saznamo da je i on tu nesrećno zaglavljen, pa jedno vreme zajedno s njim pokušavamo da nađemo izlaz br. 8. Ta epizoda, unutar koje sada saznajemo da ovaj „prolaznik“ žuri da izađe jer kasni na sinovljev rođendan, a neka žena, koju on tu periodično sreće, razotkriva anomalije kako bi na vreme stigla na posao, deluje sasvim suvišna. Dečak, pak, onaj kojeg mladić tamo zatiče, projekcija njegovog budućeg sina, je bledunjav i mutan lik, bez jasne indicije kako je on tamo dospeo i kako to on pomaže uhvaćenima u toj mišolovci da se oslobode, odnosno kako uspeva da astmatičnog mladića dovede do definitivne odluke da hrabro uzme stvar u svoje ruke.

    Vizuelno rešenje te podzemne beskonačne petlje je jednostavno, ali efektno. Osećamo hladnoću i sterilnost tih belih pločica, koji su naglašeni jakom belom neonskom svetlošću. Ponavljanjem paterna dugog hodnika sa bočnim skretanjem u levo, do u beskonačnost, dobijamo osećaj izgubljenosti u lavirintu. Specijalni efekti generisani kompjuterski kako bi se predstavile one „anomalije“ dovoljno su ubedljivi da zažmurivši na jedno oko poverujemo u njihovu materijalnost. Nažalost, izlazak na površinu zemlje bilo koga od protagonista nismo dočekali. Zluradi stanovnici Tokija ironično bi na to odgovorili: „Ništa novo, izlazak iz podzemne stanice na teritoriji Šinđukua, kroz svu onu gužvu, predstavlja nemoguću misiju... Šta?! Nije bilo gužve... Nikoga?! Onda možemo samo da zavidimo toj nekolicini glumaca koji se komotno šetaju praznim hodnicima tokijskog metroa!“