Filmični lokaliteti (XIII) – „Staro selo“ (Sirogojno)

Filmični lokaliteti (XIII) – „Staro selo“ (Sirogojno) - Drvengrad (Mokra Gora)

- February 09, 2026

Dosadašnji prilozi u ovoj rubrici odnosili su se mahom na belosvetske destinacije, pa je konačno došlo vreme da se malo usredsredimo na vizuelna bogatstva domovine nam Srbije. Naravno, kod nas ne može toliko akcenat da bude na artefaktima, na onome što je ljudska ruka izgradila, koliko na izdašnoj prirodi i njenim lepotama, jer poznato nam je i da tamo (tj. kod nas) gde se čovek pojavi često trava više ne raste. Jugozapadna Srbija je jedan od najlepših regiona naše zemlje, što su odavno namirisali i turistički poslenici i s njima uparena građevinska industrija. Betoniranje je u punom zamahu, pa sada na Zlatiboru više nema zlatnih borova, a sve je manje šume i na susednom Zlataru, ali i oko zone nacionalnog parka „Tara“. Pod pretnjom ugroženosti su i vodotokovi Drine, Uvca, prirodna i akumulaciona jezera. Kao pandan tom sveprisutnom betoniranju stidljivo opstaje etno-selo u Sirogojnu, kao i Kusturičin Drvengrad na brdu Mećavnik na Mokroj gori. „Staro selo“ u Sirogojnu je muzej na otvorenom naše tradicionalne arhitekture, dok je Drvengrad savremeni odgovor našeg poznatog filmskog reditelja na tu tradiciju gradnje u drvetu. Posetio sam ova dva lokaliteta tokom miholjskog leta 2017. godine (Sirogojno), odnosno u proleće 2018. (Mokra Gora). Pritom sam načinio veći broj fotografija od kojih sam neke izdvojio i, evo, prikazujem ih ovde na blogu.

„Staro selo“ (Sirogojno)

Muzejska postavka brvnara u Sirogojnu predstavlja svedočanstvo kulture stanovanja u zlatiborskom kraju u XIX i početkom XX veka. U to vreme živelo se u zadrugama koje su brojale i do 50 članova, a činile su ih domaćinstva smeštena po kućama sa okućnicama sačinjenim od velikog broja manjih objekata. Pravljene na padini okrenutoj prema suncu, kuće su četvrtastog oblika sa zidovima od vodoravno naslaganih brvana na uglovima vezanih u „ćetr“, pokrivene šindrom, kamenim pločama ili slamom. Na krovu su se nalazili otvori, „badže“, koji su služili za cirkulaciju vazduha, a na samom vrhu kuće uzdizao se dimnjak koji se zvao „kapić“.

„Glavna kuća“ imala je dve prostorije – „kuću“ i „sobu“, a ispod sobe se nalazio podrum. Istočna i zapadna vrata su pored funkcionalnih imala i simbolička značenja (sve što je dobro i lepo ulazilo je na istočna vrata – novorođenče, mlada, kumovi, gosti..., a sve što je loše izlazilo je na zapadna). Centralno mesto „kuće“ zauzimalo je ognjište u kojem je vatra uvek gorela. Na ognjištu se pripremala hrana, dok su se oko njega uveče sabirali članovi zadruge i dogovarali o poslovima za naredni dan, a potom tu i spavali.

Okućnicu su između ostalog činili vajat (zgrada koju je dobijao svaki sin domaćina kada se oženi), mlekar (za čuvanje mleka i mlečnih proizvoda), pekara (za pečenje hleba), ambar i salaš (za čuvanje žita i kukuruza), mišana (za sušenje voća), kačara (za pečenje rakije) i štala (za stoku). Neki od ovih objekata prikazani su ispod, na slikama.*

Drvengrad (Mećavnik, Mokra Gora)

Drvengrad je etno-selo u gradskom obličju i strukturi. Ima formu pravougaonika čija se duža osa prostire od ulazne kapije, odakle polazi glavna ulica, do male drvene pravoslavne crkve sa drvenim zvonikom. Crkva je građena po ugledu na ruske crkve brvnare i posvećena je Svetom Savi. U centralnom delu sela nalazi se trg, popločan drvenom kockom i sečenim drvenim železničkim pragovima, opkoljen brvnarama. Brvnare su autentične i prenete iz okoline ili iz obližnje Republike Srpske kao skeleti, a onda i postavljene na kamene temelje.

Emir Kusturica, koji se odomaćio u jugozapadnoj Srbiji rekonstruisavši i „Šargansku osmicu“, ali i u prekograničnoj Republici Srpskoj gde je izgradio Andrićgrad kod Višegrada, za Drvengrad je rekao: „Izmislio sam grad koji izgleda kao da se u njemu uvek živelo. A nije nikad.“ Svoju ljubav prema filmu, ali i prema kulturi, uopšte, pre svega prema srpskoj i ruskoj, pravoslavnoj isto koliko i onoj socijalističkoj i antiglobalističkoj, demonstrirao je kroz nazive ulica – ulica Ive Andrića, Ernesta Če Gevare, Dijega Maradone, Felinija, Bergmana, Tarkovskog itd.

U Drvengradu se održava filmski festival „Kustendorf“, ali su prisutni i drugi sadržaju kojima se privlači publika i turisti. Tu je i galerija, knjižara i bioskop, ali i hotel, nacionalni restoran, poslastičarnica, prodavnica narodne radinosti i dr.

Stručni žiri briselske Fondacije za arhitekturu „Filip Rotije“ je svojevremeno ovo Kusturičino graditeljstvo proglasio najboljim arhitektonskim ostvarenjem u Evropi. Meni sve to pomalo deluje pomodarski u retro fazonu i miriše na novac i kapitalizam. Takođe, oseća se tu i ona Kustina sladunjavost i patos, tako karakteristična za njegove filmove. Ipak, pokušao sam u narednih sedam fotografija da izvučem maksimum iz ovog ambijenta i stvorim u njima atmosferu koja, koliko predstavlja obeležje tog zanimljivog gradića, toliko, ako ne i više, odražava i moj sopstveni senzibilitet. Nije potrebno podsećati vas da klikom na fotografiju dobijate je u punoj veličini.**