Asphalt (1929) vs. Harbor Drift (1929)

 

Tvrdo jezgro nemačkog filmskog ekspresionizma počelo je da se rastače već s početka treće decenije XX veka sa kammerspielfilm pokretom, a onda, u drugoj polovini te dekade, i sa „uličnim filmom“. Na taj način najpre nastaju intimne socijalne drame snimljene u kamernim uslovima sirotinjskih kućeraka, da bi potom one izašle na ulicu i obuhvatili sve ono šarenilo urbanog življenja stavljajući akcenat na izazove i opasnosti života u gradu. Međutim, svi ti filmovi slede izvornu ekspresionističku tendenciju pesimističkog i fatalističkog sagledavanja stvarnosti i uz poslovično mračnu, kontrastnu fotografiju obeleženu direktnim sučeljavanjem svetlosti i senke, u sporom ritmu psihološkog seciranja likova-autsajdera, vraćaju se, faktički, tamo odakle su i potekli. Ipak, vreme neminovno donosi promene, pa se u filmovima nastalim s kraja dvadesetih, na prelazu ka zvučnom filmu, oseća određeni „postmodernizam“, jer se kombinuju filmski stilovi silent cinema-e (in general) potekli iz različitih perioda i sa različitih meridijana. Može se u njima osetititi i izvesni manirizam, ali i originalnost onog tada aktuelnog umetničkog stremljenja, a u Nemačkoj je tada bila aktivna Nova stvarnost, tendencija da se realistički naglasi ružna strana svakodnevnog života do te mere da njegova predstava zadobije ironičan ili ciničan ton. Godine krize u Vajmarskoj republici, krize produbljene pred svetski slom berzi i pred pojavu fašizma, dale su dovoljno materijala umetnicima, pa su i filmovi nastali u to vreme u tom smislu profitirali. Moj današnji izbor se sveo na dva takva, Asphalt i Harbor Drift. Oba su svojim kvalitetima, svako na svoj način, doprineli razvoju domaće i svetske kinematografije i, samim tim, doneli budućim generacijama vernu sliku te „nove stvarnosti“ postajući tako i svedočanstvo jednog složenog i teškog, da ne kažem mučnog, vremena.

        Asphalt (1929) - Joe May

Ulica se asfaltira, asfalt se puši, a vreli dim raspiruje duž gradskih bulevara uskipelih morem užurbanih ljudi i gustim automobilskim saobraćajem. Buka se nemo probija (gledamo, dakle, nemi film) u sve pore grada, pa tako i u stan mladog saobraćajca Holka. On se upravo pozdravlja sa roditeljima i polazi na popodnevnu subotnju smenu u centar grada, na glavnu raskrsnicu, gde će da reguliše saobraćaj. Posle osmočasovne borbe sa zahuktalim mehaničkim nemanima, koji svaki čas prete saobraćajnim kolapsom, Holk se potom umoran vraća kući. Usput, međutim, prisustvuje građanskom hapšenju jedne lepe mlade dame, koja se sumnjiči da je u juvelirnici ukrala dragi kamen. Dužnost ga primorava da se uključi i ispita stvar. Uspeva i da pronađe taj sitni, vredni kamenčić kod dame u šiljku njenog kišobrana, pa je sad prisiljen da je odvede u stanicu. Dama se, naravno, opire i nastoji svim sredstvima da omekša policajca koji se ne osvrće na njene molbe i preklinjanja. Konačno, odlazi kod nje u stan kako bi ona uzela dokumenta, ali tamo, u intimnoj atmosferi spavaće sobe, Holk podleže čarima ove nemoralne lepotice i odbacuje svoju dužnost zarad seksualnog zadovoljstva.

Sutradan Holka muči savest zbog ispoljene slabosti prema onoj kradljivici i kada od nje poštom dobije paket cigara uz svoju ličnu kartu, koju je kod nje zaboravio prethodne noći, ljutito krene s tim zavežljajem pod miškom pravo k njoj da bi joj sasuo u lice da on nije na prodaju. Pri ponovnom susretu ponovo se, pak, budi i plamen želje i, čak, ljubavi, pa Holk opet završi u Elzinom zagrljaju. Problem je što on ne shvata da je Elza kriminalac i da je u kolu sa istim takvima, pa kada bane njen ljubavnik, upravo pristigao iz akcije kojom je poharao neku banku, Holk biva fizički napadnut, pa mora da spašava živu glavu. U žaru borbe uzima polomljeni nogar od nameštaja i smrtno povredi napadača udarcem u glavu. Izbezumljen potom odlazi pravo kući kod roditelja kojima priznaje svoj zločin zahtevajući od oca da čini što mora. A otac, penzionisani savesni policajac, oblači uniformu i odvodi sina u prvu stanicu. Ono na šta niko nije računao menja zacrtanu Holkovu sudbinu. Naime, Elza dolazi u policiju za Holkom i preuzima krivicu na sebe nastojeći da spasi svog izabranika zatvora. Da, izabranika! Čini se da se ova naizgled ledena, proračunata dama zaljubila u mladog, naivnog i sirotog policajca.

Asphalt bi bio sasvim u tradiciji filmova nemačkog ekspresionizma da je rasplet bio logičniji. Dakle, da se Elsa ponašala prema odrednicama svog lika fatalne žene i tako spasila sebe iskorišćavajući ljubav običnog, dobronamernog čoveka i njegovu naivnu veru u nju. Međutim, kao da se ovde, u stilu holivudskih šećerlema, težilo idealizaciji stvarnosti. Težilo se tome, čini se, da se glavni lik, pozitivac, spasi zlehude sudbine, a da se pokvarena žena kroz salto mortale premunduri u sveticu. Nije samo ovaj rasplet problematičan. Kroz ceo film provejava sukob između dužnosti i ljubavi, i to na štetu ove druge. I to deluje sasvim neprirodno, kako u slučaju odnosa Holka i Elze, tako i u onom između oca i sina. Izuzimajući pomenute primedbe, film je u svakom drugom slučaju vrhunsko ostvarenje, što ga i svrstava u klasike nemačkog i svetskog filma. Erotičnost koja izbija iz situacije u kojoj se nalazi dvoje mladih, kao i iz njihovih pogleda, mimike, gestikulacija, plod je realističnog zapleta i sugestivne glume aktera. Naracija je tečna, jasna i precizna, pa uz minimum titlovanih kartica saznajemo vrlo mnogo, ne samo o spoljnim dešavanjima, već i o onim unutrašnjim, psihološkim stanjima protagonista.

Film je vešto strukturisan tako da nas lagano šeta iz asfaltne džungle grada ka intimnostima privatnog doma i obrnuto, a da kao poveznica između njih služe pojedini simbolični kadrovi. Recimo, kada nas u početku kamera uvodi iz bučnog, užurbanog grada u Holkov miran, spokojan dom, ona to čini preko prizora ptičice u kavezu koji stoji na prozoru sobe. Odmah osetimo sputanost ovih stanara koje grad okiva asfaltnim okovima. Ili onda kada Elza uporedo posmatra fotografije Holka i njenog ljubavnika. Tada nas njen pogled na sliku tog pljačkaša banki okom kamere i montažnim rezom vodi na njegov živi lik u trenutku kada obija sef. U svim ovim slučajevima slika govori više od reči i čini ovaj nemi film elokventnijim od mnogih koji su vrlo brzo usledili sa nastupajućom erom zvuka. Producentska kuća UFA uložila je znatna finansijska i materijalna sredstva da bi Asphalt izgledao raskošno, tako da masovne scene postavljene u ogromnom studiju sa drvenim modelima gradskih kulisa, ulica i zgrada, izgledaju realnije od same stvarnosti, ako se to tako može reći. Takođe, sve to je vrhunski snimljeno, pre svega u smislu funkcionalnosti; u gradskim scenama kamera je pokretljiva, a montaža brza, pa nam se verno predočava taj dinamični urbani život, dok je u intimnim prostorima i fotografija i montaža svedena, u vidu je mirnih, preciznih, dužih kadrova sa povremeno ubačenim krupnim planovima kako bi se razvila vizuelna naracija.

        Harbor Drift (1929) - Leo Mittler

Harbor Drift je izašao iz jedne manje nemačke producentske kuće. Radi se o Prometheus-Film-u, ogranku jedne sovjetske filmske kompanije, pa je stoga i logično da su filmovi nastali tamo u to vreme levičarski orijentisani. To znači da se uglavnom bave radničkom klasom i ostalim ugnjetavanim svetom, i to afirmativno, dok je buržoaska klasa bačena u zasenak i tamo predstavljena u lošem svetlu. Ipak, u nekim filmovima tim temama ne pristupa se tendenciozno i propagandistički što povremeno rezultira nastankom relevantnih i kritički hvaljenih ostvarenja. Jedno od njih je i Harbor Drift iliti Beyond the Street, koji zahvaljujući navedenim pretpostavkama, a za razliku od Asphalt-a, manje koristi nasleđe ortodoksnog ekspresionizma, a više iskustva kammerspielfilm-a i „uličnog filma“. Skroman budžet je isterao filmsku ekipu na ulice Hamburga i u njegovu luku, na mesta gde se mogu videti prosjaci, prostitutke, siromašni radnici i nezaposleni. Tamo se vodi ogorčena borba za preživljavanje. Jedan starac koji prosjači na ulici pokupi izgubljenu bisernu ogrlicu. To odmah primeti prostitutka koja tu vreba platežno sposobne muškarce. Ona sazna gde starac živi, pa se i upozna sa njegovim cimerom, nezaposlenim mladim lučkim radnikom. Njena veza s njim se bazira isključivo na interesu, jer ona preko tog mladića pokušava da dođe do ogrlice i da njenom prodajom podmiri svoje dugove prema svom gazdi, podvodaču, i ženi koja joj izdaje smeštaj u kojem prima mušterije.

Siromašni mladić je zaveden, a onda i zloupotrebljen, da bi nakon smrti starca usled nesrećnog sticaja okolnosti bio i optužen za ubistvo. A celu ovu priču pratimo kroz tekst iz novina koji čita jedan bogati čovek u kafani dok ispod tih istih novina kibicuje noge jedne zgodne prostitutke. Sa njim počinje i završava se film tako što on ruku pod ruku i odlazi sa tom damom lakog morala, ispostaviće se baš onom koja na savesti nosi mladića optuženog za ubistvo. Za razliku od Elze, koja se pokajala i postala primer moralnog otrežnjenja, ova ovde „heroina” se ne menja, pa je iluzorno govoriti o bilo kakvoj njenoj savesti. Ali ona se tu ni ne osuđuje onako kako se ogoljuje bezosećajnost fatalnih žena iz drugih nemačkih filmova tog doba. Naime, nemaština u kojoj se ona nalazi opravdava njenu beskrupuloznost kada se radi o nalaženju sredstava za preživljavanje. Krivica sa nje se prebacuje na bogate buržuje koji su neosetljivi na težak život sirotinje iz njihovog okruženja i, čak, koriste tu činjenicu da, kao onaj kafanski kibicer, radi sopstvenog zadovoljstva teraju ove u porok i propast.

Ova socijalna kritika je suptilno izvedena i ne može se za Harbor Drift zalepiti etiketa pamfleta ili propagande. Štaviše, ti međuljudski odnosi i taj urbani milje jednog dinamičnog lučkog grada prikazani su krajnje realistično u svoj svojoj ružnoći i s dozom cinizma Nove stvarnosti. Pored tog i takvog realizma pozitivna strana ovog filma je i njegova forma i struktura. Primenjena je Vertovljeva teorija kino-oka i sovjetska škola montaže čime smo dobili jedan dublji pogled u mehanizme funkcionisanja modernog grada i društva, odnosno čime smo uvučeni pod kožu, tj. u psihu glavnih likova. Originalna zamisao za to vreme bila je i ideja da cela ova priča bude rekonstrukcija novinskog članka koji čita gost jedne kafane, a da njegova „prijateljica” za susednim stolom tek na kraju filma udahne život toj novinskoj vesti. To njeno iskrsavanje u završnoj sceni, one koja prodaje svoje telo, zapravo iste prostitutke koja je upropastila život onog mladića, govori nam i da je ta novinarska priča zaista istinita, ali i to da se ništa u međuvremenu nije promenilo. Bogati su i dalje bogati i sebični, a siromašni i dalje siromašni i nesrećni. Usto, ironijom sudbine mladić je doživeo da je optužen za ubistvo koje nije počinio, i to zbog pokušaja krađe biserne ogrlice koja je samo imitacija i nema nikakvu vrednost. Ovde se kroz taj ironični realizam vraćamo na čuveno nemačko pesimističko viđenje sveta i fatalizam po čemu se najpre Harbor Drift svrstava u kasne predstavnike tog famoznog ekspresionističkog stilskog pravca.

Na kraju moram da kažem da sam gledao kompletnu i restaurisanu verziju Asphalt-a, a nekompletnu i loše očuvanu kopiju Harbor Drift-a. Zbog toga iza ocene koju sam dao za narativno-dramaturšku razradu tematsko-idejnog plana, kao i za vizuelni dojam ovog prvog čvrsto stojim, dok za drugopomenuti film ne mogu biti tako izričit. Tamo, pogotovo u delovima u kojima su primenjeni kratki rezovi u stilu sovjetske škole montaže, stiče se osećaj diskontinuiteta u protoku filmskog vremena ili, barem, osećaj postojanja grubih, rogobatnih rezova, što uz slabiji kvalitet slike kvari ukupan utisak. Uprkos svemu, svakako je i Harbor Drift kvalitetno filmsko delo i zajedno sa Asphalt-om, kroz sve njihove sličnosti i razlike, mane i vrline, doprinosi utemeljenju onoga što se podrazumeva kada se govori o nemačkom nemom filmu, svojevrsnom, uzeću tu tešku reč, ukletom filmu bilo fantastične, bilo realistične provenijencije.