The Unfaithful Wife (1969) – Claude Chabrol

 

Nemojte misliti da su noviteti samo novi filmovi. Postoji veliki broj starih filmova, klasika, koji čame negde u bunkerima distributera i čekaju da budu ponovo otkriveni. Povremeno se i plasiraju, sada na digitalnim nosačima, u visokoj rezoluciji slike i zvuka, restaurisani i osveženi, predstavljajući se tako u drugačijem svetlu. Ali ne donosi samo ta forma novinu. Pristup njihovom sadržaju danas je, takođe, drugačiji, pa su i interpretacije tih old timer-a različite. Oni se tako stavljaju na probu vremena i revalorizuju od strane današnjih generacija, ali i onih koji su možda prisustvovali njihovim nekadašnjim premijerama, a sada, zreliji, iskusniji, vide drukčijim očima. Iz ličnog iskustva mogu reći da se moj doživljaj pojedinih filmova sasvim razlikuje u zavisnosti od toga da li sam ih gledao u 15, 30. ili 50. godini života. Svesni takvih, mogu slobodno reći – truizama, ljudi iz Tamasa Distribution-a u novembru prošle godine izdali su na blu-ray-u set ranih filmova Kloda Šabrola, njih sedam, koji su bili dugo vremena nedostupni. Neke od njih već sam prikazao na blogu OVDE, a sada ću se usredsrediti na jedan drugi iz tog kompleta, koji ovim dvoma hronološki prethodi, ujedno se i svrstavajući među njih shodno upotrebljenim žanrovskim tropima. Uprkos tome on, taj prethodnik, i divergira od svoja dva sledbenika u smislu Šabrolovog stilskog pristupa.

The Unfaithful Wife je kvintesencijalni triler i po tome se razlikuje od pomenutih, ovde već prikazanih, The Butcher & The Breach, koji naginju arthausu francuskog novog talasa ili halucinantnom stilu italijanskog đala. Sam sinopsis filma je već ono što ga do srži baca u strogi obrazac trilera s temom ljubavnog trougla, jer se radnja odnosi na ljubomornog muža koji sumnjiči svoju ženu da ga vara. Angažuje privatnog detektiva da je prati i otkrije razlog njenih čestih odlazaka u grad iz porodične prigradske vile. Uverivši se da su mu slutnje bile opravdane i saznavši za identitet njenog ljubavnika, reši da s njim izgladi račune. Način na koji to čini je „šabrolovski“, odnosno šokantno-perverzan. Naime, bogati muž, advokat Šarl, odlazi u samački stan pisca Viktora da mu objasni kako, navodno, on i njegova žena Elen imaju liberalan brak; jedno drugom dopuštaju slobodu da imaju vanbračne odnose. Kaže Viktoru da ne teba da brine da će njegova veza sa Elen trpeti, jer mu je drago da, eto, ona ima vezu sa tako finim čovekom. Usput ga zapitkuje o intimnim detaljima njihovog odnosa i traži da pogleda taj stan u kojem se tajno sastaju. U spavaćoj sobi ugleda zgužvanu posteljinu, ali i upaljač koji je od Elen dobio za godišnjicu braka. Taj trenutak menja stvari iz korena. Šarlu pada mrak na oči, uzima tešku statuetu sa obližnje komode i divljački udari Viktora po glavi.

Ono što sledi je povratak u onaj uobičajeni trilerovski šablon, jer sada Šarl uklanja tragove ubistva. Pedantno i proračunato to čini sve dok se na koncu ne ratosilja i leša. Nakon toga vraća se u svoj dom, svojoj ženi i svom malom sinu. Njihov život nastavlja normalno da teče; odnosi između supružnika su krajnje ljubazni, kao uostalom i između njih i njihovog deteta. Posmatramo taj privid idile svesni da Šarl svakog trenutka kriomice posmatra svoju ženu i njene reakcije isto onako pažljivo kao i mi, gledaoci. Međutim, Elen suzbija svoju brigu zbog nestanka njenog ljubavnika i zadržava hladnokrvnost, tako uobičajenu u njihovom braku. Dolazak dvojice detektiva kod njih zbog Eleninog imena u Viktorovom adresaru ne uspeva da poremeti supružnike. Njihove maske i dalje stoje dok se oni svesrdno trude da zataškaju svoju povezanost sa nestalim čovekom. Ipak, vremenom se kod Elen pojavi sumnja da je Šarl umešan, ali čak i onda kada pronađe neporeciv dokaz koji ga prokazuje kao ubicu, nastavlja da igra svoju igru srećne supruge i majke. Zapravo, ona pokušava da uništi taj dokaz i spasi muža od robije.

Stižemo do drugog „šabrolovskog“ momenta filma. Sama završnica nam donosi rasplet bez raspleta ili, bolje reći, krnji rasplet. Onako kako je ona ćutljiva uštogljena ljubaznost skrivala burna osećanja protagonista, tako njihov nemi oproštaj pogledima sa lica iskrivljenih izveštačenim osmehom, u trenutku kada dva detektiva čekaju da odvedu Šarla sa sobom, zabašuruje ishod istrage ubistva, detalje koji su doveli do hapšenja posesivno ljubomornog muža. Šabrol ostavlja nama da sami privedemo ovu priču kraju. Ostavlja nam da mozgamo o tome šta je dovelo istražitelje do saznanja da je Šarl ubica. Ako su oni uopšte to i saznali?! Možda takav otvoren kraj signalizira samo da Šarla privode zbog ispitivanja. Takođe, vrlo tajnovit je i lik Elen, lik čija fatalnost je proizvod samog njenog ženskog bića, a ne i pokvarenog karaktera čime se u većini noar filmova prenaglašava koban uticaj žene na muškarca. Ne znamo, zbog njene krajnje suzdržanosti, da li je ona iskreno oprostila mužu ubistvo njenog ljubavnika ili se samo pomirila s tim i prihvatila postojeće stanje stvari koje joj, inače, obezbeđuje komforan život u tom glamuroznom buržoaskom domu.

Činjenica je da se Šabrol u svojim napetim krimićima bavi tim bogatim slojem francuskog društva kritikujući njihov dekadentan, izopačen stil života. Ali ne mogu se njegovi filmovi porediti, što mnogi čine (pa i moja malenkost), sa Bunjuelovim, koji su radikalniji po tom pitanju i poetski osobeni na svoj način. Šabrolovi filmovi pre nalaze paralelu sa Hičkokovim saspensom. Pogotovo, čini mi se, „Neverna žena“, koja je žanrovski uradak par ekselans. Hičkokovski precizno Šabrol ovde ispreda priču o ubistvu zauzimajući ubičin ugao. Dramaturški dosledno vodi Šarla kroz emotivnu buru akcentujući sve njegove bitne postupke koji usmeravaju naraciju ka onom što donosi motiv savršenog zločina. I zaista, ovo ubistvo ovde ostaje nerazrešeno, tj. ne može se uočiti greška počinioca u sprovođenju datog kriminalnog čina koja bi ga razotkrila. Samim tim „savršeno ubistvo“ se sada iz oblasti mita prenosi u stvarnost. Da li je ono, međutim, zaista mogućno ili nam Šabrol, i pored naizgled besprekornog ubičinog plana i njegove realizacije, tim ambivalentnim finalom filma sugeriše da čak i ako je ubistvo savršeno izvedeno ubica neminovno mora da završi u zatvoru.

Onako kako je priča jasno i precizno vođena, tako je fotografija filma čista, svetla, gotovo sterilna. Kadriranje i kasnija montaža kadrova su konvencionalni i ne odvlače ni malo pažnju od samog zapleta. Zapletu je podređena i pozadinska klavirska muzika koja svojom uznemirujućom atonalnošću nagoveštava saspens, ali i personifikuje poremećene bračne odnose i uzdrmane temelje na kojima počiva ova imućna familija. „Neverna žena“ svakako je uticala na nastanak kasnijih žanrovskih filmova ovog tipa, ne samo na istoimeni film Ejdrijana Lajna koji zvanično predstavlja njen rimejk. Čini se da je uticajnost „Neverne žene“ prevashodno vezana za motiv slobodne ljubavi i seksualne perverzije, koji je sugestivno tretiran u ovom ranom Šabrolovom filmu. Neminovno je duh vremena u kojem je nastao, vreme hipi pokreta i seksualnih sloboda, uslovio da on izgleda tako kako izgleda. Danas na to vreme gledamo drugačije, iz savremenog ugla iz kojeg se ne oseti toliko taj ondašnji subverzivni potencijal filma, pa se time vraćam na onu tezu s početka ovog teksta: Stari, dobri filmovi uvek su noviteti. U smislu da se revalorizuju ili od strane novih generacija koji ih sada prvi put gledaju, ili od strane nas starijih koji ih posmatramo u svetlu aktuelnih dešavanja i svoje aktuelne svesti, svesti koja je dijalektički inkorporirala ceo potonji period kulturno-civilizacijskog razvoja društva, što uključuje i razvoj modernog filma nakon nastanka tih razmatranih klasičnih filmskih ostvarenja.