The Butcher & The Breach (1970) – Claude Chabrol

 

        The Butcher (1970) – Claude Chabrol

Prvi kadar filma The Butcher ili „Mesar” prikazuje panoramu oko mestašca pod nazivom Tremola smeštenog u unutrašnjosti jugozapadnog dela Francuske u okviru ruralne regije Dordonje. U dnu ekrana pojavuljuje se natpis da je film posvećen stanovnicima ovog sela. I zaista, ono što sledi je neka vrsta filmovane turističke razglednice, jer su blagonaklono i poetično uslikani ne samo idilični pejzaži ovog pitomog podneblja, već i seljani u svom svakodnevnom životu, ulice i građevine čije poreklo zadire u srednji vek, ali i obližnja pećina Lasko, svetski poznata po zidnim slikama koje je izradio kromanjonski čovek. Već na samom početku prikazana je jedna tipična seoska svadba, a zatim kamera kreće ispred dvoje zvanica koji su krenuli svojim kućama. Njihova pešačka tura od svečane sale sa oboda sela do samog centralnog trga, do lokalne škole, snimljena je u jednom kadru koji traje tačno tri minuta i četrdeset i šest sekundi (prema računici filmskog kritičara Rodžera Iberta). Sasvim dovoljno da se u drugom planu, iza dvoje centralnih likova filma, natenane osmotri konfiguracija arhitektonskih objekata i konačno u mozak ucrta topografska mapa ovog područja sa njegovim najvažnijim reperima.

Dvoje glavnih junaka su učiteljica Elen i mesar Popol. Oni su se upoznali na pomenutoj svadbi i tokom četvorominutne šetnje do Eleninog stana, koji se nalazi iznad školskih učionica, razmenili su osnovne informacije o svojim životima. Elen živi sama već deset godina nakon traumatičnog raskida veze. Od tada radi u školi u Tremoli, a tu u poslednje tri godine vrši i funkciju direktorke. Popol se skoro vratio u Tremolu, pošto je prethodno radio petnaest godina pri vojsci, od Alžira do Indokine, i sada je preuzeo porodični posao vođenja mesarske radnje. Ubrzo nakon ovog susreta seoski spokojni život narušava vest o ubistvu jedne devojke u susednom mestu. Policijska istraga donosi neželjenu dinamiku i uzbuđenje, a pogotovo posle drugog ubistva koje se dogodilo kod ulaza u pećinu Lasko. Telo te druge devojke otkrila je Elen dok je sa đacima bila na izletu. Ono što joj je skrenulo pažnju bio je upaljač koji je ležao pored žrtve. Takav isti ona je poklonila Popolu za rođendan, zbog čega je posumnjala da je on umešan u ova ubistva. Međutim, kada joj je, prilikom njihovog sledećeg susreta, Popol pripalio cigaretu onakvim upaljačem kakav mu je ona poklonila, njene sumnje su nestale, pa se njihovo prisno druženje nastavilo. Ali da li je Popol nevin ili to samo Elen želi da veruje, ostaje otvoreno pitanje do samog kraja filma.

Ili to u stvari i nije nikakva enigma? Radnja je sasvim fokusirana na Elen i Popola i ni ne nazire se neko drugi ko bi mogao biti ubica. Dakle misterija u suštini ne postoji, već samo napetost i strahovanje za Eleninu sudbinu koji se samo gradaciono uvećavaju kako uverenje da je Popol ubica postaje neupitno. Međutim, ispostavlja se, vremenom, da je misterija sadržana u liku Elen. To potencira i sam Šabrol čestim krupnim planom njenog lica u raspletu filma. Već pomenuti Rodžer Ibert je po tom pitanju rekao: „Popolovo lice pokazuje očajničku privrženost i želju. Šta nam njeno lice govori? Je li to trijumf? Sažaljenje? Strah? Izvesno seksualno zadovoljenje? Odgonetni tu ekspresiju i imaćeš ključ koji omogućuje pristup njenim osećanjima. Stefan Odran, koja je bila udata za Šabrola od 1964. to 1982. ima jedno od onih lica koje poseduju i Denev i Moro: Lice klasične lepote koja može biti narušena samo prosevima dubokih i izrazitih osećanja. Odran u toj završnoj sekvenci je kao Denev u „Lepotici dana”, ravnodušna u licu i pored velikog unutrašnjeg uzbuđenja.” Onako kako film počinje, tako se i završava; panoramom ovog pitomog kraja, ali ne iz neutralnog ugla, kako je to slučaj na prizorima sa razglednica, već sasvim subjektivnim pogledom misteriozne Elen, čime se u pejzažu otkriva ono što se ne vidi na ledeno lepom licu Stefan Odran.

 

        The Breach (1970) – Claude Chabrol

U godini u kojoj je snimio The Butcher-a, svoj najhvaljeniji film, Šabrol je snimio još jedan vredan i istovremeno vrlo osoben film pod nazivom „La rupture” ili The Breach, „Raskid” u prevodu na srpski, koji predstavlja adaptaciju romana The Balloon Man od Šarlote Armstrong. Nakon hičkokovski napetog i realistički uverljivog „Mesara”, Šabrol je snimio jedan halucinogeni triler ispunjen apsurdnim likovima i situacijama koji jednu naizgled strejt dramu pretvaraju, u haotičnoj nadrealnoj završnici, u punokrvni italijanski đalo.

Naime, dramski zaplet je sledeći. Elen je udata za Šarla sa kojim ima četvorogodišnjeg sina Mišela. Šarl je mentalni bolesnik, heroinski zavisnik, koji u trenutku krize, u napadu besa, ozbiljno povredi Mišela, što natera Elen da zatraži razvod. Šarlovi bogati roditelji ne žele da izgube unuka, pa angažuju advokata koji ih savetuje da nađu nekakvu mrlju u Eleninoj biografiji kako bi joj osporili pravo na starateljstvo. U tom cilju oni angažuju porodičnog prijatelja Tomu da prati Elen, koja se, nakon što joj je svekar uskratio novac za kiriju, seli u jedan manji hotel, u blizini bolnice, da bi mogla lakše da posećuje sina. Pored karijere striptizete, koju je ostvarila pre udaje za Šarla, Toma ne uspeva da pronađe bilo kakvu manu u Eleninom životu, pa počinje da planira spletku kojom bi je uvukao u kompromitujuću situaciju. Predstavlja joj se kao pacijent bolnice u kojoj leži njen sin i uspeva preko nje da obezbedi smeštaj u istom hotelu u kojem sada živi i Elen. U svoju spletku uvlači umno zaostalu ćerku vlasnika hotela s ciljem da pokaže kako ju je Elen seksualno iskoristila. Elen, nakon što se suočila sa muževljevom porodicom i Šarlu objasnila da je najbolje da ode sama sa detetom, otkriva Tomine zle namere, ali ne i konkretan plan, niti stepen zločinačkog ponašanja do kojeg je spreman da ide. A zločin se sastoji u drogiranju svojih žrtava i zatim manipulaciji njihovim postupcima kako bi Elen predstavio kao nemoralnu i kriminogenu osobu. Ovo Tomino preduzeće, aljkavo izvedeno, uvodi ne samo protagonistkinju i njenu navodnu žrtvu u halucinogeno stanje, već i sam film u završnici anarhizuje u smislu nasumičnog preplitanja i pretvaranja realnog i fantastičnog.

Ova završnica, u kojoj se u izopačenim vizijama protagonistkinje pojavljuje i „čovek sa balonima”, resetuje realistički diskurs gledaoca na format fantazmagorije. The Balloon Man nisam čitao, ali svakako da ovaj naslovni junak knjige predstavlja nekakvu metaforu u filmu. Dalje razmišljajući u ovom pravcu može da se uspostavi jedna sveobuhvatna alegorija koja, ne samo što opravdava pojedina apsurdna dešavanja i likove, već istovremeno i daje težinu filmu gradeći suptilnu kritiku buržoaskog društvenog sloja. Evo kako ja vidim taj podtekst. Hotel predstavlja ustrojstvo našeg sveta, jer gosti hotela su, pored Elen, jedan doktor kao predstavnik naučne inteligencije i jedan glumac kao nosilac umetničke intuicije, zatim vlasnica hotela ispred mase uposlenika i preduzimača razne vrste, njen muž alkoholičar kao metafora običnog sveta ogrezlog u poroku i njihova infantilna ćerka kao simbol dečje nevinosti. Stalne gošće hotela su tri starice koje neprestano sede u predsoblju, na raskrsnici svih hotelskih puteva, kartajuću se tarot-kartama. Njih i sam glumac iz hotela naziva trima Parkama, pa je neizbežna aluzija na Kloto, Lahesu i Atropu koje predu nit života, odmeravaju je i, konačno, presecaju. Izvan ovako ustrojenog sveta nalazi se posed i vila Šarlove buržujske porodice. S druge strane, imamo park u kojem krstari čovek koji prodaje šarene balone, a koji vodi do bolnice u kojoj je smešten mali Mišel. Čovek sa balonima je sasvim diskretan, gotovo neprimetan u filmu, ali u jednom trenutku je prikazan kako skreće pažnju Elen da je neko stalno prati. Dakle, on je, kao dobri anđeo, štiti od Šarlovog oca, buržuja, i njegovog zlog anđela Tome. Zapravo, „čovek sa balonima” je vrhovni anđeo, arhi-anđeo ili sam bog, jer ga u poslednjoj sceni filma Elen, okružena „Parkama”, naziva bogom i traži od njega da oslobodi sve te svoje anđele (halucinira da su baloni anđeli), nakon čega se baloni „uznesu” na nebo.

Šabrol je i u svojim drugim filmovima kritičan prema buržoaskoj klasi i po tome podseća na Bunjuela. Neminovno se, gledajući izolovano buržoasko društvo na sedeljci kod Šarlovog oca, priziva u sećane film „Anđeo uništenja” u kojem su dekadentni buržuji zatvoreni u prostoru ograničenom nevidljivim zidom i tako sasvim izolovani od ljudskog društva. Tu opnu u „Raskidu” probija samo Elen, koju ponovo igra Stefan Odran, a koju je i Bunjuel iskoristio u svom napadu na buržujsku dekadenciju u „Diskretnom šarmu buržoazije” dve godine kasnije. Oko Elen, koja je jedina istinska veza sa realnoću u „Raskidu”, nalaze se groteskni i teatralni likovi kao što su prenaglašeno detinjasta ćerka vlasnika hotela u telu zrele žene, narkoman Šarl, slabić bez pandana, zatim glumac sa svojim preterano izveštačenim nastupima u svakodnevnoj komunikaciji. Tu su i misteriozni likovi tri starice i „čoveka sa balonima”, koje sam, sve zajedno, upravo pokušao da objasnim alegorijom ili, bolje reći, fantazmagorijom, jer upravo zbog ovih grotesknih likova i situacija koje se gomilaju prema završnici filma, čini se da imamo posla sa sablastima, priviđenjima a ne sa realnim faktorom. Isticanju osećaja da boravimo u jednoj izglobljenoj onespokojavajućoj stvarnosti doprinose i psihodelični zvuci klavijatura i perkusija u smenjivanju sa dubokim mračnim vibriranjem struna violončela. Ovo je sve zajedno skladno ukomponovao stalni Šabrolov muzički saradnik Pjer Jansen.

Slaba tačka ovog filma je njegova dužina, odnosno razvodnjenost melodramatičnog uvodnog dela koji se protegao na sat i po. Tek u poslednjih pola sata stvari se zaoštravaju, baloni se zatežu do pucanja i, konačno, eksplodiraju. Stoga, sam film ne ostavlja toliko dobar utisak tokom gledanja, već tek naknadno, nakon te enigmatične završnice i odjavne špice, jer tera na kontemplaciju o podtekstu. I iako film, kao celovito umetničko delo, pre svega mora da zadovolji u samom svom „tekstu”, da na planu spoljašnje forme i sadržine bude konzistentan, to što je dvosmislen i kao takav inspirativan za gledaočeva promišljanja i konstrukcije, to što je u neku ruku interaktivan, takođe zavređuje priznanje.