Snoviđenja XV - Šarl Bodler govori o filmu (II)

 

Prvi deo intervjua možete da čitate OVDE.

 

F: Šta bi nam mogli reći o vezi između inspiracije i kreativnosti?

Bodler: Svaka misao je, sama sobom, obdarena besmrtnim životom, kao i ličnost. Svaki stvoreni oblik, čak i stvoren čovek, besmrtan je. Jer je oblik nezavisan od materije i ne sačinjavaju ga molekuli. Ovakvoj božanskoj prirodi čovečjeg duha, čini se, nije potrebna posebna inspiraciju za stvaranje. Međutim, sve misli nisu uzvišene i ne može uvek da se oseti nervni potres koji odjekne u malome mozgu. On se oseti kada se rađaju sublimne misli. Mogao bih reći da inspiracija uvek dolazi kad to čovek hoće, ali ne odlazi uvek kad on to ushtedne. 

F: Osim inspiracije, šta je potrebno mladom reditelju da on to postane u punom smislu reči, odnosno da se ostvari na polju filma?

Bodler: Postoje samo tri bića dostojna poštovanja: pesnik, sveštenik i vojnik. Čovek što peva, čovek što prinosi žrtvu i onaj što se žrtvuje. Ostali ljudi su za porez i kuluk, sazdani za šalu, to jest za obavljanje onog što se naziva profesija. Budi uvek pesnik, i ti filmadžijo, čak i kad stvaraš realistične narativne filmove ili dokumentarce. Imaj u tome stila, a stil su opšta mesta (ništa lepše od opštih mesta). Stil je stvoriti šablon, a stvoriti šablon znači biti genije. Najpre otpočni, a onda se posluži logikom i analizom. Bilo koja hipoteza traži svoj zaključak. Ali najpre treba pronaći svakodnevnu pomamu. Primeniti na radost, na osećanje života, krajnju zaoštrenost čula, kao što je to Po uradio s bolom. Izvršiti jedno stvaralaštvo čistom logikom suprotnosti. Staza je već prosečena, u suprotnom smislu. Time se biva originalan i izbegava se skrnavljenje, jer skrnaviti znači težiti da se uđe u nekog drugog, a umetnik nikad ne izlazi iz sebe. Biti umetnik još znači proučavati u svim vidovima, u tvorevinama prirode i u tvorevinama čoveka, univerzalni i večni zakon postupnosti, onoga malo pomalo, red po red, kadar po kadar, naporedo sa progresivno rastućim snagama, kao interes na interes u finansijskim stvarima. Isto je tako i u umetničkoj, odnosno u filmskoj veštini; isto je tako u varijabilnom trezoru volje… I na kraju, posle ovako ispoljene iscrpljujuće predanosti radu, kada dođe dan premijere rediteljevog prvog filma, on je gord kao gimnazijalac koji je dobio prvu polnu bolest. Ali gordi treba da su i oni koji gledaju vredne filmove i razumeju ih, razumeju i osećaju misao i senzibilitet reditelja ili umetnika, uopšte. Jer, ukoliko čovek više neguje umetnost, utoliko se smanjuje u njemu životinjska želja. Sve više i više u njemu se stvara osetno razdvajanje između duha i životinje. 

F: A kakva bi bila vaša strategija da ste kojim slučajem filmski stvaralac? 

Bodler: Kad sam bio dete, hteo sam čas da budem papa, čas opet glumac. Uživanja koja sam izvlačio iz ove dve halucinacije potpomagalo je moje osećanje usamljenosti. Uprkos porodice – i usred drugova, naročito – osećanje večno usamljeničke sudbine. Ipak, vrlo živa sklonost ka životu i uživanju. U vezi sa glumcem iz mojih detinjskih snova, zamišljao sam šta sačinjava, u ljudskoj duši, glumački poziv, glumačka slava, glumačka umetnost, i njegov položaj u svetu. Ali, ukoliko bih se stavio u ulogu filmskog stvaraoca, scenariste i reditelja, onda bih najpre smisliti skicu za lirsku ili vilinsku lakrdiju, za pantomimu, i pritom bih isključio zdrav razum, jer treba biti takav glupan da bi se verovalo kako se komedija može napisati zdravim razumom! Zatim tu skicu preobratiti u ozbiljan scenario, koji će kod filmovanja vizuelnim sredstvima biti natopljen atmosferom nenormalnom i sanjarskom, atmosferom „velikih dana”. Nek sve to bude uljuljkujuće, pa čak i vedro u strasti, toliko da bi se moglo nazvati religijom Čiste poezije.

F: Šta bi bilo konkretno težište, tačka oslonca, lik ili motiv u jednom takvom delu za koji bi bili opsesivno vezani i u svim ostalim ili barem u većini vaših filmskih ostvarenja? 

Bodler: To je biće koje je, za većinu ljudi, izvor najživljih, pa čak, recimo to na sram filozofskih sladostrašća, i najtrajnijih uživanja; biće kome su ili u čiju su korist ustremljeni svi napori; to je biće užasno i nedostupno kao bog; biće za koje, ali naročito zahvaljujući kome umetnici i poete stvaraju svoje najtananije nakite; od koga potiču najuzbudljivija zadovoljstva i najplodniji jadi. Jednom rečju, žena! Ona za umetnika nije samo čovekova ženka, ona je pre božanstvo, zvezda koja gospodari svim zamislima mužjakova mozga; to je blistavo prelivanje svih draži prirode sažetih u jednom jedinom biću; to je predmet obožavanja i najživlje radoznalosti od svih koje slika života može pružiti mislećem posmatraču. To je neka vrsta idola, glupog možda, ali zasenjujućeg, očaravajućeg, o čijim pogledima lebde sudbine i volje. Nije to, kažem, životinja čiji udovi, pravilno raspoređeni, pružaju savršen primer harmonije; to čak nije ni tip čiste lepote, onakav o kome može sanjati vajar u svojim strogim meditacijama; ne, to još ne bi bilo dovoljno da se objasni njena tajnovita i mnogostruka čar. Žena je, bez sumnje, jedna svetlost, pogled jedan, poziv na sreću, ponekad samo reč; no ona je pre svega opšta harmonija, ne samo u hodu i pokretu njenih udova, već i u muslinu, u velovima, i širokim i blistavim oblacima tkanina kojima se obvija, i koji su kao atribut i pijedestal njenog božanstva. Ženino ruho upotpunjuje šminka; veštačko crnilo koje zaokrugljuje oko nasuprot ružu na usnama i obrazima. Crveno i crno predstavljaju život, život natprirodan i vrhovni; onaj crni okvir pravi pogled dubljim i neobičnijim, daje onu još istaknutiju sličnost s prozorom otvorenim prema beskraju; crvenilo koje raspali jagodice još više poveća blistanje zenice i lepom ženskom liku doda i tajnovitu strast sveštenice. U kojoj umetnosti sve ovo može bolje da se sagleda nego na filmu, u živom pokretu provučenom kroz krupni plan!

F: Pomenuli ste gordost kod umetnika. Kakvo je vase mišljenje o filmskim festivalima i nagradama? 

Bodler: Onaj što traži odlikovanje kao da kaže: ako me ne odlikuju što sam izvršio svoju dužnost, to više neću činiti. Ako takav čovek ima zasluga, našto ga odlikovati? Ako ih nema, može se odlikovati, jer će mu to dati lažni sjaj. Pristati na to da budete odlikovani, znači priznati filmskim žirijima, odnosno akademskoj umetnosti da sudi o vama, a državi ili vladaocu da vas proslavlja. A želite li to zaista? Sva ta blazirana elita bez prestanka ponavlja reči: „nemoralno, moralnost, moralnost u umetnosti” i ostale takve gluposti, koje vi danas nazivate političkom korektnošću. To me podseća na Lujzu Vildije, prostitutku od pet franaka, koja je, jednom, bila sa mnom u Luvru, u koji dotle nikad nije bila ušla, a sad je počela da crveni, da pokriva lice, pa, vukući me svakog časa za rukav, pitaše me pred statuama i besmrtnim slikama, kako se uopšte javno mogu izlagati ovakve nepristojnosti.

F: Vidimo da je to licemerje i opšta hipokrizija bila i ostala jedna od najvećih mrlja u društvu koje, sa druge strane, konstantno napreduje, modernizuje se. U tom svetlu kako vi vidite perspektive naše civilizacije? 

Bodler: Vera u progres je kada individua računa na svoje susede da oni obave njen posao. Ne može biti progresa sem u induvidui i kroz samu induviduu. No svet je sazdan od ljudi koji mogu da misle samo kad su zajedno, u čoporu. Ima i ljudi koji mogu da se zabavljaju samo u gomili, ali pravi heroj se zabavlja potpuno sam. U prethodna dva veka postojali su momenti koji su nagoveštavali promene, promene nabolje. Revolucija iz 1848, Oktobarska revolucija 1917, studentski nemiri 1968, ali, kao i uvek, sve se svodilo na to da je svak kovao utopije kao kule od karata. Sve ove takozvane revolucije bile su divne jedino po tome što su bile izvanredno smešne. Svet će okončati. Jedini razlog zbog koga bi mogao trajati, jeste taj što postoji. Kako je taj razlog slab, upoređen sa svim onim koji najavljuju suprotno, posebno ovaj: šta ubuduće svet ima da radi pod nebom? – Jer, pretpostavljajući da nastavi da postoji materijalno, da li bi to postojanje bilo dostojno tog imena i istorijskog rečnika? Ne kažem da će svet biti sveden na stanja i bufonske haose južnoameričkih republika iz mog vremena, - da ćemo se čak možda vratiti u divljaštvo, i da ćemo ići, kroz u travu obrasle ruine naše civilizacije, u poteri za hranom, s puškom u ruci. Ne; - jer bi ta sudbina i te pustolovine ipak pretpostavljale izvesnu životnu energiju, odjek iskonskih doba. Novi primer i nove žrtve neumitnih moralnih zakona, mi ćemo propasti od onoga od čega smo mislili da ćemo živeti. Bićemo tako amerikanizovati, progres će tako prigušiti u nama svu spiritualnost, da ništa od svetogrdnih i protivnih prirodi krvožednih sanjarija utopista neće moći da bude upoređeno sa pozitivnim rezultatima. Pitam svakog čoveka koji misli da mi pokaže šta još postoji od života. O religiji, mislim da je beskorisno govoriti i tražiti njene ostatke, pošto je trud da se negira bog jedini skandal u toj materiji. Sveopšta propast, ili sveopšti progres, neće se manifestovati kroz političke ustanove. To će se obaviti poniženjem srca. Zar treba i da kažem da će se ono malo što bude ostalo od politike mučno koprcati u koštacu sa sveopštom animalnošću, i da će vladajući biti prisiljeni, da bi se održali i da bi stvorili barem senku reda, da pribegnu sredstvima od kojih bi se naježilo naše sadašnje čovečanstvo, inače tako ogrubelo? – A tadašnji ljudi neće imati ništa protiv svega toga; ni za čim neće zažaliti. Jer ima u čoveku stvari koje se učvršćuju i bujaju ukoliko druge venu i umanjuju se; a blagodareći progresu tih vremena, unutra, unutar tih ljudi, ostaće samo utroba!

F: Na kraju, s obzirom da se ovaj blog bavi snovima (ili košmarima), filmskim ponajviše, ali i snovima uopšte, snoviđenjima, možete li nam ovde izneti jedan vaš san koji vam se često vraća, koji vas progoni noćima? 

Bodler: San o ruševinama. Ogromne građevine, kao kiklopske zidine Pelazga, jedne preko drugih. Stanovi, sobe, hramovi, galerije, stepeništa, belvederi, fenjeri, fontane, statue. Male i velike pukotine. Vlaga što dolazi iz rezervoara smeštenog kraj neba. Kako da upozorim ljude, nacije? Da šapnem na uvo najinteligentnijima? … Sasvim pri vrhu, stub se raspukao i krajevi su mu se razmakli. Ništa se još nije srušilo. Ne mogu da pronađem izlaz. Silazim, potom se penjem. Kula – lavirint. Nikad nisam mogao izaći. Zauvek ostajem u zgradi koja će se srušiti, u zgradi nagrizanoj potajnom boljkom. Proračunavam u sebi, sebe da zabavim, da li će tako čudesna masa kamena, mermera, statua, zidova koji će naleteti jedni na druge, biti strašno umrljana tim mnoštvom mozgova, ljudskog mesa i zdrobljenih kostiju. U snu sagledavam tako jezive stvari, da mi ponekad dođe želja da više i ne zaželim sna, samo kad bih bio siguran da neću biti premoren. 

F: Ovaj san je vrlo slikovit i mogao bi da predstavlja scenografiju za nekakav distopijski film. Da li nam možete opisati i jedan takav san, koji nije košmar, a isto tako je vizuelno bogat, filmičan, kako bismo završili ovaj intervju u malo vedrijem duhu? 

Bodler: Čovek ugleda između meseca i sebe ogromnu crnu mačku kako se uzdiže na kandžama, izvijajući kičmu i mjaučući glasom sličnim klaparanju vodenice. Uskoro je ugleda kako se nadima do neba okrećući se na levoj zadnjoj šapi, pa poče praviti piruete sve dok ne tresnu na zemlju, sa koje se podiže u obliku lososa, sa kravatom oko vrata i s parom posuvraćenih čizama.

 

Kraj