Flic (2005) – Masahiro Kobayashi

    Verujem da na Filmooniriji povremeno proveravate šta ima novo pod oznakom „Kjoši Kurosava“. Odmah da vam kažem da sam do sada pisao o velikoj većini njegovih filmova i da oni retki preostali najverovatnije neće naći mesto na ovom blogu. Zašto? Pa zato što mi nisu bili dovoljno zanimljivi i intrigantni. Očekujte, pak, osvrte na one njegove nove, naravno, ako ih bude bilo, a nadajmo se da hoće. Ali i ako ih ne bude, ne očajavajte, jer postoji alternativa. Ona se sastoji u traženju filmova sličnog senzibiliteta i približnog kvaliteta, a bogata japanska produkcija omogućava i pronalaženje takvih primeraka i pored Kurosavinog osobenog izraza i specifičnog, drugima teško ostvarivog ugođaja kreiranog u njegovim radovima. Jedan od primera te vrste je Flic, reditelja i scenariste Masahira Kobajašija. Flic bi mogao da se poredi sa Kurosavinim krimićima i psihološkim trilerima s kraja devedesetih i s početka dvehiljaditih. Uostalom, Kobajaši je snimio ovaj svoj film upravo nakon tog perioda, pa bi se moglo reći da su dotična Kurosavina ostvarenja uticala na njegov nastanak.

    Flic ili „Pandur“ je dobio svoj naziv po žargonskom francuskom izrazu za policajca, odnosno po francuskom filmu u kojem je pandura glumio Alen Delon. Naime, policajac iz jednog mirnog industrijskog gradića na Hokaidu kaže da je rešio da odabere „plavu uniformu“ onda kada je video taj film. On se, pritom, obraća Murati, kolegi iz Tokija, koji je stigao na taj udaljeni japanski sever sa još jednim detektivom da bi obavestio brata jedne stradale devojke o njenoj smrti, a onda i da bi ga odveo u prestonicu da identifikuje njeno telo izmasakrirano motornom testerom. Murata mu uzvraća izjavljujući da nije gledao taj film, zapravo on nije gledao ni jedan film u životu, kako kaže, jer je od najranije mladosti bio usredsređen samo na to da postane detektiv. Još jedna njegova neobičnost je da nikada nije jeo hleb. A i zašto bi, kaže, kad Japanci oduvek umesto hleba koriste pirinač. Murati je u skorije vreme ubijena žena, pa bi se ovakve ekscentrične izjave i povremeno čudno ponašanje mogli opravdati tim traumatskim iskustvom – prvi je nabasao na leš svoje žene u njihovom zajedničkom stanu, a zatim je i ubio jakuzu koji je bio izvršilac tog čina čiji nam motiv do kraja filma ostaje skriven.

    Brat one ubijene devojke, invalid u kolicima, po kojeg su došli Murata i Namekava, nađen je sutradan mrtav nedaleko od njegovog stana. Pored njegovog tela ispruženog na zemlji nisu zatečena invalidskih kolica, pa Murata posumnja da je on ubijen a ne da je izvršio samoubistvo, kako ekipa na uviđaju tvrdi. Namekava, njegov mlađi kolega iz Tokija, odvraća ga od mešanja u taj novi slučaj. Kaže mu da su oni svoj zadatak obavili. Veče provode u lokalnom baru, zapiju se i zaborave da rezervišu mesta za sutrašnji let kući. Produženi boravak za jedan dan, dosada koja ga i sutradan odvodi u neki drugi bar i pijenje od ranog jutra pomuti Murati um. Kroz glavu mu se stalno mota ona scena sa njegovom mrtvom ženom. Kopka ga savest zato što misli da postoji naručilac njenog ubistva koji još uvek nije priveden pravdi. A sada i ti novi nerešeni slučajevi – žena iskasapljena testerom i njen brat. Murata, sam za šankom u pustom baru, ispituje mladu, lepu konobaricu Nobuko o životima stradalih brata i sestre. Sa Namekavom, pak, diskutuje o svojoj ženi i postaje sumnjičav da je on čak bio u vezi s njom, pošto je ona inače pred smrt planirala da ostavi Muratu zbog njegove opsednutosti poslom.

    Počev od drugog dela ovog dugog filma podeljenog na prolog, I i II deo i epilog, počinjemo da tonemo u Muratine halucinacije i košmare teško razabirući šta je java, a šta njegova fantazija. To se dešava stoga što smo naterani da stvari posmatramo iz njegove vizure. Ne samo da su dešavanja i ličnosti oko njega obavijene neprozirnim velom Muratine poremećene psihe, već je naše viđenje stvari i fizički poremećeno neobičnom montažom kadrova. Kada kamera švenkuje s jednog lica na drugo, taj kadar se u montaži umnožava, ali s tom razlikom da se umesto jednog istog lika pri repeticiji pojavi neko drugi, kao da Murata u jednoj osobi odjednom vidi neku drugu. Takođe, prikazana su i neka dešavanja koja se možda i nisu odigrala. Tako, na primer, Muratina bliskost sa Nobuko i njegovo noćenje u njenom stanu, zatim Muratino saznanje da je onaj policajac što obožava Delonovog Un Flic-a umešan u zločine, pa i u ubistvo njegove žene. Čak nam se i sam kraj filma relativizuje onim „umnoženim kadrom“ utičući da kroz varijacije u ponovljenom kadru istovremeno proživimo i pesimističan i optimističan završetak. Na taj način se drugim svojim delom Flic prevodi iz klasične misterije otkrivanja počinioca zločina u psihološku studiju jedne poremećene ličnosti.

    A pošto se sve vrti oko tog jednog lika, lika Murate, pitaćete vi da li je on ubedljivo odigran. Upravo je Terujuki Kagava, pored zimske scenografije tog pustog, sterilno hladnog gradića na Hokaidu, najzaslužniji za upečatljiv utisak koji je na mene ostavio ovaj film. Ovaj glumac ni ne mora da glumi, dovoljno je da mu slikaju bezizražajno lice u krupnom planu pa da osetimo nelagodu i jezu, jer kao da ispod svake njegove crte i bore izviruje ludilo. To Kobajaši i čini u više navrata, posebno onim, još jednim „umnoženim kadrom“, kada se Murata nakon što odloži čašu na šank sporo okrene ka kameri i prostrelja nas pogledom... pa još jednom... i još jednom. Međutim, i njegovi monolozi pred Nobuko, dijalozi sa Namekavom, postupci i radnje, odražavaju verno psihotični karakter ovog lika. Uverljiv je i trenutak kada je Murata doživeo nervni slom rastapajući te oštre crte lica u plačevnoj grimasi koja, osećamo to, dolazi pravo iz opustošene duše. Ta i takva duša nalazi svoj odraz u hladnoj sivoj belini praznih ulica ovog severnjačkog gradića, čiju vedrinu neba pod zubatim suncem prljaju pramičci dima iz brojnih fabričkih dimnjaka. Monotona sterilnost geometrijski pravilnih ispražnjenih eksterijera preneta je uspešno i u enterijere, u male hotele, barove i u Nobukin stan.

    I pored tih pomenutih krupnih kadrova Muratinog lica, u Flic-u preovlađuju široki planovi i totali u stilu ranog Kurosave. Pratimo i dijaloge iz te „totalne“ daljine što nas, ipak, ne sprečava da raščivijamo ko od aktera šta govori. Relaksirajuća akustična gitara kao pozadinska muzika, pak, ne odgovara atmosferi ovog mračnog psihološkog trilera, više mu godi kristalna tišina hladnog severnjačkog ambijenta. Svakako da asocijacije koje pruža ovaj film idu i do Linča i njegove estetike. Muratin košmar u kojem on prilazi sobi u kojoj se nalazi leš njegove žene, kretanje prema kameri kroz dugačak mračan hodnik gde je on samo sablasna silueta, podseća na Pulmanovo provirivanje iz mraka spavaće sobe u „Izgubljenom autoputu“. Neću da kažem da je i Murata, takođe, ubio svoju ženu, ali iz njegove poremećene subjektivne perspektive ništa se ne može znati zasigurno. Kao i kod Linča, i ovde se jedna whodunit misterija pretvara u egzistencijalistički psihološki triler, u storiju o krizi identiteta kroz sudbinu jedne poremećene ličnosti. Ipak, Flic niti ima snagu Linčovih i Kurosavinih filmova, niti uspeva da održi priču dovoljno koherentnom i fokusiranom da bi im parirao, ali zaslužuje pažnju onih koji vole filmove pomenutih velikana i onih koji cene japansku ekstravaganciju, kao i osećaj Japanaca da zanimljivu priču načine filmičnom i vizuelno podsticajnom.