Filmični lokaliteti (XIV) – Knosos (Krit)

 

Istorijski Krit

    Egejske civilizacije, kritska ili minojska, kikladska i mikenska, cvetale su tokom trećeg i drugog milenijuma pre naše ere. Pogotovo je minojska ostavila bogato nasleđe u vidu umetnina datiranih od oko 1700. do 1450. godine p.n.e. To je vremenski period između dva razarajuća zemljotresa koja su najverovatnije prouzrokovana vulkanskim erupcijama na obližnjem ostrvu Teri. Prvi zemljotres kao da je bio podstrek za ekonomski rast kroz razvoj pomorstva i trgovine. Tome je prethodio napredak u arhitekturi, grnčarstvu, slikarstvu i vajarstvu. Simbol tog napretka bila je Nova kraljevska palata u Knososu u kojoj je stolovao mitski kralj Minos. Ova civilizacija onako kako je iznenadno istupila na istorijsku scenu, tako je naglo i nestala s nje. Kao što je prvi zemljotres bio pokretač tog istorijskog proboja, na isti način je i onaj drugi označio njegovu oseku. Zapravo, došao je cunami, a za njim i najezda Mikenjana, pa „naroda s mora” i tu je bio kraj. Ne zna se mnogo više od ovog ovde sažeto izrečenog o toj drevnoj civilizaciji, jer je minojsko staro pismo još uvek nedešifrovano, a novo, linearno B pismo, je korišćeno samo kod spiskova inventara u palatama ili kod administrativnih izveštaja. Tako saznajemo ponešto i o religiji i političkoj organizaciji, međutim, u najvećoj meri nedostaje prateće znanje o onome čemu i danas svedočimo svojim očima; o preživeloj minojskoj umetnosti – o arhitektonskim objektima na arheološkim lokalitetima, zidnim slikama, oslikanoj grnčariji i statuetama u muzejima. Ova umetnost predstavlja sponu između umetnosti Egipta i Bliskog istoka sa umetnošću Stare Grčke, ali ona je i sasvim osobena na određeni način. Njena lepota se ogleda u svežini, spontanosti, životnosti, dubokim vezama sa prirodom, biljnim i životinjskim svetom i sa morem.

    Polovinom septembra 2016. posetio sam arheološki lokalitet Nove kraljevske palate u Knososu i arheološki muzej „Heraklion“ na Kritu. Sve ovde predstavljene fotografije načinio sam na prostoru tog drevnog grada, s tim da tek nekoliko njih prikazuje i eksponate iz muzeja. Pokušao sam ovakvim izborom da dočaram filmičnost ovih ruševina uz nekolike rekonstrukcije zgrada i pojedinih prostorija (kraljeve odaje, kraljičin megaron) sa zidnim slikama, čime se možda naslućuje ta unikatna lavirintska gradnja i raspiruje maštanje o Minotauru. A kad smo kod Minotaura, treba reći da su fotke propraćene mitovima Stare Grčke koji se odnose na Krit, kralja Minosa i njegovo genealoško stablo. Manjak istorijskih podataka obilno je pokriven mitološkim materijalom, što ćete iz priloženog i videti.

Mitski Krit

Ija. Kritska mitološka povest ima svoj prapočetak u sudbini Ije. Ija je bila ćerka rečnog boga Inoha i sveštenica Here. Zevs, opčinjen njom, namamio ju je u lernejsku šumu i tamo silovao, a zatim pretvorio u belu junicu kako Hera ne bi posumnjala u njegovu vernost. Međutim, Hera je, videvši nešto ljudsko u kravljim očima, ipak posumnjala, pa je junicu predala stookom čudovištu Argu da je čuva. Zevs se, pak, sažalio na Iju zbog toga što ona nije mogla da se navikne na život u životinjskoj koži, pa je Hermesu dao zadatak da je oslobodi. Hermes je uz pomoć siringe, Panove frule, uspavao svih sto očiju Arga, a zatim i ubio ovo čudovište. Hera, čuvši da se Ija oslobodila, žestoko se rasrdi, a potom, iako je znala da ona nije mogla da se odbrani od Zevsovih nasrtaja, posla obada da je kao belu junicu goni do na kraj sveta. Preko Jonskog i Egejskog mora, kroz Bosfor (moreuz krave) i sve do Kavkaza, gde Ija okovanom Prometeju iznosi svoje muke koje trpi kao junica ne smatrajući ih mnogo manjim od muka samog kažnjenog titana. Čitamo u Eshilovom „Okovanom Prometeju”:

„O napred, napred!

Grč hvata me opet, i ludila bes

već mozak mi pali, i besnila žalac

bez ognja me žeže!

A srce mi dršće i o grudi bije!

A oči se mute i u muci vrte,

nad jezikom više ne mogu da vladam,

i mutne mi reči bez reda biju

o valove nevolje strašne!”

Ija neutešena nastavlja svoje mučno putovanje i stiže čak do Nila gde se moli Zevsu da joj pomogne. S druge strane, Zevs konačno uspeva da umilostivi Heru obećavši joj na reci Stig, tamo gde se data obećanja ne krše, da će biti bolji muž. Nakon toga Ija je ponovo poprimila ljudski oblik, a kasnije postala i obožavana boginja u Egiptu.

Ija i njeno potomstvo. Ijino genetsko stablo se razgranava rođenjem Zevsovog sina Epafa, čime njena loza zadobija najviše božansko poreklo. Epaf uzima za ženu nimfu Memfidu i iz njihovog braka rađa se Libija. Libiju zavodi bog Posejdon, a plod njihove veze su blizanci Bel i Agenor. Agenor je bio kralj Fenikije. Imao je prelepu ćerku Europu i pet sinova. Zevs se zaljubio u Europu, pa je tražio način da joj se približi. Smislio je plan da se pretvori u bika i da se pridruži Agenorovoj stoci. Kada je to učinio čekao je trenutak da se Europa usami i približi. Ona je primetila veličanstvenog bika i prišla da ga pomiluje. Bik je klekao a ona mu se popela na leđa ništa ne sumnjajući. U tom trenutku Zevs je naglo ustao i, ne dozvolivši Europi da bilo šta preduzme, otutnjao ka morskoj obali, a zatim zaplivao ka pučini uzimajući pravac prema ostrvu Krit. Na kritskoj obali Zevs je uzeo oblik orla i Europi na silu uzeo nevinost. Epilog ove mitološke kritske prapovesti je da je Europa rodila tri sina: Minoja, Sarpedona i Radamanta. Sazvežđe bika odaje počast Zevsovom prerušavanju u ovu veličanstvenu životinju.

Minoj i Minotaur. Minoj je nakon pobede nad svojom braćom Sarpedonom i Radamantom tražio od Posejdona da mu pošalje bika kako bi potvrdio da kraljevstvo pripada njemu. Poslat mu je veličanstveni beli bik, kojeg Minoj nije hteo da žrtvuje. Žrtvovao mu je drugog bika, ali je Posejdon primetio prevaru. Želeći da se osveti, uz pomoć Afrodite raspalio je strast u njegovoj ženi Pasifeji prema biku. Na Pasifejin nagovor, dvorski neimar Dedal, smislio je način da ona priđe biku, a da ne bude povređena njegovom ogromnom silom. Dedal je izradio drvenu kravu u koju je smestio Pasifeju i na taj način ona je opštila sa tom Posejdonovom žrtvenom životinjom. Rodila je dete Asteriona sa glavom i gornjim delom tela u obliku bika, zbog čega je ono dobio nadimak Minotaur (Minojev bik). Postiđeni Minoj tražio je od Dedala da sagradi lavirint u Knososu, prestonici Minojskog kraljevstva, gde bi sakrio Minotaura od radoznalih pogleda Minojaca.

    A evo kako je Minotaur razmišljao po Borhesu („Asterionova kuća”): „Nisam samo izmišljao igre, već sam razmišljao i o kući. Svi njeni delovi ponavljaju se više puta, bilo koje mesto takođe je neko drugo mesto. Nema u njoj jedne cisterne, jednog dvorišta, jednog pojila, jednog odmarališta; ima bezbroj odmarališta, pojila, dvorišta i cisterni. Kuća je velika kao svemir; bolje rečeno, ona jeste svemir. Međutim, prolazeći pored svih tih cisterni, kroz dvorišta, kroz prašnjave hodnike od sivog kamena, stizao sam na ulicu, odakle sam video hram svetlosti i more. Nisam ništa razumeo dok jedne noći nisam doživeo otkrovenje. Tad sam shvatio, takođe, da ima bezbroj mora i hramova. Ništa nije jedinstveno, sve postoji bezbroj puta, ali dve stvari na svetu kao da jesu jedinstvene: zagonetno sunce na nebu i Asterion na zemlji. Možda sam upravo ja stvorio zvezde, sunce i golemu kuću, ali više se ne sećam.“

    Pasifeja i Minoj su nakon toga imali mnogo dece (Arijadna, Fedra, Androgej…). Androgeja, vrsnog atletičara i pobednika na takmičenju u Atini, ubio je kralj Egej misleći da kuje zaveru protiv njega. Zbog toga je izbio rat u kojem je Krit pobedio Atinu, pa je Atina, kao nadoknadu, morala da svakih devet godina žrtvuje po devet (ili sedam) mladića i devojaka Minotauru. Borhes kroz Asterionova usta nastavlja: „Svake devete godine u moju kuću ulazi devet muškaraca da bih ih ja pročistio od svakog zla. Čujem njihove korake ili glasove udno kamenih hodnika i radosno počinjem da im trčim u susret. Ceremonija traje jedva nekoliko minuta. Jedan za drugim oni padaju a da ja nisam ni ruke okrvavio. Ostaju na mestu gde su pali, a njihovi leševi pomažu mi da se lakše snađem u hodnicima. Ja ih ne poznajem, ali znam da je jedan od njih u samrtnom času prorekao da će se jednog dana pojaviti moj spasitelj. Od tog dana ne muči me samoća jer znam da moj spasitelj živi i da će se na kraju vinuti iz prašine. Kada bih mogao da čujem sve šumove sveta, čuo bih i njegove korake. Voleo bih kad bi me on odveo negde gde ima manje hodnika i vrata. Kako će izgledati moj spasitelj? – pitam se. Da li će to biti bik ili čovek? Da ne bude bik s čovečjim licem? Da ne bude kao ja?”

Tezej i Arijadna. Tezej, veliki jonski junak (drugi Herakle), ponudio se Egeju da ga oslobodi sramne žrtve koju podnosi Minojcima. Zavetovao se da će, ukoliko ga pošalje sa sledećom žrtvenom grupom mladića i devojaka, ubiti Minotaura, a njih vratiti žive. Kada su stigli na Krit Minojeva ćerka Arijadna je odmah primetila Tezeja i zaljubila se u njega. Ponudila mu je pomoć u njegovoj misiji, ukoliko on prihvati da je uzme za ženu. Dogovor je pao, pa je Tezej savetovan da kada uđe u lavirint veže jedan kraj konca za ulazna vrata, a drugi za sebe, kako bi mogao da nađe put nazad nakon što ubije Minotaura. Plan je uspeo jer je Minotaur bio iznenađen Tezejevom smelošću i snagom, tako da je ovaj golim rukama uspeo da ga savlada, a zatim i ubije slomivši mu vrat. (Borhes kaže: „Jutarnje sunce odjeknulo je u bronzanom maču. Nije ostao nijedan trag krvi. – Veruješ li, Arijadna – reče Tezej – da se Minotaur gotovo i nije branio.) Zatim je Tezej zajedno sa mladićima i devojkama i Arijadnom uspeo da se dokopa obale i svog broda i da otplovi ka Atini. Usput je ostvario još jedan svoj plan, tajni plan; uhvativši je u snu ostavio je Arijadnu na ostrvu Naksos, gde se ona kasnije udala za Dionisa bivajući krunisana krunom koja je kasnije postavljena na nebo kao sazvežđe Severna kruna (Korona Borealis). Tezej je sam nastavio put i kada se približio Atini zaboravio je da postavi bela jedra, što je dogovoreni znak da se vraća živ, pa je Egej videvši crna jedra pao u očaj misleći da Tezej nije uspeo da ostvari svoj zadatak. Izneverivši Arijadnu kao da je on navukao na sebe osvetu sudbine, jer se Egej očajavajući bacio sa Akropolja u smrt dajući tako Egejskom moru svoje ime.

Drugi grčki mitovi vezani za Krit

    Afrodita, boginja nebeske lepote, nastala je od morske pene (od odsečenog uda nebeskog boga Urana koga je ubio titan Kron) i kao takva naneta je na obale Krita.

      Zevs je odrastao na Kritu, u pećini gde ga je majka Rea sakrila od oca Krona, gutača sopstvene dece. Othranile su ga nimfe Adrasteja i Ida mlekom koze Amalteje i medom koji su mu donosile pčele iz gore. Čuvali su ga sveštenici Kureti. Bio je bog prirode i njenih pojava, zamišljan u obliku bika. Kada je odrastao poveo je borbu protiv Krona i Titana.

Dedal i Ikar bili su otac i sin, izbeglice iz Atine, koje su prihvaćene na Minojevom kraljevskom dvoru kao neimari, pronalazači i graditelji. Dedal je još u Atini bio vešt vajar i arhitekta, ali i vrlo sujetan, zbog čega je ubio jednog svog konkurenta. Na Kritu Dedal je dobio zadatak da izgradi lavirint u kome bi bio sakriven Minotaur. On je to uspešno i uradio, ali je nakon što je pomogao Arijadni da pomoću konca oslobodi Tezeja iz lavirinta, zajedno sa Ikarom utamničen u najvišoj kuli Knososa. Zahvaljujući svojoj veštini načinio je dva para krila od ptičjeg perja i voska, što je njemu i Ikaru omogućilo da pobegnu. Letevši iznad mora Ikar je pao i utopio se, jer je, ne mogavši da suzbije mladalački zanos, uzleteo tako visoko da mu je žarko Sunce istopilo krila. Dedal se spasao i zatim putovao po svetu i podizao veličanstvene građevine. Kod Kume (Italija) podigao je hram Apolonu posvetivši mu krila, a zatim je otišao na Siciliju kod kralja Kokala. U međuvremenu kralj Minoj je bio u potrazi za Dedalom i desilo se da poseti kralja Kokala dok je Dedal bio kod njega. Minoj je rešio da oprosti Dedalu ukoliko se vrati na Krit i tamo obavlja svoje neimarske poslove. Međutim, Kokal to nije hteo da dozvoli i zbog toga je organizovao Minojevo ubistvo. Minoj je stradao u kupatilu, gde je ošuren vrelom vodom sipanom kroz sistem cevi koji je konstruisao sam Dedal.

Atlantida. Platon u svojim dijalozima „Timej” i „Kritija” pominje Atlantidu: „Ostrvo Atlantida..., veće od Libije i Azije zajedno... od mora je progutano i nikad više nije viđeno“.

    Pri podeli sveta Atlantida je pripala Posejdonu, bogu mora i zemljotresa. On se oženio Klerijom, jedinom stanovnicom ostrva i sa njom zasnovao narod Atlantiđana. To je zemlja moreplovaca iza „Herkulovih stubova“. Deset kraljeva je vladalo u deset provincija plemenito i složno. Prezirali su sve osim vrline. Međutim, vremenom su postali nezadovoljni i ulazili u osvajačke ratove. Samo su Atinjani uspeli da se odupru. Konačno, pobesneli Posejdon je poslao plimski talas koji je uništio Atlantidu.

Iako se pominje 40 mogućih lokacija Atlantide, naučnici najčešće ističu dve do tri:

-Tera je najubedljivija lokacija. Na Santoriniju su otkrivene bogato ukrašene spratne kuće iz Minojskog perioda (3000-1500. godine p.n.e.). Prema razdrobljenim zidovima i ispucalim granitnim podovima pretpostavlja se da je vulkanska erupcija raskomadala ostrvo i uništila ne samo Teru, nego i celokupnu Minojsku civilizaciju.

-Antička Troja, kao druga potencijalna lokacija, u svom ravničarskom priobalnom delu bila je razorena zemljotresom i poplavama oko 1200. godine p.n.e. U prilog ovoj lokaciji ide i položaj Troje uz Dardanele, koji se prema nekim istraživačima mogu smatrati „Herkulovim stubovima“.

    -Ignacijus Doneli, prema Platonovom datiranju propasti Atlantide – 9000 godina pre Solona, tvrdi da je Atlantida ostrvo u središnjem delu Atlantskog okeana i da je povezivalo egipatsku i indijanske civilizacije srednje i južne Amerike. Kada su se krajem najmlađeg ledenog doba glečeri istopili, nivo svetskog mora je porastao, a Atlantida je potonula.