I Told You So (2023) – Ginevra Elkann

    Da li birate filmove prema godišnjem dobu? Recimo, neku letnju avanturu gledate usred zime kada je oko vas debeli minus ili, pak, potragu za Jetijem u snežnim Himalajima tokom leta, dok se klima-uređaj pored vas muči da spusti temperaturu ispod 30 stepeni. Ili, možda, po onoj narodnoj: klin se klinom izbija, pokušavate u paklu leta da se osvežite filmom o globalnom zagrevanju i pregrevanju. Ako ste za ovu poslednju varijantu, slobodno priuštite sebi porodičnu dramu katastrofe, italijanski film I Told You So, i nećete zažaliti. Dok hladnom limunadom gasite žeđ, a ventilator vam dodatno pomaže da održite normalnu temperaturu tela, pred vama na ekranu promiču nervozni, usplahireni, znojavi likovi čije graške znoja sa rumenih tela momentalno isparavaju u fatamorganično vibrantnu žuto-narandžasto-crvenu-infracrvenu atmosferu filma. U „Rekao sam ti“ ulazimo kao u furunu koja se zagreva... i zagreva, sve do usijanja. Tek sa odjavnom špicom nam lakne, pa nam onda i sopstvena soba u vreloj letnoj noći deluje kao nekakav zimski ambijent. Nažalost, to olakšanje je samo naša uobrazilja. Istina je jedino da nam se zaista dešavaju iz godine u godinu sve vrelija leta, a da niko ništa ne preduzima po tom pitanju. Tek poneki stidljivi glas upozorenja stiže od strane marginalizovane nauke ili iz sfere umetničkog stvaralaštva. Jedan od takvih je i filmski glas rediteljke Ginevre Elkan, koja u svom drugom i, za sada, poslednjem igranom filmu kroz niz odvojenih intimnih priča dočarava kataklizmu usled globalnog zagrevanja. Predstavlja nam upečatljivo mračnu budućnost koja je vrlo moguća, i to u najskorije vreme ukoliko se ubrzo nešto konkretno ne preduzme.

    Tu blisku distopijsku budućnost I Told You So smešta u Rim među živote nekoliko rimskih porodica ophrvanih problemima. Prvo se susrećemo sa Đanom, sredovečnom histeričnom raspuštenicom u trenutku kada ona u znoju tela svog seksualno opšti sa jednim mladićem, a dok nam sa vesti stiže informacija da je oboren temperaturni rekord za januar, 39°C u plusu. Taj mladić je, zapravo, momak njene bivše najbolje drugarice, Pupe, koja je se odrekla jer je ova opsesivno progoni. Naime, Pupa je i bivša porno zvezda koja sada pokušava da povrati nekadašnji sjaj preko pop-estrade kao pevačica, pa osvetnički nastrojena Đana spavajući s njenim momkom nastoji da je poremeti u toj njenoj nameri. Đana je, međutim, nervno labilna osoba nesposobna za bilo kakvo planiranje, kao ni za samostalan život, zbog čeka je potpuno zavisna od svoje ćerke Mile. Sa njom je konstantno na telefonskoj vezi prenoseći joj tako kontinuirano svoje dogodovštine, zbrkana razmišljanja i osećanja. Mila, razapeta između psihotične, nepredvidive majke i jedne starice koju danonoćno neguje, svoje traume leči prejedanjem. Pored toga, jedini odušak joj je započeta romansa sa momkom koji isporučuje pice.

    U drugom delu grada susrećemo Katerinu, alkoholičarku kojoj je oduzet sin i koji sada živi sa ocem. Malom je rođendan, pa Katerina dolazi na proslavu iako je nepoželjna kod bivšeg muža i njegove familije. Uspeva da se odatle iskrade sa detetom i da s njim zajedno provede taj dan šetajući rimskim ulicama. Vodiće ga gde god on to želi, ali prvo mora do sveštenika Bila, nadležnog za program odvikavanja od bolesti zavisnosti. On je i sam bio zavisnik od droga, pa sada, iako vidimo da se nije sasvim oslobodio svog poroka, oseća potrebu da pomogne drugima. Ljudi mu se ispovedaju ili u ispovedaonici crkve (čak mu je i Đana došla sa svojom tiradom, onda kada nije mogla da uspostavi vezu s Milom) ili na sastancima društva za borbu protiv zavisnosti. Nije ni slutio da će tog dana da mu iz Amerike bane rođena sestra Frensis. Ona stiže u Rim sa urnom u kojoj su posmrtni ostaci njihove majke. Dok traže mesto gde će da je sahrane, isplivavaju stare rane njihovog zajedničkog odrastanja ispunjenog majčinim egoizmom, rane nikad zalečene. Prateći ove pojedinačne sudbine ni ne primećujemo da se dan bliži kraju i da, kako se zakuvavaju te lične drame, tako temperatura vazduha konstantno raste. Već smo na 50 stepeni! Nadolazeća noć nestaje u izmaglici vatrenih boja zajedno sa likovima koji počinju da se tope; najpre su to istanjeni živci, a onda i znojava tela rastakajućih kontura u večnom ognju spržene planete.

    Možda ispod ovog mog opisa radnje naslućujete groteskni sadržaj. Zapravo, gotovo svi ovi likovi su ekstremi određenih tipova karaktera. Zbog toga bi pre čitavu tu storiju trebalo razumeti kao simboličan, alegoričan prikaz smaka sveta uslet pregrevanja naše planete. Kako temperatura raste, tako i napetost kod ljudi raste, kontrola pojačanih emocija i impulsivnih reakcija opada, pa likovi počinju nepredvidivo da se ponašaju. Zato nedoslednosti u psihologiji likova ili dramaturgiji priče mogu da se opravdaju „toplotnim bunilom“. Pa čak i ono nelogično približavanje između alkoholičarke Katerine i njenog bivšeg muža ili između brata i sestre, nepomirljivih Bila i Frensis, jer sve to se dešava u ognjenom finalu filma, onda kada su ljudi „stopljeni“ vrelinom.

    Iz ovog mog pokušaja da nađem opravdanje za ne sasvim uverljive karaktere i pomalo haotičnu priču, shvatićete da taj njegov aspekt nije ono što me je privuklo filmu „Rekao sam ti“. Vredna hvale je, međutim, ta višeznačnost ostvarena kroz podtekst o globalnoj pretnji zagrevanja planete. Alegorično viđenje te pojave kroz autorsku vizuru Ginevre Elkan uključuje porast razdražljivosti likova, napetosti u odnosima između njih, i to srazmerno porastu spoljne temperature, sve do faze ošamućenosti i dezorijentisanosti. Koliko je Elkan težila za simboličkim a ne realističkim prikazom svedoči i činjenica da su likovi i pored ekstremne vrućine obučeni u skladu sa trenutnim godišnjim dobom, dakle u skladu sa zimskim periodom. Na taj način naša nelagodnost postaje još i veća, pogotovo što protagonisti, okupirani svojim ličnim problemima, kao da ne vide nadolazeću kataklizmu. A ona je perfektno dočarana atmosferom paklene žege. I sami osetimo tu nesnosnu vrućinu, zagušljivost i teskobu zahvaljujući prevashodno apokaliptičnim slikama direktora fotografije Vladana Radovića. Blještava izmaglica u prelivima svih nijansi toplih boja, žute, narandžaste i crvene, nas svirepo šiba svojom vrelinom. Da li je to postignuto upotrebom filtera, preeksponiranom slikom, mekim fokusom ili svim tim zahvatima odjednom, sada više i nije bitno. Bitan je taj toplotni udar generisan moćnom fotografijom koja uveliko nadmašuje druge aspekte ovog niskobudžetnog filma skromnih ambicija.