Azijski filmski bum X – Šin Sang Okovo zlatno doba

 

    Kada se kaže „zlatno doba korejskog filma”, misli se na kraj devedesetih i prve decenije ovog veka kada je južnokorejska kinematografija po broju filmova, pa i po njihovom kvalitetu, došla u sam svetski vrh. Međutim, malo je danas onih koji znaju da tamo postoje dva zlatna doba. Prvo je obuhvatilo godine posle Korejskog rata, od sredine pedesetih pa sve do kraja šezdesetih. Čuli ste za film Kim Ki Janga, The Housemaid, iz 1960. godine, možda i za Aimless Bullet Ju Hjon Moka iz 1961, ali čisto sumnjam da možete smesta da navedete neki iz opusa najplodnijeg reditelja tog razdoblja, Šin Sang Oka, reditelja o kome su brujali svetski mediji tek nakon što je otet od strane diktatora Kim Džong Ila krajem sedamdesetih i nateran da sa svojom ženom Čui Un Hi, čuvenom glumicom koja ga je pratila u glavnim ženskim ulogama kroz dotadašnju karijeru, unapredi severnokorejsku filmsku industriju (imate o tome odličan dokumentarac iz 2016, The Lovers and the Despot). Istina, Šin Sang Ok, Kim Ki Jang ili Ju Hjon Mok nisu ranga, recimo, jednog Kim Ki Duka, Čan Vuk Parka ili Bong Džun Hoa (ukoliko je uopšte moguće praviti takva poređenja), ali su svakako stvarali respektabilne filmove čineći da Koreja nimalo ne zaostaje za tadašnjim velesilama u svetu filma.

    Šin Sang Ok je počeo svoju karijeru upravo pred kraj Korejskog rata i razvijao je u kontinuitetu sve do kraja XX veka i pored dugih razdoblja tokom kojih je država bila pod vojnom diktaturom i gušila slobode, odnosno vršila represiju prema slobodnim misliocima i umetnicima. Ipak, njegove najproduktivnije i najkreativnije godine su trajale tokom tog prvog zlatnog perioda, tokom pedesetih i šezdesetih. Pravio je filmove hibridnih žanrova. Bile su to u osnovi melodrame sa istorijskom ili mitskom pozadinom, odnosno one obuhvaćene savremenim društvenim kontekstom obeleženim postratovskim traumama i siromaštvom, ali i nadom u bolje sutra. Njegov izraz karakteriše tzv. istočnoazijska estetika, međutim obilato su prisutni i elementi holivudskog filma, krimića i noar filmova, ali i estetika tadašnjeg evropskog umetničkog filma, neorealistički stil. Šin Sang Ok je uspeo da spoji umetničku prefinjenost sa komercijalnošću, zbog čega je i dobio nezvaničnu titulu Princ korejske kinematografije. Iz njegovog ranog perioda, najkreativnijeg u njegovoj dugoj karijeri, izdvojio sam osam filmova koji svojim stilom, žanrovskom raznovrsnošću i kvalitetom najplastičnije reprezentuju rediteljev doprinos svetskoj kinematografiji.

Dream (1955). Ovo je drugi igrani film Šin Sang Oka, a prvi do danas sačuvan i prvi u kojem igra njegova muza Čui Un Hi. Dream je trostruko bekstvo iz mučnog aktuelnog trenutka u kojem se dve ratom zahvaćene Koreje nalaze; bekstvo u prošlost, u intimu i u san. Mladi budistički monah Đo Sin sretne u okolini manastira plemkinju Dal Lije. Ona ga zamoli da joj sa litici ubere neko retko cveće, ono koje voli njena bolesna majka. Đo Sin joj izlazi u susret i u tom kratkom trenutku u kojem su im se susreli pogledi on se ludo zaljubi. U samoći manastira njegova ljubav samo se razbuktava, pa on svoju muku iznosi starešini manastira. Ovaj, kao da mu proniče u dušu, i pre nego što je Đo Sin sve svoje jade izlio, kaže da i pored toga što je Dal Lije verena može da učini da oni budu zajedno. „Samo je potrebno neprekidno da recituješ mantru pred statuom Bude i želja će ti se ostvariti” – reče mu. Đo Sin posluša i potone u molitvu. Iznenada jednog dana, ili jedne noći, u tom večitom sumraku pred oltarom ne razlučuje se dan od noći, Dal Lije se pojavi pred Đo Sinom i iskaže mu svoju ljubav. Ona je, kaže, pobegla od kuće, jer želi da raskine veridbu i živi s njim daleko od sveta u njihovom sopstvenom raju. Đo Sin ne može da veruje svojim očima, ali kad se sabere uhvati Dal Lije za ruku, pa istrče iz manastira i krenu u planine. Čvrsto su rešeni da žive zajedno skrivajući se u divljini, po pećinama, kolibama od pruća, gde god treba, samo da izbegnu poteru koja će sigurno krenuti za njima kako bi ih rastavila.

    Naravno, cela ova snovita romansa je baš to – san koji Đo Sin sneva. Nakon mnogo godina skladnog i intenzivnog života u izbeglištvu desi se ubistvo jednog sveštenika lutalice, potom trvenja između dvoje begunaca, a zatim i sukob sa poterom. I kad mu sevne sečivo sablje pred očima, Đo Sin se budi i pred starešinom manastira koji ga gleda sa smeškom, duboko otrežnjen shvati da mu ova sanjana životna perspektiva ne bi donela ništa dobro. U filmu taj san nije jasno razgraničen od stvarnosti jasnim izdvajanjem te duge sekvence-segmenta, niti mu sadržaj ispunjavaju fantastična dešavanja, ali je snovita atmosfera, dobijena kombinacijom očaravajućih planinskih pejzaža i meke, biserne crno-bele slike, kao i neprirodna veza između lepotice iz visokog staleža i neuglednog, ružnjikavog monaha, dovoljan pokazatelj da smo izmešteni iz realnosti. Od početka smo svesni da je to san i slobodno se zanosimo idiličnim slikama i ljubavlju između dvoje mladih znajući da eventualna osveta Dal Lijeinog verenika može samo da prekine tu pričinu, romansu koja nije s ovog sveta, ali ne i stvarne živote protagonista. No, gorčina koja zaostaje nakon buđenja iz divnog, neostvarivog sna je nešto što ostaje da živi i prati nas kroz život. To ne treba niko da smetne s uma. Čak ni budisti koji su se u velikoj meri oslobodili svojih pustih želja i čežnji držeći se svoje devize da je sam život san, a da tek duhovno buđenje vodi do istinske stvarnosti.

The Shadowless Pagoda (1957). Još jednom se Šin Sang Ok vraća u prošlost, duboku prošlost, vreme dominacije kraljevstva Sila, i iznosi nam legendu o siromašnom neimaru Asadalu koji je dobio zadatak da izgradi budističku pagodu kao poklon kralju za desetogodišnjicu vladavine. U njega se zaljubljuje Guseuragi, ćerka jednog od velikaša na dvoru. Brojne su prepreke toj vezi; nekoliko plemića koji traže njenu ruku, a i Asadal je u braku i voli svoju ženu Asanio. Neizbežan je tragičan rasplet zbog čega je ova priča i otišla u legendu. Asanio nije dozvoljeno da vidi svog muža sve dok ovaj ne završi građevinu. Rečeno joj je da čeka pored jezera do trenutka kada će videti senku pagode na njegovoj površini. U međuvremenu joj stiže informacija o stradanju Guseoragi zbog njene veze sa Asadalom. Očajna, verujući da ju je muž prevario, baca se u jezero. Graditelju Asadalu u neizmernoj tuzi preostaje jedino da izvaja likove ove dve nepokolebljive žene… The Shadowless Pagoda je prevashodno vizuelno prefinjen film koji svedoči o Šin Sang Okovom osećaju za prostor i za kompoziciju kadra. Kao student zapadnog slikarstva izveštio se za dubinski, trodimenzionalni prikaz prostora, dakle za dubinu unutar kadra, što je kombinovao sa asimetričnim prikazom elemenata kompozicije dočaravajući tako istočnjački koncept „praznine“, tj. pregnantne praznine. To je posebno vidljivo u ovom filmu raskošnih, monumentalnih enterijera i kompleksnog mizanscena sa brojnim kostimiranim likovima. Sang Okova režija je savršena i demonstrira kako se sa usklađenim usporenim ritmom gradi osećaj izmeštenosti iz ovog našeg ubrzanog sveta u svet mitova i legendi.

The Flower in Hell (1958). The Flower in Hell nas dovodi u sadašnjost, posleratni Seul. To je i Sang Okov iskorak u krimi žanr, svojevrsni korejski noar. Dong Šik dolazi u Seul tražeći brata Jang Šika. Ovaj se dugo vremena nije javljao kući, jer nema čim da se pohvali; radi kao kuvar za bednu platu, a izlazi sa prostitutkom Sonjom koju smatra i svojom devojkom. On je dobija za sebe između usluga koje ona pruža američkim vojnicima, međutim ne žali se. Takvim načinom života preliva se više novca i u njene i u njegove džepove. Dong Šik pronalazi Jang Šika i upoznaje se sa Sonjom. Nastoji da privoli brata da se vrate kući i tamo obojica pomognu roditeljima u seoskim poslovima, ali ne postiže cilj, čak potpada pod ljubavne čini Sonje, koja otvoreno s njim flertuje, i na taj način zavadi se s bratom. Unesrećuje ga i bratov kriminalni način života, jer je on član bande koja vrši pljačke. Poslednja velika pljačka u kojoj učestvuje završava se neslavno; Dong Šik dobija metak u telo ispaljen iz policijskog pištolja i tako ranjen još ima snage samo da se dohvati Sonje i osveti joj se zbog preljube učinjene s njegovim bratom… Pomislili bismo da je „Cvet u paklu” Čui Un Hi, Sang Okova omiljena glavna glumica, ali ne, ovde ona pokazuje svoju paklenu stranu prikazujući nam koliko širok spektar uloga može da igra. Kao femme fatale ona je moderna, drska, lukava i sebična ledena lepotica i pravi pokretač tog ljubavnog zapleta, težišna temena tačka ljubavnog trougla. A reditelj Šin Sang Ok je ovde iznenađujuće ironičan i ciničan… i vešt konstruktor tog trilera osvete, tako tipičnog podžanra za korejsku kinematografiju, pogotovo u ovom drugom zlatnom periodu.

Confessions of a College Student (1958). U „Ispovesti jedne studentkinje” ostajemo i dalje u savremenom miljeu. Čui Un Hi je siromašna studentkinja So Jang. Ona je na poslednjoj godini studija prava, ali preti joj isterivanje na ulicu iz iznajmljene sobe pošto je sa smrću svoje bake ostala bez familije, a onda i finansijske potpore koja bi joj omogućila boravak u gradu i privođenje studija kraju. Njena maštovita drugarica Hi Suk dolazi na neobičnu ideju kada pronalazi dnevnik prethodne podstanarke, preminule žene, u kojem je izneta drama jedne samohrane majke i njenog prerano umrlog deteta. Hi Suk saznaje iz dnevnika da je tu ženu ostavio Čui Rim, sada poznati kongresmen u korejskoj skupštini, pa predloži drugarici So Jang da ga poseti i predstavi se kao njegova vanbračna ćerka. Ona na kraju nevoljno pristane, ali se pokaje kada se tamo uveri da je Čui Rim ipak dobar čovek koji živi u skladnom braku sa uviđavnom ženom. Kaje se jer će da prevari taj uzorni par bez dece iskoristivši njihovu besomučnu želju da imaju sopstveno dete. Ali sada kad je ušla u tu porodicu bilo je kasno da odustane. Čui Rim oduševljen što ima tako lepu i pametnu ćerku pomogne joj da završi fakultet, potom zaposli kao branioca na sudu, a onda joj i nađe budućeg muža među mladim svršenim pravnicima. Supruga Čui Rima ipak nekako sazna za spletku koju je osmislila drugarica njene „pastorke”, ali pre nego što to obznani So Jang, ova se ispovedi njoj sva u suzama. Traje svečana večera u njihovoj kući povodom prvog slučaja odbrane koju je vodila So Jang, njene uspešne odbrane samohrane majke optužene za ubistvo bivšeg muža. „Otac” Čui Rim je toliko ponosan pred zvanicama i srećan zbog svoje „ćerke”, da njegova supruga obaveže So Jang da ne zucne ni reč o prevari i da prava istina ostane duboko zakopana u njima dvema za sva vremena. Pokajničke suze mlade pravnice polako postaju suze sreće iz razloga što konačno oseća roditeljsku ljubav, ljubav za kojom je čeznula tokom celog svog detinjstva.

    Kao što vidite, pred nama je jedna melodramatična priča koja ima tendenciju da pređe prag patetike i postane sapunska opera prilično dugog trajanja za jedan celovečernji film. Samo zahvaljujući rediteljskom radu Šin Sang Oka, koji je ovaj put napisao i originalni scenario, naročito zahvaljujući njegovoj sposobnosti da stvori visoku tenziju između likova, svakako i uz suptilna tumačenja glumaca, posebno uvek odlične Čui Un Hi, dobili smo kredibilno bioskopsko ostvarenje, zanimljiv i zabavan film koji nadmašuje većinu holivudskih filmova te vrste. To je moje mišljenje, a konsenzus belosvetskih kritičara (čitaj: AI) našao se oko sledećeg zaključka: „Za južnokorejsku posleratnu kinematografiju `Ispovest jedne studentkinje` imao je ogromni istorijski i društveni značaj. Šin Sang Ok je uspeo, kao niko do tad, da spoji elemente surove društvene realnosti sa komercijalno uspešnim formatom melodrame. Film ne beži od prikaza ekstremnog posleratnog siromaštva i bezizlaznosti mladih, društvenog raslojavanja praćenog korupcijom i borbe žena za sopstveno mesto u tradicionalnom društvu, i to pakuje u napetu, gotovo proto-noar porodičnu dramu.”

Madam White Snake (1960). Čui Un Hi u ovoj fantaziji glumi hiljadugodišnju zmiju koja se prikazuje u liku jedne dame gotovo natprirodne lepote, gospođice Bele Zmije. Ona opčinjava mladog farmaceuta Heo Seona, privoli ga sebi i zaručuje se s njim. Iako se čini da je ova žena-zmija demon i da zavodi muškarce kako bi ih uništila, ona se u Heo Seona i sama zaljubi i sada gleda da izbegne povratak među božanska bića kojima inače pripada. Preti joj budistička boginja milosrđa da će biti kažnjena ukoliko se odmah ne vrati, pogotovo što se pretvorila u ljudsko biće bez njene dozvole. Sada je gospođica Bela Zmija u velikom iskušenje i u situaciji da testira snagu svoje ovozemaljske ljubavi prkoseći bogovima… „Legenda o beloj zmiji” kao tradicionalna starokineska horor bajka imala je brojne filmske obrade na Dalekom istoku, ali retko gde je ovako pitomo prikazana, bez užasa i strahota, dakle sa akcentom na romansi između dvoje protagonista. Fantastični motivi su svedeni na minimum shodno skromnim tehničkim mogućnostima, odnosno „zahvaljujući” ne tako dobrim specijalnim efektima. Ono što je vanserijsko, to je taj Šin Sang Okov vizuelni stil, sveden i odmeren, sa pažljivo komponovanim kadrovima enterijera i specifičnih korejskih predela, čime se stvara ambijentalni osećaj istinskog prisustva jednog vanvremenog, setnog mitskog sveta. Pritom se koriste chiaroscuro efekti kako bi se naglasio misteriozni i natprirodni karakter glavne junakinje, ali učestali krupni kadrovi njenog lica daju prednost emotivnim izrazima i romantičnoj melanholiji pre nego čistim horor senzacijama.

Evergreen Tree (1961). Šin Sang Ok se sada iskušava u jednoj patriotsko-pamfletskoj, soc-realističkoj epskoj drami iz perioda japanske kolonizacije, ali opet sa humanim, melodramatičnim licem. Dvoje diplomaca emotivno vezanih, živog revolucionarnog duha, žele da podignu svest sunarodnicima na selu. Mladić u svom rodnom mestu okuplja farmere i organizuje stanovništo u udruženje kako bi oni kroz saradnju unapredili svoje poslovanje, dok se devojka u obližnjem selu angažuje kao učiteljica kako bi osnovala školu i kroz nju opismenila decu. Ove aktivnosti nailaze na sumnjičavost japanske lokalne uprave, pa mladića hapse, a devojku dovode u težak položaj tako što je prisiljavaju da sa tek operisanim slepim crevom, pored obaveza oko školske dece i izgradnje nove škole, mora i da pešači u susedno selo i izbori se za oslobođenje svog kolege i budućeg verenika. Ova priča, koja ima zadatak da podigne moral napaćenoj korejskoj naciji, završava tragično, ali upravo tom tragičnom sudbinom dva herojska lika, njihovim žrtvovanjem za sopstvenu zemlju i narod, potresa se nacionalno biće i alarmira svaki pojedinac na patriotsku akciju. Možda danas sve ovo deluje naivno i usiljeno, ali tada, neposredno posle višedecenijskog kolonijalnog ropstva i bratoubilačkog rata, sa slobodom stigao je i nestišani optimizam i histerija. Tipično za Šin Sang Oka, uz snažan nacionalni i patriotski naboj kao specifičnost ovog filma, on uvek pronalazi način da skladno uklopi i intimnu, ljubavnu priču i da istera romantične emocije svojih gledalaca na videlo. Toče se hektolitri suza na ekranu i ispred njega! Mada, u ovom slučaju taj odnos je debelo na strani likova sa ekrana, čini mi se, što znači da Evergreen Tree-u ipak manjka iskrenosti i uverljivosti (prevashodno zbog tog socijalno preangažovanog scenarija, a ne zbog glumačke podele i izvedbe) da bi ostavio dublji pečat na svoje gledaoce.

Mother and a Guest (1961). Mnogo uverljiviji u svojoj osećajnosti je film „Kućni gost i moja majka” kako kao romantična melodrama, tako i kao psiho-socijalna studija sukoba između tradicionalnih patrijarhalnih vrednosti i modernih individualnih želja i stremljenja. Radnja se odvija u kući u kojoj žive tri udovice, majka, snaja i služavka. Njihovu sudbinu otkrivamo kroz vizuru šestogodišnje devojčice, unuke i ćerke, devojčice čija će čežnja za ocem nestalim u ratu naći svoj objekat u figuri muškarca kojeg dovodi njen stric u kuću, skromnog tihog mladića pristiglog iz Seula u ovo malo mesto zbog posla. Iako se postepeno rađa ljubav između mladića i devojčicine majke, društvena stigma usmerena ka udovicama sprečava ovu da pretpostavi svoju ličnu sreću očuvanju porodične časti. Dok se služavka svesno odupire pravilima idući za svojom ljubavlju, majka na kraju popušta pod pritiskom tradicije i osećaja dužnosti prema ćerki i svekrvi, pa odbija prosidbu. Umesto otvorene pobune protiv nepravde, film se bavi tihom patnjom, suzdržanošću i neizrečenim emocijama. Likovi komuniciraju pogledima, skrivenim porukama i sitnim gestovima (poput barenih jaja na trpezi, načina na koji mlada udovica svira klavir ili konzervira uvenulo cveće poklonjeno od mladića, motivima na mladićevim crtežima). Konačni odlazak gosta donosi melanholiju i pesimizam simbolizujući tako pobedu tradicionalnih, ukorenjenih patrijarhalnih vrednosti nad modernošću i emancipacijom žena. Sve je u ovom filmu istkano od suptilnosti i filigranski vođeno dirigentskom palicom Šin Sang Oka. Naravno, i ovaj film glumački nosi Čui Un Hi, koja svojom tradicionalnom elegancijom i dostojanstvenošću, klasičnom korejskom lepotom i prefinjenošću, unosi dodatnu tragičnost u lik stigmatizovane udovice. Jedino je lik devojčice ovde izduvni ventil i koristi se kako bi sprečio eksploziju potisnutih emocija kod odraslih. Njena čežnja za očinskom figurom i nesvesno, naivno posredovanje između majke i gosta (gde ona šalje cveće i pisma) unose humor i toplinu u priču. Devojčicinim prisustvom se, pak, stvara i kontrast između dečje čistote i komplikovanih, sputanih emocija odraslih, čime se još više naglašava tragedija te neostvarive ljubavi.

Dream (1967). Ovaj moj pregled ranih filmova Šin Sang Oka završavam onako kako sam ga i započeo, filmom Dream, tj. njegovim rimejkom u koloru. Intenzivne boje nisu jedini novitet u ovoj verziji. Veći budžet omogućio je da se raskošnije predstavi istorijski period u kojem se odvija radnja, dodaju neke masovnije akcione scene i na taj način se monahov san življe oslika i dinamizuje. Ali time bežimo od utiska snovitosti koji nam daju one tihe i mirne monohromatske slike iz originala. Čini se i kao da su oni eterični likovi iz prve verzije postali materijalniji, sada kada tu nema više Čui Un Hi i ostalih pređašnjih članova glumačkog asambla. Sasvim se gubi i onaj romantični ton, pa prvobitno osmišljen kao melodrama-fantazija, Dream postaje avanturistički i akcioni film. Iz cerebralnosti on ulazi u visceralnost. Možda je Šin Sang Okova svesna namera bila, po onoj budističkoj devizi: „Život je san”, da monahovo snoviđenje sasvim prizemlji i izjednači ga sa stvarnim životom. U tom smislu primetna je mnogo veća pokretljivost kamere nego u prvoj verziji. Ne samo što su protagonisti u neprestanoj akciji, već se kadar dinamizuje i naglim švenkovima, brzim zumiranjem i smenom krupnih, srednjih i širokih planova. Povrh svega, dinamičnosti daje na snazi i vibrantno zelenilo okolnih pejzaža i modrina neba nazubljena testerastim vrhovima planina u pozadini scenskih dešavanja. Dakle, najmanje je promenjen sam narativ, a najviše ton filma, pa na vama je, shodno vašim afinitetima, da izaberete svog favorita. To važi i za sve ostale filmove Šin Sang Oka, a ima ih mnogo. Dobra vest je da su mnogi od njih dostupni na Youtube-u i da su to, zahvaljujući Korejskoj filmskoj arhivi, digitalno remasterizovane kopije prevedene i titlovane na engleski jezik. Uživajte!