Nuri
Bilge Džejlan je jedan od retkih autora koji u kontinuitetu, od svog prvenca pa
do poslednjeg u nizu, stvara vrhunska filmska dela. Istina, nije ih bilo mnogo,
jer je ovaj turski režiser, scenarista i kamerman (fotograf) tokom
dvadesetogodišnje karijere do sada snimio ukupno devet dugometražnih i jedan
kratki igrani film. Dok s nestrpljenjem očekujemo njegov novi rad, Pale Sun, koji će najverovatnije biti premijerno
emitovan na Kanskom festivalu sledeće godine, osvrnuću se na još uvek aktuelni mu
uradak About Dry Grasses. Zapravo, kroz ovaj film sagledaću
u izvesnoj meri i ceo njegov opus, pošto se u svim tim filmovima provlače slične
teme, motivi, ideje i osećanja oblikovani osobenim kinematografskim pristupom.
To su storije o mladom do sredovečnom intelektualcu koji je na životnoj
prekretnici. On je rastrzan između dva načina života, dva životna puta; ostati
u provinciji ili otići u grad, pitanje je sad. Koreni vuku ka rodnoj seoskoj
kući, porodici, a širina shvatanja i nemirni duh ka metropoli. Ovo je, u
stvari, dilema koja kroz život prati i samog Džejlana, što uviđam u činjenici
da se radnja većine filmova i odvija u malom mestu u Anadoliji po imenu Čanakale,
očevom rodnom selu, u kojem je i sam reditelj odrastao, a da su glumci često
naturščici iz tog sela, među njima čak i njegovi roditelji u ulogama oca i
majke tog mladog rastrzanog intelektualca. Sve te filmove povezuje i
audio-vizuelni stil nalik onom kod Tarkovskog; dugi, mirni, ali i plahi kadrovi
osetljivi na prirodni okoliš obojen specifičnim vremenskim uslovima određenog
godišnjeg doba, a toniran naglašenim ambijentalnim zvukovima.
U
„O suvim travama“ svedočimo krizi srednjih godina nastavnika Sameta koji je bio
prinuđen da ode u jedno udaljeno selo na istoku Anadolije trbuhom za kruhom.
Tamo je već četiri godine i računa da je ispunio uslov da ga ministarstvo
obrazovanja vrati kući u Istambul i da mu tamo nađe zaposlenje u nekoj školi.
Međutim, njegovu dotadašnju primernu karijeru preti da ugrozi skandal sa dve
učenice osmog razreda u koji su umešani on i njegov kolega Kenan. Samet je
protežirao na časovima jednu od te dve devojčice procenivši da je inteligentna
i talentovana i da ima mogućnost da uspe u životu, što znači da se istrgne iz
kandži ove zaostale patrijarhalne sredine i sudbine koja tamo prikiva žene za
nametnutog joj muža i njegovo domaćinstvo. On joj je čak, sada došavši iz
Istambula pred drugo polugodište, doneo ogledalce kao dar koji mu je ona
tražila. A i ona, Sevim, je prilično nametljiva; presreće ga na hodniku, dolazi
u njegovu kancelariju u školi i kad nije pozvana zapodevajući razgovor s njim tek
tako, u suštini ni o čemu. Ali, kada do Sameta stigne ljubavno pismo koje je
Sevim pisala nekom svom neznanom miljeniku, a koje joj je nađeno u rancu tokom
pretresa u školi, on joj se zameri tako što ne želi da joj ga vrati. Slagao ju
je da je to pismo pocepao i bacio, što je ona izgleda prozrela, pa ga zbog toga
optužila rekavši psihologu škole da ju je nepristojno hvatao oko struka i oko
ramena.
Samet
je još uvek samac i, iako zna šta želi da napravi sa svojom karijerom, u
privatnom životu je nesiguran, nemoćan pred svojim nerazbirljivim osećanjima.
Zbog toga je, čini se, prek, nagao, ciničan. Takav je prema kolegama, ali i
prema Nuraj, nastavnici iz susednog sela, koja povremeno dolazi u ovo veće
mesto i tu u menzi obeduje sa Sametom. S obzirom da Kenan želi da se ženi, jer
mu je vreme, kako kaže, Samet mu predloži da se zbliži sa Nuraj i nju uzme za
ženu. Sada njih troje zajedno sede u menzi, odlaze na izlet u okolinu, šetaju i
tako, postepeno, Nuraj prelazi iz Sametovih ruku u Kenanove ruke. No, kada
Nuraj pozove Sameta da on zajedno s Kenanom svrati kod nje na večeru, ovaj ne
obavesti druga, već se sam pojavi kod Nuraj i posle večere u dvoje završi s
njom u krevetu. Sutradan i narednih dana pravi se kao da se te večeri ništa
nije desilo, ali time samo isprovocira Nuraj da se prilikom jednog tegobnog
susreta u troje otvori i iznese otvoreno pred njima dvojicom svoje smućene
emocije. Kenan ostaje po strani, iako čini se svestan te nagle promene i njenog
uzroka, dok sukob tinja između ovo drugo dvoje. Dani se ređaju uz taj
nerazmrsivi status quo, jer sve
zavisi od Sameta, a on je neodlučan i po pitanju odnosa sa Nuraj, ali i po
pitanju raščivijavanja odnosa sa mladom Sevim koja mu se ponovo potajno smeši i
sve češće pojavljuje pred očima.
Još
jedna vrhunska studija karaktera izašla je, ovaj put kroz film „O suvim travama“,
iz kuhinje turskog specijaliste za psihološku dramu koji kroz dugačke,
intelektualno nabijene dijaloge između svojih likova secira duboka
egzistencijalna i društvena pitanja. Radnja se sada odvija u snegom zavejanom ambijentu
anadolijske ogoljene visoravni koji, kao i naslov filma, predstavlja metaforu egzistencijalnog
zamora. Samet smatra da mu izolacija u provinciji slama duh, mada mu Nuraj suptilno
ukazuje da njegov očaj i praznina ne dolaze iz anadolijskog sela, već iz
njegove sopstvene unutrašnjosti. Zapravo, Džejlanov Samet je lik izgrađen kao
narcisoidni intelektualac. On sebe smatra moralno i intelektualno superiornim iako
vrlo lako sklizne u sitnu pakost, ljubomoru i izdaju prijatelja kada se oseti
ugroženim. Vidimo da njegov individualizam pod devizom „briga o sopstvenoj sudbini je jedini logičan izbor”, naspram Nurajinog
društvenog aktivizma, vodi u egoizam i apatiju. Samet je vrlo sličan
Sinanu iz prethodnog Džejlanovog filma, „Drvo divlje kruške”, ali on ne uspeva
da se koliko-toliko transformiše nabolje, da pronađe način da dođe do zelene
trave u ovom bezdušnom svetu neosetljivom na ljudske želje i ambicije. Nije to
učinio ni Sinan, ali je on barem pronašao snagu da nađe svoj put i da istraje
na tom putu uprkos društvu i njegovim pisanim i nepisanim pravilima.
Činjenica
je da svi glavni likovi u filmovima Nuri Bilge Džejlana imaju mnoge sličnosti.
Svi su oni intelektualci razapeti između sela i grada, između ruralne Anadolije
i urbanog Istambula, između (porodične) tradicije i savremenih tokova, između konzervativnih
i modernih shvatanja. Oni su buntovni, samoživi i samosvesni, naklonjeni
umetnosti i filozofiji, skloni lutanju sa fotoaparatom u ruci u potrazi za
bujicama života. I sami ti filmovi teže da odražavaju život u njegovom punom trajanju
koliko je to moguće time što redukovano, filmsko vreme pokušavaju da transponuju
u istinski životni tok. Prikazujući sve te mene i fluktuacije u životu junaka oni
nam daju osećaj da smo prisutni u njegovoj stvarnosti sve vreme tokom tog individualnog
razvoja ličnosti. Tome doprinose i dugi kadrovi sa minimalnim brojem rezova, a
i sama dužina filma koja u poslednjim Džejlanovim ostvarenjima premašuje tri
sata. U tim scenama neprekidnog odmotavanja svakodnevnog života, u kojima vidimo
i osluškujemo prirodu do u detalje, ubačeni smo sasvim u životni tok, životni
tok onakav kakvog ga opisuje Bergson kada govori o trajanju kao suštinskoj,
unutrašnjoj, živoj prirodi vremena. To vreme se za razliku od mehaničkog ne
meri satom, već se subjektivno doživljava prožimanjem uzastopnih stanja svesti.
Sametov i Sinanov određeni trenutak nije tačka u vremenu, nego suma svog tog
njihovog prohujalog vremena iz koje u sadašnjosti proviruje i budućnost.
Džejlan je učinio da mi intuitivno osećamo te likove putem neposrednog
unutrašnjeg proživljavanja čime se briše faktor matematičkog vremena i čini da
filmsko, redukovano vreme nije više potrebno da bi se kroz uobičajeno trajanje filma
proživeo u potpunosti život nekog filmskog lika. Dovoljan je taj filmski tok sam
po sebi ukoliko je on, kao ovde, nosilac svekoliko punoće života.
U
tom bergsonovskom „trajanju“ Džejlanove filmske priče, u filmu „O suvim travama“
konkretno, dva puta dolazi do iskakanja iz tog trajanja „oprostorivanjem
vremena“, tj. dolazi do meta-filmskih autorovih refleksija. U jednom trenutku,
onda kada Samet ustane iz Nurajinog kreveta i ode u kupatilo, vidimo zapravo da
on izlazi na filmski set i provlačeći se između kranova i kamera nalazi toalet.
Autor nam ovde grubo ruši taj „četvrti zid“. Još jednom će on to učiniti kada
nam prekine scenu u kojoj Samet u društvu Kenana fotografiše snežni pejzaž
pustare. Iznenada nam se pušta slajdšou fotografija koje prikazuju prirodu i
ljude koji žive u tom kraju. Znajući da se sam autor filma bavi i fotografijom,
nameće nam se zaključak da su to njegove fotografije. Isto tako i onim izlaskom
u bekstejdž, studijske kuloare filmskog seta, stavlja nam se do znanja da smo u
filmu Nuri Bilge Džejlana. Kao da nas on vuče za rukav da poistovetimo filmskog
junaka sa njegovom ličnošću, da shvatimo da su i Samet i Sinan i ostali glavni
likovi iz njegovih filmova samo njegov alter ego. Naravno, u jednom umetničkom
delu uvek se prožimaju život i fikcija, stvarni likovi i oni fiktivni, pa to
nije ništa što da sada već nismo znali, pogotovo ne kod ovog turskog sineaste
koji inče otvoreno priznaje tu vezu. Zbog toga su ova dva meta- momenta po meni
bila izlišna i bez potrebe su narušili taj neprekidni izobilni životni tok
priče. Mana filma mogu da budu i ti dugački oštri polemički (pseudo)filozofski
dijalozi, tako česti u Džejlanovim filmovima. Nekima su oni naporni jer, kako
kažu, odražavaju rediteljevu prepotenciju, ali meni nisu toliko opterećujući.
Naprotiv, sve vreme mi drže pažnju. Dovoljno su mi zanimljivi kao intelektualne
akrobacije posvećene nekim večnim temama ili tek onim danas aktuelnim. Treća zamerka
bi možda bila to da se autor u mnogome ponavlja, i da su njegovi filmovi tek
varijacije jednog te istog. Ni to mu ne zameram, jer verujem u onu staru
mudrost poteklu još od Renoara, da svaki režiser sa izgrađenom autorskom
vizijom celog života snima jedan te isti film. Stoga je i kod Nuri Bilge
Džejlana, sui generis autora, repetitivnost
u tom određenom smislu neizbežna.
Comments
Post a Comment