New Group (2025) – Yûta Shimotsu

 

    Reditelj, čiji je prvenac Best Wishes To All hvaljen OVDE na blogu, doživeo je i da mu drugo ostvarenje bude predstavljeno na Filmooniriji, što znači da je sa New Group opravdao moja visoka očekivanja. Možda ne baš i sasvim, jer ovaj drugi film ne polaže sve karte na sofisticiranu, maštovitu alegoriju, već svoje ideje i direktno, neuvijeno nameće gledaocu kroz dijaloge, gotovo kao pamflet. Time se oštra društvena kritika otupljuje, pa i vulgarizuje. No, New Group nije zaslužio da se priča o njemu započne kritikama. Naprotiv, on je i pametan i originalan, a i pogađa u metu, jer Šimotsu ponovo bira goruću društvenu temu, koja je lokalna, nacionalna, ali ujedno i univerzalna, i snagom svoje fantazije i radikalnim metaforama čini da gledalac, kako u Japanu, tako i u belom svetu, gotovo visceralno oseti sve te ciljane akutne probleme današnjice. Ali, i pre pohvala i pre kritika izložiću sam sadržaj filma.

    Na početku prisustvujemo trima nadrealnim situacijama. U prvoj grupa paparaca fizički napada dve poznate ličnosti zbog toga što ne žele da odgovore na besramno postavljena intimna pitanja. Potom grupa mladih devojaka na javnom mestu peva i igra promovišući mladost, život i snagu dok istovremeno šutira dvoje staraca oborenih na zemlju. A tu je i grupa političara na vlasti koja defiluje kroz sirotinjski kvart mašući novčanicama i uzvikujući nacionalističke parole, a ne osvrćući se uopšte na vapaje siromašnih. Ispostavlja se da su sve te situacije samo delovi sna Ai Sato, srednjoškolke koja živi naizgled uobičajeni život sa prostosrdačnim roditeljima i malom sestrom nerazdvojnom od svoje plišane lutke. To jutro, kao i svako drugo, Ai se sprema za školu dok se s TV-a iz dnevnog boravka čuju vesti. Porodici skreće pažnju informacija da je zabeležen signal iz svemira koji upućuje na vanzemaljsku inteligenciju. Majka se našali pominjući invaziju „malih zelenih”, otac tu šalu razdragano prihvati, a Ai se ni ne osvrne. Ona je ozbiljna i pomalo štrči u toj familiji. Takva je i u školi. Kao da tamo ne pripada iako se trudi da je drugi prihvate.

    Dolaskom novog učenika Jua u njen razred, momka koji je do tada sa roditeljima boravio u inostranstvu, Ai počinje drugačije da gleda na stvari. Videvši jednom da Ai nekritički povlađuje svojoj drugarici, on je oštro saseče rekavši joj da ona nema svoje ja. Ai se uvredi, ali počne da razmišlja o Juu i njegovom načinu rezonovanja koji se kosi sa vladajućim načelima u školi. Još jedna novost desila se tih dana, a to je da se neki učenik u sred školskog dvorišta spustio na kolena i na dlanove i ostao nepomičan u tom položaju četvoronošca. Sutradan se tamo pojaviše još dva mladića u istom položaju formirajući međusobno malu piramidu time što se jedan od njih popeo na ovu drugu dvojicu. Na času fizičkog sutradan istupi ispred odeljenja zamenik direktora škole sa još nekoliko profesora i pozva učenike da i oni učestvuju u formiranju piramide. Oni protivni tome dobiše ćušku od profesora fizičkog, pa nakon toga prestaše prigovori i novoformirana četa đaka uz marševski ritam jedan-dva krenu ka centru školskog dvorišta. Ju i Ai, zajedno sa još nekoliko svojih drugara, izmigoljiše se iz te njima odbojne skladne formacije izbegavši tako i da budu deo te ljudske piramide.

    Narednih dana u školi oni učenici koji su bili gradivne materije piramide ponovo su se povezivali u nekakve strukture izgrađene od živih tela, ovaj put pokretne, i tako proganjali one nepokorne i uništavali ih proždravši ih svojim sopstvenim sklopom. Ova praksa formiranja ljudskih piramida proširila se na ceo grad, pa su sada mnogi kao zombirani hrlili i ugrađivali se u najbližu im piramidu. Čini se da je sve ovo uticalo da se Ai prizove sebi, mobiliše svoju (samo)svest, pa onda tako opasulji i roditelje. Naime, njihova mlađa ćerka je stradala u saobraćajnoj nesreći i njeno prisustvo u ovoj porodici samo je roditeljska uobrazilja. Ai je mamu i tatu konačno suočila sa tom činjenicom, time da im je druga ćerka mrtva, a sebe je naterala da se opet priseti te nesreće. Zapamtila je trenutak stradanja svoje mlađe sestre i znak koji je ona u tom trenutku, dok se igrala, pokazivala. Bile su to sklopljene ruke iznad glave propraćene dečjim uzvikom, stripovskom onomatopejom eksplozije – „Bum!“. Taj znak je sada poslužio Ai da ona pod njim zajedno sa Juom okupi sve one preostale nepokorne u ogromnu ljudsku loptu koja će udariti u tu đačku beslovesnu piramidu i sravniti je sa zemljom.

    U toj završnici filma vidimo da je Ai tek kao deo jednog drugog kolektiviteta, kolektiviteta lopte, u stanju da se bori protiv kolektiva ljudske piramide a u cilju ostvarivanja nezavisnosti individue. Mada, taj drugi kolektivitet sastavljen je od slobodnih unikatnih pojedinaca koje vezuje jedino zajednički interes. A i u svakom drugom segmentu filma oseća se naklonost prema jedinki – slobodnomislećoj ličnosti, jer Šimotsu tako gradi radnju i postavlja se da nas prosto izaziva da se poistovetimo sa Ai i Juom i da strahujemo zajedno s njima od eventualnog utapanja u bezličnu masu kolektiva. Taj strah je opipljiv jer su te ljudske grupne formacije paklene smrtonosne mašine i predstavljuju životnu pretnju protagonistima. Zastrašujuća je i ta bezličnost kolektiviteta u koju se utapaju sve te individue ispranih mozgova. Nije nam otvoreno rečeno šta je izazvalo tu masovnu totalnu potčinjenost kolektivu, ali postoji onaj nagoveštaj s početka: da je primljen vanzemaljski signal, kao dokaz upliva neke nadljudske inteligencije, i majčin natuk da se radi o invaziji sa druge planete. Uzrok tih nadrealnih dešavanja može da bude i Ain košmar, činjenica da je ceo ovaj film zapravo noćna mora devojke koja je svojom krivicom ostala bez sestre, a mora da trpi nezdrave porodične odnose u kojima svako igra svoju ulogu srećnog ukućanina, čak i ta mrtva devojčica.

Ai shvata da je njen porodični krug postao njen zatvor gde ona mora da se pretvara zarad porodične sreće da je njena sestra živa. U školi mora da se dodvorava drugaricama kako bi bila deo vršnjačke ekipe. Usput svedoci smo masovne histerije koja stiže sa televizije i iz tabloida. Prisustvujemo okupljanjima grupa građana; u društvu starih kritikuju se mladi i mladalačka energija, a mladi, kao što smo videli, ističu svoju snagu i vitalnost diskriminišući stare i nemoćne. Društveno odgovorno ponašanje podrazumeva da si deo neke od ovih grupa i da se ponašaš prema pravilima svoje grupe. Svako iskakanje u vidu razmišljanja svojom glavom nepoželjno je i izaziva određene posledice – izbacivanje iz grupe i odbacivanje od društva. Malo je onih koji su dovoljno hrabri da po ovu cenu zadrže svoju nezavinost. Sve to nam je dato kroz metaforu gimnastičke figure piramide i, uopšte, kroz razne druge oblike kolektivnog udruživanja. Sam motiv „ljudske piramide” je originalna i efektna predstava (pre)naglašenog kolektiviteta, takođe, takve su i sve one druge figure izgrađene od tela pojedinaca i pretvorene u bezdušne precizne mašine. One i izgledaju sasvim realno, jer su stvorene kombinacijom žive slike i umešno doziranih kompjuterskih specijalnih efekata. Njima se ostvaruje u najvećoj meri i horor potencijal ovog filma.

Drugim delom efekti strave se postižu mračnim nadrealnim slikama svakodnevice jer, kao što rekoh gore, film u celini može da bude i odraz Ainog košmara. Te nadrealne slike često poprimaju groteskni karakter, pa tu stravu i užas zombifikovanih kolektiva društva pretvaraju u komediju, u povremeno vrlo duhovitu komediju. Ali isto tako povremeno nadrealne slike postaju previše deklamatorske i pronose suviše očigledno autorove ideje. Za to nije bilo potrebe jer je od početka jasno da se ovde radi o izazovima modernog društva u smislu očuvanja nezavisnosti ličnosti i slobode mišljenja pred najezdom uniformnosti usled masovne histerije za globalnim trendovima, uniformnosti građene i autoritarnim, nacionalističkim državnim uređenjima, desničarstvom ka kojem naginje današnja civilizacija. Dakle, Juta Šimotsu je ponovo aktuelan, bavi se najosetljivijim pitanjima i problemima današnjice i opet to čini radikalnom alegorijom koja pogađa pravo u centar. Možda pritom nije i toliko ubitačan kao u svom prvom filmu, ali svakako i „Nova grupa“ zaslužuje vašu pažnju, i grupnu i individualnu.