FILMOONIRIJA

  Moja orijentacija ka dalekoistočnom azijskom filmu podrazumeva da, pored kvaliteta, ono ka čemu težim je i egzotika, kulturni pluralizam. Kontrapunkt toj našoj globalnoj zapadnoj kulturi nalazi se upravo tamo, u zemljama koje su Himalaji, s jedne strane, i okeani, s druge, vekovima i milenijumima držali podalje od „civilizovanog Zapada“. Film, kao ultimativna umetnost, spoj svih drugih vizualnih i audio umetnosti, najplastičnije može da predstavi te daleke kulture i njihove osobenosti. Vijetnamska kinematografija, na primer, nije toliko poznata van granica zemlje, pa svaki primerak sedme umetnosti stigao odande kod mene budi pažnju. Jedan od najeminentnijih filmskih stvaralaca tamo, onaj čiji su radovi internacionalno poznati, je An Hung Tran. On je, međutim, veći deo života proveo u Francuskoj, gde se školovao i ostao da živi, pa se i ne može baš smatrati tipičnim Vijetnamcem. Ipak, njegov prvenac, The Scent of Green Papaya , bavi se svakodnevnim životom jedne prosečne vijetnams...

  Kao što Kurosava sporo, ali temeljno, gradi sumornu i napetu atmosferu koja će, iz nje se naslućuje, da kulminira nečim jezivim, isto tako i duhovi u njegovim filmovima kada dospeju u kadar tamo se vuku ili čak nepomično stoje beskrajno dugo u tom fiksiranom kadru postepeno unoseći samom svojom naelektrisanom eteričnom pojavom gotovo neizdrživu zebnju i teskobu. Dakle, početna jeza uzrokovana pojavom duha ne zamire u gledaocu, već se vremenom kroz trajanje tog „mrtvog kadra“ još pojačava zbog prostih ali efikasnih specijalnih efekata koji se ostvaruju držanjem tih sablasti u dubokoj senci ili daleko van fokusa objektiva kamere, tamo gde duboki dronizujući zvukovi dugo zatalasavaju njihove vibrantne obrise. Iako se tako obličje duha ne izoštrava čak ni kad ga kamera hvata u krupnom planu, taj bliski susret gledaoca sa onostranim bićem baš tu, u Kurosavinim filmovima, je najogoljeniji, najčuvstveniji i, stoga, najstravičniji. Vrhunac te i takve predstave duha ovaj japanski majstor ...