Pulse (2001) – Kiyoshi Kurosawa

 

Kao što Kurosava sporo, ali temeljno, gradi sumornu i napetu atmosferu koja će, iz nje se naslućuje, da kulminira nečim jezivim, isto tako i duhovi u njegovim filmovima kada dospeju u kadar tamo se vuku ili čak nepomično stoje beskrajno dugo u tom fiksiranom kadru postepeno unoseći samom svojom naelektrisanom eteričnom pojavom gotovo neizdrživu zebnju i teskobu. Dakle, početna jeza uzrokovana pojavom duha ne zamire u gledaocu, već se vremenom kroz trajanje tog „mrtvog kadra“ još pojačava zbog prostih ali efikasnih specijalnih efekata koji se ostvaruju držanjem tih sablasti u dubokoj senci ili daleko van fokusa objektiva kamere, tamo gde duboki dronizujući zvukovi dugo zatalasavaju njihove vibrantne obrise. Iako se tako obličje duha ne izoštrava čak ni kad ga kamera hvata u krupnom planu, taj bliski susret gledaoca sa onostranim bićem baš tu, u Kurosavinim filmovima, je najogoljeniji, najčuvstveniji i, stoga, najstravičniji. Vrhunac te i takve predstave duha ovaj japanski majstor psihološkog horora je postigao filmom Pulse, njegovim prvorazrednim klasikom koji sada puni četvrt veka postojanja i drži se i dan-danas gordo i nepokolebljivo. Gordo, kažem, jer je Kurosava ovim filmom anticipirao tehnološki progres i njegove nehumane posledice koje, kako vreme prolazi, postaju sve izraženije čineći tako i da utisak koji film ostavlja postaje sve jači.

Kurosavina alegorična predstava otuđenja u modernom društvu idealno je koncipirana kroz internet mrežu i električne impulse modernih digitalnih uređaja i sistema – specifičnog realma, medijuma kroz koji cirkulišu duhovi kao simboli alijenacije, distanciranja, samoće i beznađa. Paradoks leži u tome što globalna mreža, koja bi trebalo da povezuje sve ljude ovog sveta i učini ih društvenim, empatičnim bićima, čini ih zatvorenim u sebe i usamljenim, ponekad toliko da su sposobni da u očaju okončaju svoj život. Međutim, ova ideja u filmu nije dovoljno razrađena u samom narativnom toku kako bismo do kraja shvatili mehanizam postojanja i delovanja tih impuls(iv)nih aveti, i to bi po mnogima bila glavna mana filma. Ono što znamo o njihovom poreklu, čujemo iz ispovesti jednog studenta, koji kaže da su duhovi prenaselili onostrani svet i da su sada prinuđeni da se vraćaju u našu stvarnost, a način na koji to čine je da se „materijalizuju“ kroz digitalne uređaje stigavši tamo mrežnim protokom digitalnog signala. Mogli bi na osnovu ove izjave samo da pretpostavimo, recimo, da ih teleportuje iz jedne u drugu dimenziju ono prebacivanje iz nule u jedinicu u digitalnom zapisu. Prateći radnju filma možemo i da pretpostavimo da duhovi ulaze u sobe onih umreženih kompjuterista kroz ekran računara i da tako stupaju u direktan kontakt s njima. Ali, njihovo približavanje ljudima nije iz zle namere. I oni su usamljeni, jer kako nam kaže glas s one strane, život posle smrti je večna samoća. Zbog toga oni traže ljudsko društvo. No, čovek kad se nađe pred takvim duhom postaje prožet svim tim njegovim beznađem i prokletstvom večne samačke egzistencije, pa ga hvata melanholija, depresija. Posle toga, energetski ispražnjen, još jedino ima snage da ispolji samoubilački poriv koji ga vodi u smrt.

Takva smrt, doduše, razlikuje se od one uobičajene posle koje naša duša napušta telo i večno opstaje kao takva u samoći. Sada, pak, i telo i duša trenutno se pretvaraju u garež i, osim malo čađi na podu ili zidu, ništa drugo od čoveka ne preostaje. Dakle, ti „duhovi iz kabla“ su, i pored svoje nemalicioznosti, za ljude smrtonosni. Zbog toga onaj ko se susretne sa duhom nastoji da ga hermetički zatvori u odvojenu sobu i tako spreči bilo kakav kontakt s njim. Soba se hermetizuje lepljenjem crvene trake oko vrata i prozora. Ovaj postupak, kao i termin „zabranjena prostorija“, je opštepoznat, jer je ova fatalna pojava uzela maha širom sveta. Koliko se široko pruža internet, toliko se širi i ta „duhovna najezda“ i stradanje ljudi, tako da se čovečanstvo rapidno smanjuje, preostaju tek nekolike grupice koje se drže zajedno. Ti preostali ljudi srećni su dok god imaju nekog pored sebe. Ukoliko ostanu dvoje – dobro je, ali ako si na kraju sam na svetu, čemu život. On se više ni ne razlikuje od same smrti i tog većnog posthumnog samačkog bitisanja u formi duha, koja zapravo i nije forma, već amorfna nematerijalnost. Odatle pa do ništavila samo je jedan korak.

Ovakvo tumačenje filma može se (a i ne mora) izvući iz suptilnih Kurosavinih nagoveštaja, ali ne i iz čvrsto utemeljene i posložene priče. Za one koji žele da se udube u detelje te fantastične storije o duhovima možda je rešenje da nekako dođu do Kurosavinog romana, onog koji predstavlja prošireni scenario filma Pulse. Za one druge, među kojima sam i ja, to nije potrebno. Kao što su duhovi eterični, neuhvatljivi, a bezvoljni i letargični likovi iz ovog sveta na izdisaju bezbojni, tako je i sve ono što je uslovilo opisani razvoj događaja varljivo, kao uostalom i sama ta nadrealna događanja. Sada, pak, postaje bitan novonastali osećaj smaka sveta i atmosfera koja ga okružuje. A to je Kurosava izveo majstorski kroz prizore stvarnosti izbledelih boja do sivila širokih pustih prostranstava, odnosno do mračne teskobe soba nabudženih digitalnim uređajima, ali i kroz pozadinski zvuk sveden na šumove, krčenja i brujanja dial-up internet veze. Učinio je to kroz začudne slike natprirodnog užasa i kroz slike ljudske, zemaljske bede, bedne usamljenosti i izolovanosti čak i u situacijama kada si okružen ljudima. Jer se ljudi ponašaju kao one svetleće kuglice na skrinsejveru o kojima govori Harue, postdiplomac, specijalista za računare. Ona kaže sledeće (parafraziram): „Napravili smo program u kojem se svetleće loptice haotično kreću u prostoru. One nastoje da se ne udalje daleko od svojih suseda, ali isto tako teže da se suviše ne približe kako ne bi došlo do sudara. I u jednom i u drugom slučaju, i pri koliziji i pri znatnom distanciranju, rezultat bi bio njihov nestanak.“ Tačno tako se ponašaju i ljudi u svojim međusobnim interakcijama. Beže od apsolutne usamljenosti, ali i strahuju od bliskosti s drugim. U tome je, čini se, svo njihovo prokletstvo.

Harue je deo jednog mikrokosmosa, tj. jedne male grupe ljudi u koju se infiltrira duh preko kućnog računara Riosukea, studenta ekonomije. On se obrati Harue za pomoć kada mu na ekranu računara iskoči, sam od sebe, vebsajt preko koga mu se emituje uznemirujući video: čovek sedi nepomično za računarom u svojoj mračnoj radnoj sobi. Ona mu savetuje da sledeći put kada mu se to desi usnimi taj prizor i donese joj da i sama pogleda. Međutim, sledeći put iskrsne video koji prikazuje istog čoveka, ali sa plastičnom vrećom preko glave, kako sedi u sobi na čijim su zidovima ispisani pozivi u pomoć. Harue, koja ima iskustva sa ovakvim video klipovima i stečeno saznanje da su takve situacije posledica susreta sa duhovima, zaključuje da ti duhovi pre nastoje da zarobe čoveka u njegovoj usamljenosti, nego da ga ubiju, mada se dešava upravo to – on se na kraju ubija ili nestaje sa gašenjem životnog elana pred tim energetskim vampirima isparivši u vidu gareži. Harui se, potom, i na ekranu njenog računara ukaže taj čovek sa vrećom na glavi, i to u trenutku kada izvršava samoubistvo. Tu scenu smenjuje sledeća u kojoj se vidi njena sobu i ona sama u njoj, kao da je neko snima s leđa, iz susedne prostorije. Ona se okreće, odlazi tamo i prigrljuje vazduh u kome oseća strano prisustvo govoreći sa osmehom da nije sama. Kada kasnije Riosuke dođe kod nje da je potraži, shvati da je ona netragom nestala.

Riosuke ostaje sam, izlazi na ulicu i nabasa na Mići. Mići je preostali član jednog drugog mikrosveta u kojem su bili ona i njene kolege zaposlene u prodavnici cveća. Kolega Tagući je prvi zaradio „virus” preko svog kućnog računara, pa se obesio. Potom su nestali i kolega Tošio i koleginica Đunko. On i Ona su „zakačili” duha u Tagućijevoj „zabranjenoj prostoriji“, pošto je on pre samoubistva uspeo da ga tamo zatvori oblepivši proreze na vratima crvenom trakom. Očigledno, ova traka izoluje prostoriju i onemogućava duhu da je napusti i nastavi da seje smrt. Mići je jedina ostala pošteđena, pa da ne bi ostala sama kreće iz Tokija prema roditeljskom domu. U tom trenutku se ova epidemija već pretvorila u pandemiju, pa su ulice opustele. Duhova je sve više, mada su oni nevidljivi mimo kućnih prostorija sa digitalnim uređajima ili mimo „zabranjenih prostorija“, jer se tamo u izvesnom stepenu materijalizuju, dok je, s druge strane, ljudi svakako sve manje. Zbog toga su se Mići i Riosuke lako našli i povezali; sami na ulici neminovno su upućeni jedno na drugo. Zajedničkim snagama biće im lakše da pobegnu iz ovog grada okupiranog tim energetskim pijavicama. Međutim, Riosuke nije imao sreće; dok je tražio gorivo u jednom pustom magacinu ušetao je nepažljivo u „zabranjenu prostoriju“ i sučelio se tamo s duhom. To je značilo samo jedno, da je on sada otpisan, ali pre nego što nestane pomoći će Mići da bar ona nađe spas. Čini se da je svetlo na kraju tunela prekookeanski brod koji plovi za Južnu Ameriku. Posada broda izveštava ih da je odande primljen signal koji svedoči da tamošnja ljudska zajednica još uvek opstaje. Mići, posle Riosukeovog nestanka u čađi, oslanja se na kapetana broda, pa optimistično konstatuje: moguće je naći sreću dok god si u društvu i sa poslednjim preživelim prijateljem, makar on bio ujedno i poslednji čovek na zemlji.

Kao što možete videti Pulse uporedo prati dve odvojene priče koje se pletu oko zajedničkog traumatičnog incidenta; prodora duhova u naš svet preko električnih impulsa unutar globalno povezujuće digitalne mreže interneta, duhova koji su nas inficirali egzistencijalnim užasom namećući nam saznanje o večnoj samoći na koju smo osuđeni. To saznanje je smrtna kazna za čovečanstvo, pa već i pre nego što zaista umremo, obamiremo i venemo. Otuda su likovi u ovom filmu malodušni, naizgled hladni, ali zapravo stegnuti u strahu da ne ostanu sami. Iako se to toliko ne vidi, nastoje po svaku cenu da održe svoja prijateljstva (prijateljstva sa zadrškom, po principu delovanja onih kuglica u skrinsejveru) da bi maksimalno prolongirali tu predodređenu večnu samoću. Sumorne Kurosavine slike i zvuci potkrepljuju taj predosećaj izolovanosti, a letargičan ritam prati kvantitativni pad populacije i pad ukupne količine ljudske topline srazmerno padu međuljudskih veza. Ako se spustimo iz alegorije o otuđenosti u doslovna značenja pojava i radnji prikazanih u filmu, onda možemo hvaliti tu nenametljivu tihu glumu protagonista i, isto tako, nenametljiv dramski naboj unutar tih uzdržanih prijateljskih odnosa. Posebna priča su horor elementi i motivi. Kao film o duhovima Pulse je jezivo iskustvo, jer su ovi natprirodni entiteti zastrašujući. Nema ni malo krvi u filmu, ali su zgusnuto crnilo aveti i njihova statika mirovanja i beskrajno usporenog fluidnog kretanja krajnje preteći. Činjenica je i da su oni sposobni da kod protagonista na taj način izazivaju užas koji ne proizilazi samo iz spoljašnje opasnosti, već i iz unutrašnje svesti o istinskoj prirodi postojanja, i to ne samo ovozemaljskog, već i onog koji će da usledi posle smrti.

Sve u svemu, i pored određenih nejasnoća i, možda, rupa u priči, Kurosava je sa Pulse-om dostigao svoj kreativni maksimum. On se uvek, kao reditelj, prvenstveno usmerava na dočaravanje ugođaja u jednom izmaštanom distopijskom svetu koji je veoma sličan ovom našem, realnom, ali nekako ipak izglobljen iz njega. Zapravo, taj svet je ogledalo psihe današnjeg čoveka, pa pošto psiha sadrži i ono nesvesno, on je i u velikoj meri nadrealan. Zbog toga je, po meni, insistiranje na logici i uzročno-posledičnim vezama u razvoju same radnje njegovih filmova obično cepidlačenje. Meni su dovoljni i samo nagoveštaji kroz latentnu simboliku, koji linčovski zaogrću okvirnu (nad)realističnu priču u misteriju. A misterija kod Kurosave je, kao i kod Linča, misterija srca i duše, a ne intelekta i racia. Stvari su kod njega dvosmislene ili nedorečene kao u japanskom tradicionalnom stilu slikanja gde prazan prostor ima istu snagu i značaj kao i onaj naslikani, pošto zahteva od posmatrača interakciju dajući mu slobodu da u svojoj glavi-srcu (kokoro) nadopuni te praznine. To je ono što moramo da uradimo i gledajući Pulse; između ostalog i da dodamo karike koje nedostaju kako bi odgonetnuli mehanizam delovanja duhova kroz različite dimenzije, kao i razloge i ciljeve, uzroke i posledice njihove invazije na naš životni prostor, ali i da odgonetnemo alegorični smisao svega toga. Olakšano nam je da to postignemo, jer smo vođeni Kurosavinim instinktom da pogodi pravi ton te storije i da njenom konstrukcijom pobudi naše slutnje o smislu onoga što nam se tek nagoveštava manifestnom sadržinom, odnosno naracijom. Time, mi i on, zajedničkim snagama zadiremo u marginalne zone svesti približavajući se tako kolektivnom ali i svom ličnom nesvesnom, onome što nas neprimetno pokreće, pa usled toga svako i shvata i doživljava taj film na svoj sopstveni osobeni način.