Ono
što predstavlja film, odnosno umetnost uopšte, za mene je nešto što je veće od života.
Ali to, naravno, ne znači da u takvim ostvarenjima mora da se ima posla sa
fantastičnim bićima, stvarima, situacijama, niti da radnja i teme moraju da budu
natprirodne ili nadrealne. U stvari, u umetnosti i na filmu, ukoliko on ima
umetničke aspiracije, bitno je ne ono „šta“, nego „kako“ – kako se te teme,
situacije, stvari i bića prezentuju. Samim tim, oni, uz kreativan, znalački
pristup, dobijaju glazuru nadstvarnog; jednog novog, drugačijeg sveta, ili, u
krajnju ruku, istog, ali redukovanog na svoju suštinu. Upravo to, kada
uobičajeni svakodnevni život svedemo na njegove bitnosti, onda se on, ceo celcat, može bolje i lakše sagledati, pa tako za par sati, koliko traje jedan film, komprimacijom, uz umetnikov čarobni dodir, dolazimo i do sublimacije, odnosno do uzvišujućeg i oplemenjujućeg gledalačkog iskustva.
Hoću reći, takvim pristupom život nam se svojim ogoljenim bićem isporučuje kao na
dlanu, onakav kakvog je nemoguće sagledati u procesu kontinuiranog življenja,
pa time on postaje i transcendentno iskustvo i estetska kategorija. Ali, šta
ako je taj realan život u svom kontinuitetu, od početka sve do samog kraja, sasvim trivijalan? Ništa!
Čak i onda postoji onaj Damoklov mač u vidu parole memento mori, koji konstantno visi nad glavama smrtnika i čini njihovo
življenje ovejano banalnostima (bes)smislenijim i, samim tim, duhovno produbljenijim.
Možda
je sve ovo gore rečeno samo izgovor da nekako provučem na ovom blogu jedan film
koji po svom senzibilitetu ne priliči mojim svetonazorima. Radi se zapravo o TV
seriji pod nazivom „Asura“, koju je Hirokazu Koreeda priredio za Netflix striming
servis, a koja je odande premijerno emitovana početkom prošle godine. U sedam
jednočasovnih epizoda iznosi nam se storija o običnim ljudima, tačnije, o ni po čemu izuzetnoj sudbini četiri sestre na životnoj
prekretnici. One su tu negde u krizi srednjih godina, koja je inicirana smrću
majke, ali i njihovim ličnim nestabilnim životima. Odseljene iz roditeljskog
doma, sve su i dalje jako vezane i za majku i za oca. Sada, kada majke više nema, sidro koje održava porodicu na okupu prelazi u potpunosti na oca. One mu
pomažu da prebrodi ženinu smrt, ali i da se sasvim vrati u to porodično
gnezdo, jer je on već deset godina u tajnoj ljubavnoj vezi sa mnogo mlađom
ženom. Sestre se bore da mu oproste taj greh, koji je možda i njihovoj majci skratio
život, pa vremenom nalaze razumevanje, pošto su i same preljubnice ili su izložene
neverstvu svog partnera ili, pak, tek sumnjaju u njega, ali i u sebe i svoja ljubavna
osećanja. Naime, Tsunako, najstarija sestra, četrdesetogodišnjakinja, je
udovica koja ima strasnu aferu sa polaznikom njenog kursa za aranžiranje cveća; Sakiko, najmlađa sestra, na pragu tridesetih, je u burnoj vezi sa jednim golobradim
profi-bokserom; Takiko je sama i najviše vezana za roditelje, ali i kod nje je
na pomolu romansa, a možda i nešto više od toga, dok je jedino Makiko u skladnim porodičnim odnosima. Ili se to samo tako čini. Ona živi sa sebi privrženim mužem i dvoje pametne
dece, tinejdžera, međutim nije spokojna, jer sumnja da je njen bračni drug
vara.
Ne
bih detaljno prepričavao sve te intrige koje ispunjavaju inače ne toliko zanimljive živote sestara
Takezava, njihove hirove, međusobne sukobe i razmimoilaženja, ali bih naglasio
da ova familija otvoreno razgovara o svemu. I u tu mrežu razgovora uvučeni su i
otac i njihovi partneri, ali i deca. A tu gde je otvorenost i iskrenost prisutna
na korak smo od istinske ljubavi i razumevanja. Kao da nam Koreeda šalje takvu
poruku, jer i njegov pristup ovoj priči je otvoren, iskren i životan, što znači
da tu ima i dobrote i zloće na dnevnom nivou, odnosno ljudskosti u punoj meri.
Za razliku od indijske boginje Asure, koja u sebi nosi sve moguće pakosti, a javno
se predstavlja kao dobronamerna, sestre Takezava ne znaju za formulu „spolja
gladac, iznutra jadac“. One se u istom razgovoru, i sa ocem, partnerima i
decom, stoput posvađaju i pomire. Što na umu, to na drumu, ali takva iskrenost
ne može da ne izazove simpatije. Zbog toga je ova porodica nerazoriva, složna
čak i u svojim raspravama, sukobima, sitnim neprijateljstvima i mržnjama. Zbog
toga su tu i suze iz duše, smeh od srca, jed iz džigerice i prezir iz želuca,
sve je nepatvoreno. Čak sam u jednom trenutku osetio da tu više nema ni glume i
da glumci reaguju spontano, mimo zacrtanog dijaloškog teksta i didaskalija.
Naime, onda kada Takikin budući muž pokušava da ugađa svom tastu, njegovo svesrdno
povlađivanje izazove smeh kod glumca-veterana Đuna Kunimure. On okreće glavu i
prinosi cigaretu ustima kako bi rukom zaklonio neplaniranu provalu smeha. Ne uspeva
u tome, a Koreeda nema srca da ovaj izliv životne spontanosti iseče u montaži.
Iz
iznetog vam je jasno da je Koreedin adaptirani scenario verodostojan presek savremenog
porodičnog života, tj. jedne od njegovih mogućih varijanti. Iako je ovde konkretno reč
o urbanom Japanu s kraja sedamdesetih godina prošlog veka, taj scenario može da
se primeni na modernu civilizaciju uopšte, na sveopšta kulturna shvatanja i intimnu
sliku sveta svakog od nas. S druge strane, takav scenario zadovoljava formu
kakvu traži format televizijske (melo)drame. Dakle, jedna pitka priča sa običnim
ljudima koje tište uobičajeni problemi, oni s kojima se svi mi manje-više susrećemo.
Povremeno se dešavanja, u tom svom intenzitetu prozaične turbulentne svakidašnjice i njome izazvane burne a površne osećajnosti, približavaju karakteru sapunske opere, ali Koreeda ipak drži
stvari pod kontrolom i održava svoj umetnički kredibilitet i integritet.
Svakako da su glumci najzaslužniji za taj visok kvalitet interpretacije njegovih
zamisli. Odličan kasting koji uključuje renomirane japanske glumce bio je
ključan ovde gde se gotovo sve scene svode na verbalnu interakciju između
likova. Često se ti neprestani rafalni dijalozi preklapaju, a tek povremeno se
stidljivo uključuje i glas iz off-a
jedne od sestara. Snimano je mahom u enterijerima kuća i stanova porodice
Takezava, ali i u javnim objektima, kancelarijama, marketima, odnosno na ulici,
gde je i bio najveći izazov da se rekonstruiše epoha, period od pre pola veka.
Dokaz
koliko je ceo tim angažovan na seriji Asura
bio uspešan u svojim namerama leži u činjenici da se ova filmska priča prati sa
lakoćom i, uglavnom, sa uživanjem. Autentični likovi ovaploćeni nadahnutom
glumom utiču da povremene duže pasaže trivijalnih razgovora lakše svarimo, i to
uz blagi osmeh, jer se između svih tih svakodnevnih nezgodancija, zavrzlama, nevolja
i muka, provlači taj suvi japanski humor, humor koji naliči ovlašnom golicanju percetom... I još da zaključim: Ukoliko želite da se tokom predstojećeg praznika opustite uz neki lagani
sadržaj, lagan a istovremeno bodar i optimističan, nadasve humanističan, koji, pritom, ostavlja traga
i nakon gledanja u vidu osećaja produhovljenosti i, još više, rafinirane emotivnosti,
onda je Asura vaš pravi izbor.
Utoliko pre što se u njoj promovišu i neki tipični japanski sadržaji, kao
što je budistička i šinto vera i običaji, uopšte kultura i kulturne vrednosti Zemlje
izlazećeg sunca, čime se šire vidici svih onih gledalaca koji u današnjem globalizovanom svetu teže za onim retkim preostalim regionalnim specifičnostima i lokalnom egzotikom.
.jpg)
Comments
Post a Comment