Asura (TV series, 2025) – Hirokazu Kore-eda

 

Ono što predstavlja film, odnosno umetnost, za mene je nešto što je veće od života. Ali to, naravno, ne znači da u takvim ostvarenjima mora da se ima posla sa fantastičnim bićima, stvarima, situacijama, niti radnja i teme moraju da budu natprirodne ili nadrealne. U stvari, u umetnosti i na filmu, ukoliko on ima umetničke aspiracije, bitno je ne ono „šta“, nego „kako“ – kako se te teme, situacije, stvari i bića prezentuju. Samim tim, oni, uz kreativan, znalački pristup, dobijaju glazuru nadstvarnog; jednog novog, drugačijeg sveta, ili, u krajnju ruku, istog, ali redukovanog na svoju suštinu. Upravo to, kada uobičajeni svakodnevni život svedemo na njegove bitnosti, onda se on ceo celcat može bolje sagledati, pa tako za par sati, koliko traje jedan film, komprimacijom dolazimo i do sublimacije, do uzvišujućeg i oplemenjujućeg gledalačkog iskustva. Hoću reći, takvim pristupom život nam se svojim ogoljenim bićem isporučuje na dlanu, onakav kakvog je nemoguće sagledati u procesu kontinuiranog življenja, pa time on postaje i transcendentno iskustvo i estetska kategorija. Ali, šta ako je taj realan život od svog početka sve do samog kraja sasvim trivijalan? Ništa! Čak i onda postoji onaj Damoklov mač u vidu parole memento mori, koji konstantno visi nad glavama smrtnika i čini njihovo življenje ovejano banalnostima (bes)smislenijim i, samim tim, duhovno produbljenijim.

Možda je sve ovo gore rečeno samo izgovor da nekako provučem na ovom blogu jedan film koji po svom senzibilitetu ne priliči mojim svetonazorima. Radi se zapravo o TV seriji pod nazivom „Asura“, koju je Hirokazu Koreeda priredio za Netflix striming servis, a koja je odande premijerno emitovana početkom prošle godine. U sedam jednočasovnih epizoda iznosi nam se storija o životu četiri sestre na životnoj prekretnici. One su tu negde u krizi srednjih godina, koja je inicirana smrću majke, ali i njihovim ličnim nestabilnim životima. Iseljene iz roditeljskog doma, sve su i dalje jako vezane i za majku i za oca. Sada, kada više nema majke, sidro koje održava porodicu na okupu prelazi u potpunosti na oca. One mu pomažu da prebrodi ženinu smrt, ali i da se sasvim vrati u to porodično gnezdo, jer je on već deset godina u tajnoj ljubavnoj vezi sa mnogo mlađom ženom. Sestre se bore da mu oproste taj greh, koji je možda i njihovoj majci skratio život, pa vremenom nalaze razumevanje, pošto su i same u preljubi, izložene neverstvu svog partnera ili tek sumnjaju u njega, ali i u sebe i svoja ljubavna osećanja. Naime, Tsunako, najstarija sestra, četrdesetogodišnjakinja, je udovica koja ima strasnu aferu sa polaznikom njenog kursa za aranžiranje cveća, Sakiko, najmlađa sestra, na pragu tridesetih, je u burnoj vezi sa jednim golobradim profi-bokserom, Takiko je sama, najviše vezana za roditelje, ali i kod nje je na pomolu romansa, a možda i nešto više od toga, dok je jedino Makiko u, naizgled, skladnim porodičnim odnosima. Živi sa sebi privrženim mužem i dvoje pametne dece, tinejdžera, međutim ni ona nema mira, jer sumnja da je njen bračni drug vara.

Ne bih detaljno prepričavao sve te intrige koje ispunjavaju prilično uobičajene živote sestara Takezava, njihove hirove, međusobne sukobe i razmimoilaženja, ali bih naglasio da ova familija otvoreno razgovara o svemu. I u tu mrežu razgovora uvučeni su i otac i njihovi partneri, ali i deca. A tu gde je otvorenost i iskrenost prisutna na korak smo od istinske ljubavi i razumevanja. Kao da nam Koreeda šalje takvu poruku, jer i njegov pristup ovoj priči je otvoren, iskren i životan, što znači da tu ima i dobrote i zloće na dnevnom nivou, odnosno ljudskosti u punoj meri. Za razliku od indijske boginje Asure koja u sebi nosi sve moguće pakosti, a javno se predstavlja kao dobronamerna, sestre Takezava ne znaju za formulu „spolja gladac, iznutra jadac“. One se u istom razgovoru, i sa ocem, partnerima i decom, stoput posvađaju i pomire. Što na umu, to na drumu, ali takva iskrenost ne može da ne izazove simpatije. Zbog toga je ova porodica nerazoriva, složna čak i u svojim raspravama, sukobima, sitnim neprijateljstvima i mržnjama. Zbog toga su tu i suze iz duše, smeh od srca, jed iz džigerice i prezir iz želuca, sve je nepatvoreno. Čak sam u jednom trenutku osetio da tu više nema ni glume i da glumci reaguju spontano, mimo zacrtanog dijaloškog teksta i didaskalija. Naime, onda kada Takikin budući muž pokušava da ugađa svom tastu, njegovo svesrdno povlađivanje izazove smeh kod glumca-veterana Đuna Kunimure. On okreće glavu i prinosi cigaretu ustima kako bi rukom zaklonio neplaniranu provalu smeha. Ne uspeva u tome, a Koreeda nema srca da ovaj izliv životnosti iseče u montaži.

Iz iznetog vam je jasno da je Koreedin adaptirani scenario verodostojan presek savremenog porodičnog života, tj. jedne od njegovih mogućih varijanti. Iako je ovde konkretno reč o urbanom Japanu s kraja sedamdesetih godina prošlog veka, taj scenario može da se primeni na modernu civilizaciju uopšte, na naša kulturna shvatanja i intimnu sliku sveta svakog od nas. S druge strane, takav scenario zadovoljava formu kakvu traži format televizijske drame. Dakle, jedna pitka priča sa običnim ljudima koje tište uobičajeni problemi, oni s kojima se svi mi manje-više susrećemo. Povremeno se dešavanja, u tom svom intenzitetu prozaične turbulentne svakidašnjice i njome izazvane burne a površne osećajnosti, približavaju karakteru sapunske opere, ali Koreeda ipak drži stvari pod kontrolom i održava svoj umetnički kredibilitet i integritet. Svakako da su glumci najzaslužniji za taj visok kvalitet interpretacije njegovih zamisli. Odličan kasting koji uključuje renomirane japanske glumce bio je ključan ovde gde se gotovo sve scene svode na verbalnu interakciju između likova. Često se ti neprestani rafalni dijalozi preklapaju, a tek povremeno se stidljivo uključuje i glas iz off-a jedne od sestara. Snimano je mahom u enterijerima kuća i stanova porodice Takezava, ali i u javnim objektima, kancelarijama, marketima, odnosno na ulici, gde je i bio najveći izazov da se rekonstruiše epoha, period od pre pola veka.

Dokaz koliko je ceo tim angažovan na seriji Asura bio uspešan u svojim namerama leži u činjenici da se ova filmska priča prati sa lakoćom i, uglavnom, sa uživanjem. Autentični likovi ovaploćeni nadahnutom glumom utiču da povremene duže pasaže trivijalnih razgovora lakše svarimo, i to uz blagi osmeh, jer se između svih tih svakodnevnih nezgodancija, zavrzlama, nevolja i muka, provlači taj japanski suptilni, gotovo neosetni humor. I još da zaključim. Ukoliko želite tokom predstojećeg praznika da se opustite uz neki lagani sadržaj, lagan a istovremeno bodar i optimističan, nadasve humanističan, koji, pritom, ostavlja traga i nakon gledanja u vidu osećaja produhovljenosti i, još više, rafinirane emotivnosti, onda je Asura vaš pravi izbor. Utoliko pre što se u njoj promovišu i neki autentični japanski sadržaji, kao što je budistička i šinto vera i običaji, uopšte kultura i kulturne vrednosti Zemlje izlazećeg sunca, čime se šire vidici svih onih gledalaca koji u današnjem globalizovanom svetu teže za onim retkim preostalim regionalnim specifičnostima i egzotikom.