The Scent of Green Papaya (1993) – Anh Hung Tran

 

Moja orijentacija ka dalekoistočnom azijskom filmu podrazumeva da, pored kvaliteta, ono ka čemu težim je i egzotika, kulturni pluralizam. Kontrapunkt toj našoj globalnoj zapadnoj kulturi nalazi se upravo tamo, u zemljama koje su Himalaji, s jedne strane, i okeani, s druge, vekovima i milenijumima držali podalje od „civilizovanog Zapada“. Film, kao ultimativna umetnost, spoj svih drugih vizualnih i audio umetnosti, najplastičnije može da predstavi te daleke kulture i njihove osobenosti. Vijetnamska kinematografija, na primer, nije toliko poznata van granica zemlje, pa svaki primerak sedme umetnosti stigao odande kod mene budi pažnju. Jedan od najeminentnijih filmskih stvaralaca tamo, onaj čiji su radovi internacionalno poznati, je An Hung Tran. On je, međutim, veći deo života proveo u Francuskoj, gde se školovao i ostao da živi, pa se i ne može baš smatrati tipičnim Vijetnamcem. Ipak, njegov prvenac, The Scent of Green Papaya, bavi se svakodnevnim životom jedne prosečne vijetnamske porodice u Sajgonu sredinom XX veka. S obzirom da je Tran do svoje dvanaeste godine odrastao u toj sredini i u tom periodu, a događaji u filmu su dati iz vizure deteta, lako se može zaključiti da je on kroz „Miris zelene papaje“ pokušao da prizove sećanja na svoje detinjstvo. Kao sva sećanja iz ranog detinjstva, i ova su prevučena koprenom nostalgije za bezbrižnim godinama dečaštva, koprenom koja filtrira samo one lepe uspomene i čak ih čini bajkovitim.

Zapravo, u „Mirisu zelene papaje“ centralni lik je desetogodišnja devojčica Mui. Ona je prispela u glavni grad Sajgon 1951. kako bi služila jednoj dobrostojećoj porodici, naizgled srećnom bračnom paru sa troje muške dece i bakom na spratu koju svi oni dvore i poštuju je. Mui zajedno sa jednom starom služavkom kuva, čisti, sprema, izvršava svakojake sitne zahteve i naredbe bespogovorno, uvek sa osmehom na licu. Ona samo sa tom starom ženom i prozbori po koju, dok sa ostalima nema nikakav lični odnos. Oni prolaze pored nje kao pored turskog groblja, a sete je se samo kad im nešto zatreba. Izuzetak predstavlja najmlađi sin, njen nestašni vršnjak, koji je začikava praveći kojekakve nepodopštine, pa ona onda mora da crveni i da za njim ponovo čisti i posprema. Ali prirodna veselost tog njenog mladalačkog doba utiče da ona lako oprašta te nestašluke. Energiju joj daje radost bliskog kontakta s prirodom. Opčinjavaju je biljke; drvo papaje sa kojeg kaplje ono gorko mlečno belo mleko oštećene stabljike ili sladak mlečno beli sok plodova. Opčinjavaju je i insekti; vredni mravi u svojim poduhvatima pribavljanja hrane ili muzikalni zrikavci od kojih jednog i drži u kavezu kao kućnog ljubimca.

Kako vreme prolazi Mui shvata da u ovoj porodici i ne štima baš sve najbolje. Otac ume povremeno da šmugne iz kuće i proćerda novac na noćni provod, a baka zamera snajki što ne ume da privoli svog muža i zadrži ga samo za sebe. Majka je zbog toga nesrećna, ali daje sve od sebe da sačuva porodicu i podigne to troje dece. Život nekako teče dalje, mirno, po uhodanom šablonu. Mui se sasvim privikla i postala deo te familije nalazeći simpatije čak i za najmlađeg, nestašnog sina. Posebno joj se, pak, svidi mladić Kujen, povremeni gost kod najstarijeg od braće, ali ta njena simpatija prema njemu ostaje tajna, čak i nakon deset godina kada je, nakon smrti muža i bake, majka, sada kao stub i glava ove osiromašene porodice, prinuđena da ustupi svoju mladu služavku mnogo bolje stojećem Kujenu. On se ostvario završivši muzičke studije i postavši uspešan kompozitor. Njegovo imućno samačko domaćinstvo je magnet za mlade neveste, ali izgleda da se on namerio baš na Mui, devojku staleški ispod njegovog nivoa, ali koju po svemu sudeći voli. Zašto bi inače baš nju uzeo za svoju sluškinju? Stvari se nezaustavljivo odmotavaju u tom nagoveštenom pravcu odvodeći nas ka neizbežnom srećnom kraju.

„Miris zelene papaje“, iskreno govoreći, zadovoljio me je samo sa svoje tehničke strane, svojom vizualnošću postignutom čarobnom veštačkom scenografijom i koloristički bogatom kontrastnom fotografijom nastalom fluidnim, preciznim kretanjem kamere kroz mazanscen. Svakako da je autorski doprinos An Hung Trana, bivšeg studenta fotografije, doprineo da se kroz kontrolu rediteljsko-montažerskog postupka naglasi vizuelni aspekt filma. Ceo film snimljen je u studiju u Parizu, u kojem je dočaran ambijent Sajgona iz pedesetih godina prošlog veka. Tačnije, podignuta je vila u orijentalnom vijetnamskom stilu sa dvorištem i ulicom na koju gleda. Enterijer i eksterijer se prelivaju jedan u drugi zahvaljujući načinu gradnje u tom tropskom pojasu, jer su zidovi probijeni brojnim povelikim nezastakljenim vratima i prozorima, tek mestimično zastrtim prozračnim i prozirnim zavesama. Postavljeno je i zelenilo, i unutra i napolju, tropska vegetacija prošarana sitnom faunom u vidu insekata, žaba, guštera. Kroz takav ambijent klize likovi i kamera koja ih tečno prati dočaravajići istinski Sajgon pedesetih. Iako je taj prikaz realističan, on je i snovit, što je postignuto bajkovitom pričom, ali i tim stilizovanim snimanjem, položajem kamere, njenom dispozicijom, kadriranjem i kompozicijom u kojoj podjednak značaj ima raspored stvari koliko i odnos boja i tonova, tj. svetlosti i senke.

Sama priča, bez znatnije dinamike i dramatike, više liči na etnografski prikaz svakodnevnog života u tim egzotičnim krajevima. Tome doprinosi i odsustvo dijaloga (Mui, i kao devojčica i, kasnije, kao devojka, govori samo svojim pokretima i mimikom). Okom kamere, koje se udubljuje i u mikro-plan sveta insekata ili u crte Muijinog lica, ali i široko zahvata obuhvatajući poslove i dešavanja u kući i oko kuće, ocrtava se naracija i psihologija likova, kao i latentna idejnost same ove storije bez izrazitih događaja. Zanemaren je i politički kontekst u kojem se radnja odvija, vreme francuske okupacije Vijetnama, iako se pominje policijski čas i povremeno čuje udaljeno brujanje aviona. U poslednjoj trećini filma pratimo romansu između Mui i njenog novog gazde, Kujena, koja je, takođe, obeležena ćutanjem. Kao u nemom filmu, na osnovu izraza lica, pokreta glumaca ili pozadinske muzike (Kujen svira klavir nežno kad je u društvu Mui, a oštro i razulareno kada ga opseda njegova nepoželjna verenica), sklapamo mozaik dešavanja otkrivajući intimna osećanja protagonista. Prinuđeni smo da tumačimo i mnoge druge simbolične detelje, ponekad nejasne predstave, na koje se „rečito“ fokusira kamera, kao što je, na primer, lik Bude u poslednjoj sceni, onda kada Mui demonstrira njen nauk (Kujen ju je naučio da čita i piše) čitanjem poezije svom izabraniku. Generalno, poslednja trećina filma je „najklimavija“, jer je neuverljivo predstavljena ta romantična epizoda iz razloga što ne vidimo gradaciju osećanja, niti hemizam, koji vode ka toj konačnoj, uzvišenoj ljubavi. Ali, zar ne rekoh na početku da je ovaj Tranov scenario najverovatnije inspirisan njegovim odrastanjem u Sajgonu i da su ta njegova sećanja, kao sva sećanja na rano detinjstvo, ulepšana do bajkovitosti, pa onda „Miris zelene papaje“ u svoj svojoj jednostavnosti i (ne)namernoj naivnosti treba i tretirati kao bajku, bajku namenjenu odraslima koji u njoj pronalaze dete u sebi, a onda i pribežište od problema i muka svakodnevice.