A Girl Walks Home Alone at Night (2014) – Ana Lily Amirpour

 

A Girl Walks Home Alone at Night svakako nije ništa epohalno dobro, ali u vreme kada se pojavio izazvao je sveopštu euforiju. Te nešto neviđeno, a što za aktere ima pripadnike islamskog sveta, te idealan spoj vampirskog horora i arthausa, te Amirpur Ana-Lili – novi Džarmuš i sl. Taj film je za mene bio jedan pitak pastiš koji je vešto ukomponovao svoje uzore, i stilski i sadržinski, s jednim jedinim ciljem: da iživi potajne želje žena, koje trpe nepravdu od strane muškaraca, kroz filmsku fikciju brutalne osvete i da se tako, barem na ovaj, u suštini jalov način, one oduže za njihov sramni položaj ne samo u muslimanskim zemljama sa mizogenim šerijatskim pravom kao državnom pravosudnom doktrinom, kakva vlada u Iranu, već i mnogo šire, i tamo u onim zemljama gde su ženski i muški pol, navodno, ravnopravni. Ovakav humanistički stav radikalno iznesen, ujedno je i feministički izraz kakav dominira u savremenom filmu, pa otuda i na ovom idejnom planu Amirpur ne donosi bog zna šta novo. Ipak, neke pojedinosti prikazane u filmu ostaju u sećanju dugo nakon gledanja, što je već veliki uspeh, s obzirom na količinu besmislenih, zaboravljivih filmova o vampirima koja se produkuje iz godine u godinu, a zbog kojih sam odavno prestao da se interesujem za ovaj podžanr.

U početku filma upoznajemo se sa Arašom, mladićem koji pokušava da preživi radeći kao baštovan za bogate familije, ali novca je ipak nedovoljno, jer je njegov otac narkomanski zavisnik. To ga tera da radi i za Saida, dilera droge, da isporučuje robu na malo i tako snabdeva i oca i popunjava kućni budžet. Ipak, desi se da u jednom trenutku ne može da vrati pazar Saidu, pa mu ovaj uzme renoviranu oldtajmer limuzinu koju je stekao krvavim radom. Očajan, Araš jedne noći krene kod svog narkobosa da ga zamoli da mu vrati kola, ali tamo ga šokira prizor koji ugleda; Said leži mrtav u lokvi krvi koja ističe iz njegovog rastrgnutog vrata. Araš se brzo sabere, uzima ključeve od svog auta i Saidovu torbu sa robom i novcem, pa iz istih stopa napusti stan. Prebira, međutim, po glavi ko je bila ona devojka pod burkom koja je izlazila iz Saidove zgrade kada je on u nju ulazio. Ta devojka u potpunosti prekrivena crninom pratila je tog narkobosa dok je on iskorišćavao žene uzimajući im pare od prostitucije (dakle vidimo da je bio i makro), pa je uspela i da stupi u kontakt s njim i privoli ga da je odvede kod sebe u stan. Tamo su joj sevnuli očnjaci i njegov život je bio završen.

Ta vampirica je naizgled obična moderna devojka koja u svojoj sobi sluša rok muziku, vozi skejt..., ali time se njena običnost iscrpljuje. Jer ona sama šeta noću pustim gradom, što je samo po sebi neobično u jednoj muslimanskoj zemlji gde su žene i danju napolju samo u pratnji muških članova porodice i, pritom, skrivene od glave do pete pod čadorom. U sitne sate ona tako šetajući jednom prilikom ponovo naleti na Araša, koji se vraća sa maskenbala u odeći Drakule i pod dejstvom ekstazija. Iako je ona, devojka pod burkom sama na ulici iza ponoći, osoba koju svi zaobilaze, Araš joj priđe i srdačno joj se obrati, onoliko srdačno koliko mu otupelost od popijene tablete ekstazija to dozvoljava. Između njih se uspostavlja čudna bliskost. Devojka ostaje ćutljiva i tajanstvena, iako dirnuta, a Arašu se bude ljubavna osećanja, pa njih dvoje zakazuju ponovni susret. Ona sada kao da živi dvostruki život; s jedne strane usmrćuje muškarce koji su pokazali surovost prema ženama, a s druge se bori sa svojim toplim osećanjima prema Arašu. Govori mu da ona nije dobra i da nije za njega, ali mladić se mnogo ne obazire na te opomene, pa čak i kad postane svestan da je ona možda umešana u nasilnu smrt njegovog oca, nakon što je ovaj silovao jednu prostitutku, ipak ostaje s njom.

Da, to je to. Oni sedaju u auto i odlaze zajedno i tu se film prekida. Ono što me posebno iritira kod današnjih horor filmova, to je ta nedorečenost. Niti znamo odakle zlo i monstruoznost potiču, šta ih uzrokuje, niti upoznajemo njihovu prirodu, a ne znamo ni čemu svo to nasilje i krvopljus. Ah, da, women's empowerment! To bi moglo danas da bude dovoljan razlog za postojanje „Devojke koja ide sama kući noću“. Ali da ne grešim dušu. Kao što rekoh gore, film se ipak urezuje u sećanje zbog pojedinih detalja. Ona crna burka izdužuje tu vitku žensku figuru i čini je sablasnom u noćnom ambijentu pustih ulica. Kontrastna crno-bela fotografija naglašava tu senovitost ove vampirice, kao i oštru belinu njenog ledenog pogleda, tako da ona, kao ženski Drakula, gospodari noćnim Bedsitijem izazivajući ogoljeni strah, ali i strahopoštovanje kod retkih muških prolaznika. Feministkinje bi rekle, budi njihovu grešnu savest, pa ona u kombinaciji sa podsvesnim strahovima razara muško cerebralno tkivo pre nego što i visceralno bude razoreno očnjacima vampirice. Simbolika te ženske osvete je vrlo jaka onda kada vidimo da Saidova prostitutka sisa njegov kažiprst, a potom kako taj isti prst vampirica uzima u svoja usta i odgriza ga. Tako izgleda ta filmska kastracija i osveta muškom šovinizmu u viđenju Ane Lili Amirpur. A žensku emancipaciju simbolizuje vampiričina noćna vožnja skejtborda ulicama grada, koji tada kao da samo njoj pripada, tokom koje se njena burka podiže, počinje da leprša i pretvara se u grofovski plašt. Pobeda je ostvarena!

Pobeda, ali imaginarna. Jer, ni sam film prema svojim umetničkim kvalitetima nije dovoljno kredibilan. Nekada se ta feministička simbolika banalizuje, pa postaje sopstvena karikatura. Recimo, ona scena sa dečakom kojega naša heroina presreće na ulici, pokaže mu zube, a onda mu zapreti da ako ne bude dobar doći će po njega i pokazati mu svog boga. Zatim, u tom Bedsitiju primetne su i povremene scenarističke slepe ulice. Na primer, onaj prikaz gomile leševa u jednom suvom rečnom koritu u sred grada na koje se niko ne obazire, pa onda povremeni total u kojem se vidi šuma kačaljki i pumpi za naftu na nekom naftnom polju. Da li nam se time sugerišu i ekološke teme i njihova veza sa vampirizmom? Možda, ali ipak sve ostaje samo na sugestiji. Sve u svemu, i pored očiglednih manjkavosti, sa A Girl Walks Home Alone at Night dobili smo originalan film ako se on posmatra kao celina, mimo te kolekcije oveštalih motiva preuzetih iz horor žanra, krimića sa dilerima droge i makroima ili, čak, onih iz (špageti-)vesterna. Kada kažem originalan film, onda pre svega mislim na taj orijentalni ugođaj, islamizaciju ambijenta i njegovog podvođenja pod seksualnost i nasilnost vampirskog filma. Ali i ta feminizacija teme i motiva je uglavnom zanimljiva, a ako neko ima pravo da bude feministkinja, onda je to žena koja danas živi u Iranu. Ana Lili Amirpur nikad nije živela tamo, ali je po svojoj krvi Iranka i oseća potrebu da ovakvim filmom pokrene pitanje statusa žena u muslimanskim zemljama, ali i svuda tamo gde žene trpe različite oblike nasilja. Ta njena namera je ovde nedvosmislena.