Prvi put sam se sreo sa Šerlokom Holmsom Artura
Konana Dojla sredinom osamdesetih kada je u Prosvetinoj biblioteci „Plava ptica” objavljen roman „Baskervilski pas”. Ova
Dojlova misterija privukla me je ne samom pojavom genijalnog detektiva Holmsa, koliko natprirodnom atmosferom i stravom koja izbija iz sumorne devonširske
močvarne pustare nošena pretećim, teškim jesenjim maglama koje preplavljuju čitav taj prostor, uključujući i malobrojne raštrkane ljudske naseobine zajedno sa zamkom Baskervilovih. A tek jezivo zavijanje fantomskog ogromnog
psa koji progoni članove ove stare plemićke porodice! Sve to mi je ledilo krv u
žilama i istovremeno oduševljavalo napetošću i misterioznošću terajući me da se
ovoj knjizi vraćam više puta tokom svog odrastanja i pored toga što mi je tajna baskervilskog psa otkrivena već prvim čitanjem. Kasnije sam pasionirano
gledao i brojne ekranizacije ovog romana uzimajući kao reper verziju iz 1988.
sa Džeremi Bretom kao Holmsom, ali, konačno, priznajući preimućstvo starijim verzijama, onoj iz 1939. sa Bazilom Ratbonom i Najdželom Brusom kao Holmsom i doktorom
Votsonom, odnosno onoj iz 1959. sa Piterom Kašingom i Kristoferom Lijem u
glavnim ulogama. Ovim mojim favoritima u poslednje vreme primakao
sam i tri još starija, nemačka filma nastala u periodu kada je kinematografija ove zemlje
bila u svetskom vrhu. To su nemi filmovi iz 1914. i 1929, odnosno zvučni film iz 1937. godine.
Sva tri su zadržala naslov Dojlovog dela, ali su mu pristupili manje ili više na
svoj osobeni način, našta su imale uticaja, pored maštovitosti autora, tadašnje društvene i kulturne okolnosti, ali i stepen razvoja filmskog medija u tom ranom dobu profilisanja filma s jedne strane kao zabave, a s druge kao
umetnosti.
Verujem da je većina vas upoznata sa radnjom ovog romana,
tako da ću samo ukratko da iznesem njegov sadržaj akcentujući ono što će mi poslužiti pri poređenju knjige sa tri pomenute filmske verzije. Na imanju Baskervilovih,
koje je okruženo močvarama Dartmora, vlasnik, baron Čarls Baskervil, umire od
srčanog udara. Naime, njegovo telo pronađeno je u pustom kutku imanja, prema močvari, sa izrazom užasa na
licu, dok su pored leša primećeni tragovi nekog ogromnog psa. Odmah su počele
da kolaju priče o prokletstvu Baskervilovih koje traje već nekoliko vekova, a
tiče se smrti jednog njihovog pretka usled napada gigantskog crnog psa. Od tog trenutka stvarana je legenda po kojoj je loza Baskervila osuđena na večni progon od strane ove nemani, jer je taj njihov predak bio kriv za smrt jedne nevine devojke. Povremeni urlici i
zavijanja, koji se čuju duž te široke pustopoljine noću, kao i sporadična navodna viđenja sablasnog,
džinovskog psa, vekovima održavaju ovu legendu živom, a ovaj novi slučaj
samo je ponovo stavio sujeverne strahove stanovnika u tom turobnom krajoliku u centar pažnje.
Iza vlasnika imanja preostao je samo jedan naslednik, nećak Henri, Kanađanin, kojeg je Džejms Mortimer, baronov lekar i opunomoćenik, obavestio o smrti strica i nasledstvu koje treba da primi u Engleskoj. Henri kreće za London, gde ga čeka Mortimer, izvršilac
testamenta, ali i preteće nepotpisano pismo koje ga „velikodušno savetuje” da je bolje da se ne
pojavljuje na stričevom imanju. Mortimer, svestan opasnosti po život jedinog
preostalog od Baskervilovih, angažuje čuvenog Šerloka Holmsa da istraži ovaj
slučaj.
Holms, umesto svoje „malenkosti”, na imanje
Baskervilovih šalje svog partnera, doktora Votsona, pre svega s ciljem da tamo prati
razvoj događaja i da zaštiti Henrija od potencijalnih napadača. U vili se
uz Mortimera i Henrija nalazi i bračni par Barimor, kao posluga u domu, a tu su
i česti gosti, brat i sestra Steplton, inače prve komšije smeštene u seoskoj
kući dalje u močvari. Džek Steplton je ekscentrik koji šparta tim krajem u
potrazi za retkim vrstama leptirova, dok Beril, njegova zgodna sestra, postaje
predmet interesovanja novog gazde, Henrija Baskervila. Posle dve mirne nedelje u Baskervil Holu jedne noći Votsona
bude koraci u hodniku, pa on ustaje i zatiče slugu Barimora pred prozorom kako
napolje, prema močvari, daje svetlosne signale lampom. Primećuje da se neko
svetlo pojavljuje i tamo, iz mraka močvare. Zajedno sa Henrijem otkriva da Barimor iznosi hranu beguncu iz
zatvora, bratu njegove žene, a tokom te pustolovine Votson iznenada u toj nedođiji nabasa i na Holmsa, glavom i bradom. Ispostavlja se da on tu tajno boravi u stenovitom delu močvare, u napuštenim kamenim kolibama zaostalim iza ljudi iz neolita, i da odatle posmatra dešavanja oko imanja Baskervilovih kako
bi lakše ušao u trag ubice ili tog avetinjskog psa. On ima indicije da je Džek Steplton ubica, ali nije siguran u to sve dok ne vidi portret jednog Čarlsovog i Henrijevog pretka, kao i sličnost između njega i Stepltona. Stoga, posumnja da ovaj po rođačkoj liniji ima aspiracije na nasledstvo Čarlsa Baskervila. Koliko je Henrijev život ugrožen, Holms i Votson
shvate kada ustanove da je smrt onog begunca iz zatvora nastupila posle napada psa iz močvare, a da je do napada došlo jer je žrtva nosila Henrijevo staro odbačeno odelo. Rešen da baci mamac Stepltonu,
Holms traži od Henrija da ode kod njega kući, dok će ga on i Votson kradom
pratiti i štititi od eventualnog ataka bilo psa, bilo ubice. Steplton, kada uvidi da je Henri sam na njegovom bunjištu, pušta iz skrivene podzemne prostorije čudovišnog „baskervilskog psa” koji napadne, ali biva ubijen hicem
iz Holmsovog pištolja. Steplton se da u beg i vešto izmiče detektivima sve dok
se u toj mračnoj, maglovitoj noći ne nasuče na živo blato i dok ga ta živa,
kobna močvara ne proguta.
Sama ova Dojlova priča je čvrsto utkana u
filmske verzije iz 1929. i 1937. godine. Ona iz 1914. je, međutim, sasvim
slobodna adaptacija nastala iz pozorišne predstave koju je postavio Rihard
Osvald 1907, samo pet godina nakon objavljivanja romana. On je i najzaslužniji
što je prva ekranizacija tog čuvenog romana ostvarena u Nemačkoj, jer se ona
bazira na njegovom scenariju, a onda je i inicirao niz nastavaka, kao tzv. spin off-ova, a i režirao je „Baskervilskog
psa” 1929, što je bila i posledna nema filmska verzija tog Dojlovog klasika.
Obrada iz 1914. počiva na otvorenim kartama, tj. u startu je poznato ko je
negativac, onaj koji pošto-poto nastoji da ukloni legalnog naslednika Čarlsovog
imanja kako bi sam preuzeo vlasništvo. Time je Džek Steplton postao očigledni
antagonista i u ovoj verziji imamo otvoreni sukob između dobra i zla oličenih u
Holmsu i Stepltonu, u ovom drugom gotovo kao i u Holmsovom nemezisu, Morijartiju. Uklonjeni su svi
oni likovi koji mute tu kontrastnu sliku kao, na primer, Beril Steplton, čime
je izbegnut romantični podzaplet, ali čime je i skraćena priča kako bi stala u svega
sat i kusur vremena trajanja filma. Takođe, osobeno je ovde i korišćenje
različitih, ne baš sofisticiranih, naprava i izuma, čime Stepltona podvodimo
pod jedan od tada čestih tipova zlikovaca – ludog naučnika, a Holmsa u felu
akcionih heroja čime on ovde gubi crtu genijalnosti, taj vispreni deduktivni
um. Tipična za to vreme je i maskarada likova čime oni tek tako, uz malo
šminke, obrijane zulufe itd, menjaju identitet. U ovom slučaju, apsurdna
situacija nastaje kada pred Henrijem Baskervilom sede Holms i Steplton
maskirani jedan u drugog, i ta se njihova transformacija nama čini sasvim
nevešta, ali Henri, začudo, ne otkriva prevaru, pa ovu dvojicu doživljava
onako kako i oni sami sebe iluzorno zamišljaju u liku tog drugog. U svakom slučaju, ovako koncipirana
obrada „Baskervilskog psa” sa misterije prelazi na avanturu, senzaciju i spektakl, onakav kakav je bilo moguće ostvariti u to pionirsko vreme dugometražnog narativnog filma, kako bi na taj način udovoljila što širem auditorijumu. Uostalom, tada je bioskop još uvek bio samo vašarska atrakcija.
Taj prvi film prema Dojlovom The Hound of the Baskervilles režirao je
Rudolf Majnert, ali sledeću ovde razmatranu verziju tog romana, onu iz 1929.
godine, režirao je sam Rihard Osvald, istina ovaj put prema tuđem scenariju. Na
prvi pogled se vidi razlika u tome da sada, petnaest godina kasnije, imamo
dosledno držanje scenarija za književni predložak. Jedino su primetne redukcije
u smislu da se pojedini marginalni likovi i događaji uklanjaju i da se tek
pojedini detalji preinačuju kako bi priča dobila filmičan oblik. Uvodi se
romantična epizoda između Henrija i Beril, ali u osnovi suštinski se ta whodunit pisana storija u potpunosti
prevodi u ovaj i ovakav film. Ograničenja koja postoje nametnuta su samo tehničkim
nedostacima ere nemog filma, dakle nemogućnošću premošćavanja određenih
situacija obimnijom verbalnom deskripcijom, monolozima i dijalozima, i pride time
što se još uvek snima nepokretnom kamerom sa tek povremenim krutim švenkovima
ili farovima. Na taj način stvara se kamerna, pozorišna atmosfera sa dve-tri korišćene
lokacije. Posebno je atraktivan enterijer tog neogotskog zamka porodice
Baskervil i on se eksploatiše do maksimuma uključivanjem u mizanscen njegovih
senovitih ogromnih prostorija, hodnika, stepeništa, niša, tajnih prolaza. Okolni prostor močvarne pustare je bilo teže snimiti, jer se tamo dešava akcija, a statične kamere i zamrznut kadar malo toga mogu da uhvate. Osvaldov „Baskervilski pas” tako nas podseća, a u stvari anticipirao
ih je, na holivudske studijske filmove tridesetih, filmove iz podžanra „stara, mračna
kuća”, zajedno sa legendarnim, još jednim „vajmarskim” filmom, The Cat and the Canary Paula Lenija.
Inače, druga i treća rolna Osvaldovog osmorolnog filma su izgubljene, pa je posle restauracije
obavljene 2018. godine umetnut niz fotografija i međutitlova kojima
su popunjene narativne rupe.
Poslednji ovde razmatrani film o baskervilskom psu je
zvučni nemački „dugi metar” Karela Lamača iz 1937. godine. Poput prethodnog iz 1929, i
on se drži striktno sadržaja romana, a zalazi i u detalje što mu omogućuje
oslobođeni govor protagonista, ali i savremenija filmska oprema sa novoustanovljenom praksom dinamičnog snimanja pokretljivom kamerom i u studiju i na terenu, brzih
rezova i funkcionalne montaže, kojima se postiže narativno-dramaturška celovitost, kompaktnost
i, istovremeno, fluidnost. I, naravno, konačno čujemo svojim ušima to zavijanje demonske psine koja se sada, za razliku od prethodna dva filma, ne vidi jasno, drži nam se
van fokusa i delimično van kadra kako ne bi banalna slika „preparirane” doge narušila našu imaginarnu predstavu monstruma oblikovanu tim urlikanjem. Slično kao u prethodno
pomenutom filmu, a za razliku od onog iz 1914, svedočimo genijalnosti Šerloka Holmsa kroz njegovo analitičko rezonovanje i povezivanje činjenica, što
na koncu neminovno dovodi do otkrivanja zločinca. A zločinac je ovde prevashodno
prikazan kao luckasti mizantrop Steplton. On ovde ni malo nije ljubomoran na Henrija
koji zavodi njegovu sestru (zanimljivo da se u ovim filmovima Beril na kraju ne
razotkriva kao Džekova žena, već ostaje njegova sestra – valjda zbog toga što
bi taj brak iz moralnih razloga u ono vreme sprečio hepiend u kojem Henri i Beril
ulaze u ljubavnu vezu), već svu svoju energiju usmerava na to da od njega
preotme nasledstvo pokojnog Ser Čarlsa. Razuđenost romana je konačno prisutna i
na filmu, jer ovde imamo uvodni flešbek sa krivicom i stradanjem pretka čime se začelo prokletstvo kuće Baskervil, zatim prostorne montažne skokove ka londonskim hotelima, gde
je smešten Henri pre dolaska u Devonšir, i ka boravištu Holmsa i Votsona u ulici
Bejker. Živopisan je i detaljan prikaz močvare prošarane granitnim stenama, kao i rustične nastambe Džeka
Stepltona i kamenog skrovišta u kojem boravi Šerlok Holms.
Holms u Dojlovom romanu deluje iz drugog plana, u
vatru gura Votsona, tako da su i ovi filmovi usmereni više na druge likove.
Čini se da je negativac Steplton u prvom planu, posebno u filmu iz 1914, ali i
kasnije on svojim ekscentričnim karakterom vezuje misteriju baskervilskog psa
za sebe i pre nego što se otkrije da je on dresirao, kamuflirao psa i preko njega izazvao
Čarlsovu smrt. Porodični lekar Mortimer je tu da bi povezao detektivski dvojac sa legendom o
fantomskom psu, dr Votson, što bi se reklo, za komičnu relaksaciju ove
napete priče, Henri i Beril za romantičnu emotivizaciju, a bračni par Barimor kao
„crvena haringa”, tu su da navedu na pogrešan trag. Zanimljivo je da nigde u
filmovima nema gospodina Franklanda, niti gospođe Lajons, a ni za inspektora
Lestrada iz Skotland Jarda nema mesta. To je ono nužno zlo (ili dobro) prisutno kod
prevođenja literature na filmsko platno ili mali ekran i razlog zašto uvek
postoji potreba da se pored čitanja knjige pogleda i njena filmska varijanta.
Jer ona je po pravilu originalno delo koje koristi svoja neknjiževna sredstva
kako bi ostvarila smisao tog literalnog predloška nadogradivši ga na
sinematičan način. I pored svega navedenog, i pozitivnog i negativnog, sva tri ovde
razmatrana filma od mene dobijaju prelaznu ocenu i, pored svojih imanentnih
vrednosti, zadovoljavaju i kao istorijski dokument koji nam predočava razvoj
filmske umetnosti od rane epohe nemog filma do zvučne ere. Posebno treba
pohvaliti trud onih kinematografskih centara koji su ova tri filma poslednjih
godina rekonstruisali koristeći postojeće dotrajale nepotpune filmske trake sakupljene sa više
strana i priredili nam nova, gotovo kompletna izdanja sa kvalitetnim video i
audio zapisom. U potrazi za gotskim filmskim ugođajem Dojlovih priča i romana o
Šerloku Holmsu ovim nemačkim filmovima napravio sam korak više u tom pravcu, pa sada sa
nestrpljenjem očekujem završetak restauracije i serije od 45 polučasovnih britanskih
filmova snimljenih između 1921. i 1923. godine prema različitim pričama koje se
pletu oko ovog čuvenog detektiva. I tu je naglasak na gotici i „Baskervilskom psu”, koji
je jedini, uz „Znak četvorice”, snimljen kao dugometražni film. Do tada sigurno
će se naći još po neka neodgledana ekranizacija i ovog romana, ali i svih drugih
misterioznih krimića sa Šerlokom Holmsom, jednim od najprevođenijih književnih
junaka na polje filma i televizije.
.jpg)
Comments
Post a Comment