Prvi put sam se sreo sa Šerlokom Holmsom Artura
Konana Dojla sredinom osamdesetih kada je u Prosvetinoj biblioteci „Plava ptica” objavljen roman „Baskervilski pas”. Ova
Dojlova misterija privukla me je ne samom pojavom genijalnog detektiva Šerloka
Holmsa, koliko natprirodnom atmosferom i užasom koji je izbijao iz devonširske
močvare putem teških, nezdravih isparenja i izmaglice koju ona stvaraju i šire
se obujmljujući zamak Baskervilovih. A tek jezivo zavijanje fantomskog ogromnog
psa koji progoni članove ove stare plemićke porodice! Sve to mi je ledilo krv u
žilama i istovremeno oduševljavalo napetošću i misterijom terajući me da se
ovoj knjizi vraćam više puta tokom svog odrastanja. Kasnije sam pasionirano
gledao i brojne ekranizacije ovog romana uzimajući kao reper verziju iz 1988.
sa Džeremi Bretom kao Holmsom, ali, konačno, priznajući visok kvalitet samo
verziji iz 1939. sa Bazilom Ratbonom i Najdželom Brusom kao Holmsom i doktorom
Votsonom, odnosno onoj iz 1959. sa Piterom Kašingom i Kristoferom Lijem u
glavnim ulogama. Ovim mojim favoritima u poslednje vreme primakao
sam i tri nemačka filma nastala u periodu kada je kinematografija ove zemlje
bila u svetskom vrhu. To su nemi filmovi iz 1914. i 1929, odnosno zvučni film iz 1937. godine.
Sva tri su zadržala naslov Dojlovog dela, ali su mu pristupili manje ili više na
svoj osobeni način, našta su imale uticaja, pored maštovitosti autora, tadašnje društvene
okolnosti, ali i stepen razvoja filmskog medija u tom ranom dobu profilisanja filma s jedne strane kao zabave, a s druge kao
umetnosti.
Verujem da je većina vas pročitala ovaj roman,
tako da ću samo ukratko da iznesem njegov sadržaj. Na imanju Baskervilovih,
koje je okruženo močvarama Dartmura, vlasnik, baron Čarls Baskervil, umire od
srčanog udara. Naime, njegovo telo pronađeno je u močvari sa izrazom užasa na
licu, dok su pored leša primećeni tragovi nekog ogromnog psa. Odmah su počele
da kolaju priče o prokletstvu Baskervilovih koje traje već nekoliko vekova, a
tiče se smrti jednog njihovog pretka usled divljeg napada nekog krupnog psa. Od
tada se desilo još nekoliko misterioznih smrtnih slučajeva među potomcima za
koje je počeo da se okrivljuje duh onog psa ubice. Povremeni urlici i
zavijanja, koji se čuju duž močvare noću, kao i sporadična viđenja sablasnog,
džinovskog psa, dugo godina održavaju ovu legendu živom, a ovaj novi slučaj
samo je ponovo stavio sujeverne strahove stanovnika u tom sumornom krajoliku u žižu.
Iza vlasnika imanja nije preostao nijedan od Baskervilovih, pa je Čarlsov
doktor i njegov opunomoćenik, Džejms Mortimer, iznenađen kada vidi da je gazda
ostavio sve što ima svom nećaku Henriju. Henri je pronađen u Kanadi, tamo obavešten o smrti svog
strica, pa kreće za London, gde ga čeka Mortimer, izvršilac
testamenta, ali i preteće pismo koje ga velikodušno savetuje da je bolje da se ne
pojavljuje na stričevom imanju. Mortimer, svestan opasnosti po život jedinog
preostalog od Baskervilovih, angažuje čuvenog Šerloka Holmsa da istraži ovaj
slučaj.
Holms, umesto svoje malenkosti, na imanje
Baskervilovih šalje svog partnera, doktora Votsona, pre svega s ciljem da on prati
razvoj događaja tamo i da zaštiti Henrija od potencijalnih napadača. U vili se
uz Mortimera i Henrija nalazi i bračni par Barimur, kao posluga u domu, a tu su
i česti gosti, brat i sestra Stejplton, inače prve komšije smeštene u seoskoj
kući dalje u močvari. Džek Stejplton je ekscentrik koji šparta tim krajem u
potrazi za retkim vrstama leptirova, dok Beril, njegova zgodna sestra, postaje
predmet interesovanja novog gazde Henrija. Prve noći provedene u toj vili Votsona
bude koraci u hodniku, pa on ustaje i zatiče slugu Barimura pred prozorom kako
napolje, prema močvari, daje svetlosne signale lampom. Primećuje da se neko
svetlo pojavljuje i tamo u noći. Narednih dana on prati Barimura, koji sve češće luta po tom
ogromnom močvarnom terenu, da bi konačno saznao da on tamo nosi hranu beguncu iz
zatvora, bratu njegove žene, a jednom prilikom u toj nedođiji Votson iznenada nabasa i na Holmsa, glavom i bradom. Ispostavlja se da je on tu u kamenom
podzemnom skrovištu i da odatle posmatra dešavanja oko imanja Baskervilovih kako
bi ušao u trag ubice ili tog avetinjskog psa. On, otkad je video portret jednog
Henrijevog pretka, kao i sličnost između njega i Džeka Stejpltona, posumnja na ovog
kao potencijalnog ubicu. Koliko je Henrijev život ugrožen, Holms i Votson
shvate kada ustanove smrt onog begunca iz zatvora koga je jurio i pas iz močvare zbog toga
što je nosio Henrijevo staro odbačeno odelo. Rešen da baci mamac Stejpltonu,
Holms traži od Henrija da ode kod njega kući, dok će ga on i Votson kradom
pratiti i štititi od eventualnog ataka bilo psa, bilo ubice. Stejplton, kada
primeti samog Henrija na svom bunjištu, pušta iz podruma čudovišnog „baskervilskog psa” koji napadne, ali biva ubijen hicem
iz Holmsovog pištolja. Stejplton se da u beg i vešto izmiče detektivima sve dok
se u toj mračnoj, maglovitoj noći ne nasuče na živo blato i dok ga ta živa,
kobna močvara ne proguta.
Sama ova Dojlova priča je čvrsto utkana u
filmske verzije iz 1929. i 1937. godine. Ona iz 1914. je, međutim, sasvim
slobodna adaptacija nastala iz pozorišne predstave koju je postavio Rihard
Osvald 1907, tek pet godina nakod objavljivanja romana. On je i najzaslužniji
što je prva ekranizacija tog čuvenog romana ostvarena u Nemačkoj, jer se ona
bazira na njegovom scenariju, a onda je i inicirao niz nastavaka, kao spin off-ova, a i režirao je „Baskervilskog
psa” 1929, što je bila i posledna nema filmska verzija tog Dojlovog romana.
Obrada iz 1914. počiva na otvorenim kartama, tj. u startu je poznato ko je
negativac, onaj koji pošto-poto nastoji da ukloni legalnog naslednika Čarlsovog
imanja kako bi sam preuzeo vlasništvo. Time je Džek Stejplton postao očigledni
antagonista i u ovoj verziji imamo otvoreni sukob između dobra i zla oličenih u
Holmsu i Stejpltonu, u ovom drugom gotovo kao i u legendarnom Morijartiju. Uklonjeni su svi
oni likovi koji mute tu kontrastnu sliku kao, na primer, Beril Stejplton, čime
je izbegnut i romantični podzaplet, ali i bila skraćena priča kako bi stala u svega
sat i kusur vremena trajanja filma. Takođe, osobeno je ovde i korišćenje
različitih, ne baš sofisticiranih, naprava i izuma, čime Stejpltona podvodimo
pod jedan od tada čestih podtipova zlikovaca – ludog naučnika, a Holmsa u felu
akcionih heroja čime on ovde gubi crtu genijalnosti, taj vispreni deduktivni
um. Tipična za to vreme je i maskarada likova čime oni tek tako, uz malo
šminke, obrijane zulufe itd, menjaju identitet. U ovom slučaju, apsurdna
situacija nastaje kada pred Henrijem Baskervilom sede Holms i Stejplton
maskirani jedan u drugog i ta se njihova transformacija nama čini sasvim
nevešta, ali Henri začudo ne otkriva prevaru, pa ovu dvojicu doživljava
onako kako i oni sebe iluzorno zamišljaju u liku tog drugog. U svakom slučaju, ovako koncipirana
obrada „Baskervilskog psa” sa misterije prelazi na avanturu,
atrakciju i spektakl, onakav kakav je bilo moguće ostvariti u to vreme pojave dugometražnog narativnog filma, a i na taj način postići što veću komercijalnu
dobit.
Taj prvi film prema Dojlovom The Hound of the Baskervilles režirao je
Rudolf Majnert, ali sledeću ovde razmatranu verziju te priče, onu iz 1929.
godine, režirao je sam Rihard Osvald, istina ovaj put prema tuđem scenariju. Na
prvi pogled se vidi razlika u tome da sada, petnaest godina kasnije, imamo
dosledno držanje scenarija za književni predložak. Jedino su primetne redukcije
u smislu da se pojedini marginalni likovi i događaji uklanjaju i da se tek
pojedini detalji preinačuju kako bi priča dobila filmičan oblik. Uvodi se
romantična epizoda između Henrija i Beril, ali u osnovi suštinski se ta whodunit pisana storija u potpunosti
prevodi u ovaj i ovakav film. Ograničenja koja postoje nametnuta su samo tehničkim
nedostacima ere nemog filma, dakle nemogućnošću premošćavanja određenih
situacija obimnijom deskripcijom kroz govor, monolozima i dijalozima, i pride time
što se još uvek snima nepokretnom kamerom sa tek povremenim krutim švenkovima
ili farovima. Na taj način stvara se kamerna, pozorišna atmosfera sa dve-tri korišćene
lokacije. Posebno je atraktivan enterijer tog neogotskog zamka porodice
Baskervil i on se eksploatiše do maksimuma uključivanjem u mizanscen njegovih
senovitih ogromnih prostorija, hodnika, stepeništa, niša, tajnih prolaza, dok
je prostor močvare sniman statično, nepomičnom kamerom koja hvata samo jedan
manji njegov deo. Osvaldov „Baskervilski pas” tako nas podseća, a u stvari anticipirao
ih je, na holivudske filmove tridesetih, filmove iz podžanra „stara, mračna
kuća”, zajedno sa legendarnim, još jednim „vajmarskim” filmom, The Cat and the Canary Paula Lenija.
Inače, druga i treća rolna filma je izgubljena, pa je posle restauracije
obavljene 2018. godine namesto drugog i trećeg čina te osmočinke umetnut niz fotografija i međutitlova kojima
su popunjene narativne rupe.
Poslednji razmatrani film o baskervilskom psu je
zvučni nemački „dugi metar” Karela Lamača iz 1937. godine. Kao i prethodni iz 1929, i
on se drži striktno sadržaja romana, a zalazi i u detalje što mu omogućuje
oslobođeni govor protagonista, savremenija filmska oprema i novoustanovljene
prakse dinamičnog snimanja pokretljivom kamerom i u studiju i na terenu, brzih
rezova i funkcionalne montaže kojom se postiže narativno-dramaturška kompaktnost
i ubedljivost. I, svakako, konačno čujemo svojim ušima to zavijanje demonskog
psa koji se sada, za razliku od prethodna dva filma, ne vidi jasno, drži nam se
van fokusa i delimično van kadra, pa onda samo na osnovu onog urlikanja
zamišljamo detaljnu, oštru i celovitu sliku tog dekadriranog monstruma. Slično prethodno
pomenutom filmu, a za razliku od onog iz 1914, prikazuje nam se genijalnost
Šerloka Holmsa kroz njegovo analitičko rezonovanje i povezivanje činjenica, što
na koncu neminovno dovodi do otkrivanja zločinca. A zločinac je ovde prevashodno
prikazan kao luckasti mizantrop Stejplton. On ovde nije ljubomoran na Henrija
koji zavodi njegovu sestru (zanimljivo da se u ovim filmovima Beril na kraju ne
razotkriva kao Džekova žena, već ostaje njegova sestra – valjda zbog toga što
bi to, iz moralnih razloga, u ono vreme sprečilo hepiend u kojem Henri i Beril
ulaze u ljubavnu vezu), već svu svoju energiju usmerava na to da od njega
preotme nasledstvo Čarlsa Baskervila. Razuđenost romana je konačno prisutna i
na filmu, jer ovde imamo uvodni flešbek sa krivicom i stradanjem pretka čime se začelo prokletstvo kuće Baskervil, zatim prostorne skokove ka londonskim hotelima, gde
je smešten Henri pre dolaska u Devonšir, i ka boravištu Holmsa i Votsona u ulici
Bejker. Živopisan je i razgranat prikaz močvare sa rustičnom nastambom Džeka
Stejpltona i sa pećinskim skrovištem u kojem boravi Šerlok Holms.
Holms u Dojlovom romanu deluje iz drugog plana, u
vatru gura Votsona, tako da su i ovi filmovi usmereni više na druge likove.
Čini se da je negativac Stejplton u prvom planu, posebno u filmu iz 1914, ali i
kasnije on svojim ekscentričnim karakterom vezuje misteriju baskervilskog psa
za sebe i pre nego što se otkrije da je on dresirao psa i preko njega izazvao
Čarlsovu smrt. Dr Mortimer je tu da bi povezao detektivski dvojac sa legendom o
fantomskom psu, doktor Votson, što bi se reklo, za komičnu relaksaciju ove
napete priče, Henri i Beril za romantičnu emotivizaciju, a bračni par Barimur kao
„crvena haringa”, tu su da navedu na pogrešan trag. Zanimljivo je da nigde u
filmovima nema gospodina Frenklanda, niti gospođice Lajons, a ni za inspektora
Lestradea iz Skotland Jarda nema mesta. To je ono nužno zlo prisutno kod
prevođenja literature na filmsko platno ili mali ekran i razlog zašto uvek
postoji potreba da se pored čitanja knjige pogleda i njena filmska varijanta.
Jer ona je po pravilu originalno delo koje koristi svoja neknjiževna sredstva
kako bi ostvarila smisao tog literalnog predloška nadogradivši ga na
sinematičan način. I pored svega navedenog, i pozitivnog i negativnog, sva tri ovde
razmatrana filma od mene dobijaju prelaznu ocenu i, pored svojih imanentnih
vrednosti, zadovoljavaju i kao istorijski dokument koji nam predočava razvoj
filmske umetnosti od rane epohe nemog filma do zvučne epohe. Posebno treba
pohvaliti trud onih kinematografskih centara koji su ova tri filma poslednjih
godina rekonstruisali koristeći postojeće dotrajale nepotpune filmske trake sakupljene sa više
strana i priredili nam nova, gotovo kompletna izdanja sa kvalitetnim video i
audio zapisom. U potrazi za gotskim filmskim ugođajem Dojlovih priča i romana o
Šerloku Holmsu ovim nemačkim filmovima napravio sam korak više u tom pravcu, pa sada sa
nestrpljenjem očekujem restauraciju i serije od 45 polučasovnih britanskih
filmova snimljenih između 1921 i 1923. godine prema različitim pričama koje se
pletu oko ovog čuvenog detektiva. I tu je naglasak na gotici i „Baskervilskom psu”, koji
je jedini, uz „Znak četvorice”, snimljen kao dugometražni film. Do tada sigurno
će se naći još po neka ekranizacija i ovog romana, ali i svih drugih
misterioznih priča o Šerloku Holmsu, jednom od najprevođenijih književnih
junaka na polje filma i televizije.
.jpg)
Comments
Post a Comment