The Wind (1928) – Victor Sjöström

Da li može da se poludi usled dugotrajne izloženosti jakom vetru? Nisam siguran, ali znam da vetar nije samo prijatno strujanje vazduha koji nam mrsi kosu. On može da jezivo zavija i zviždi i da pritom pali naše lice jarom ili hladnoćom i nebrojenim ubodima zasipajućeg peska koji nam puni oči, usta i nozdrve. Takav vetar duvajući neprestano u filmu The Wind dovodi glavnu junakinju na ivicu ludila... Ne znam, nisam osetio taj prerijski olujni vetar koji duva danima, ali osetio sam i te kako njegovu destruktivnu moć u banatskoj ravnici. Kada kažem „dustruktivnu moć“, mislim prevashodno na njegov uticaj na psihu. Možda će oni koji nikada nisu bili sami u pustoši atara najravnijeg dela vojvođanske ravnice tokom dejstva razorne košave ili hladnog zimskog severca najbolje moći sebi da predstave ovu pojavu kroz iskustvo gledanja „Torinskog Konja“. Bela Tar je u tom filmu smak sveta sveo na propadanje jednog mađarskog salaša pod beskrajnim naletima olujnog vetra. Vlasnik salaša i njegova ćerka, čini se, nisu toliko utučeni zbog toga što se gasi život usled sveopšteg sivila izazvanog nastupajućom večnom olujom, koja sada zauvek zastire sunce oblacima kovitlajuće prašine, koliko zbog nervoze, straha, pa konačno i otupelosti izazvane efektima razornog strujanja vazduha. Te efekte predstavljaju uznemirujući čudni zvuci pomalo melodičnog i ritmičnog karaktera, iako u suštini izluđujuće monotoni, pokretanje predmeta i (ne)žive prirode koje u mraku budi bolesnu imaginaciju, kao i varljivi osećaji čula dodira pri kontaktu sa uskomešanim vazduhom.

Kao što je uz pomoć plastičnog prikaza razularenih elementarnih prirodnih sila Tar dočarao apokalipsu, tako je i Viktor Šestrem, kao vizuelni poeta, u svojim filmovima razornu moć prirode koristio kako bi generisao ljudsku dramu, a onda i na taj način kontrolisao sudbinu svojih likova. Možda je najuspešniji njegov poduhvat u tom pravcu bio The Wind, film iz američke faze ovog švedskog režisera, scenariste i glumca poznatog širokim masama po glavnoj ulozi u Bergmanovom filmu „Divlje jagode“. Gore navedeni hororični efekti upornog olujnog vetra verovatno utiču i na protagonistkinju filma „Vetar“, Leti Mejson, da tragičnije doživi nedaće koje su je snašle i da potone u očaj koji vodi u ludilo. Naime, Leti je iz svoje rodne Virdžinije krenula trbuhom za kruhom na zapad. Tamo, u negostoljubivim i pustim predelima živi čovek po imenu Beverli s kojim je odrasla i koga smatra za svoga brata. On ju je pozvao da živi s njim i njegovom porodicom. Međutim, nesreće za zgodnu mršavicu Leti se dešavaju već počev od voza kojim putuje u „obećanu zemlju“. Tamo je spopada Virt Rodi, trgovac stokom, a zatim i dvojica Beverlijevih prijatelja koja su došla po nju na stanicu. U kući kod svog „brata“ uzima je na zub njegova ljubomorna žena, tako da joj jedino preostaje da traži drugi smeštaj.

Ali kako je moguće da se sama mlada žena bez novca i igde ikoga osamostali u krajevima gde su ljudi okoreli usled surovih uslova za život i teškog rada oko stoke; goveda koje je teško prehraniti i napojiti u sredini gde nema dovoljno ni pašnjaka ni vode? Jednostavno, u toj situaciji bila je prinuđena da se uda za jednog od svojih prosilaca, Beverlijevog prijatelja sa obližnje farme po imenu Lige. Iako venčani, oni ostaju na distanci na Letin zahtev, dok konačno Lige ne digne ruke i reši da uštedi novac kojim će je poslati nazad u Virdžiniju. U međuvremenu, dok se zaukava snažna oluja sa severa i dok je Lige u poteri za divljim konjima koje je ovaj nemilosrdni vetar poterao u dolinu, Leti sticajem okolnosti ostaje sama na farmi sa Rodijem, trgovcem stoke kojeg je srela ranije u vozu. Njega je, naime, Lige našao u nesvesti u blizini farme i smestio u svoju spavaću sobu ne znajući o kakvom se čoveku radi. Rodi siluje Leti, ali zatim u raspravi i gušanju između njih dvoje, ona ga ubije pištoljem. Zakopava ga napolju u pesku, ali vetar ga svojom silinom otkopava (ili se to njoj samo čini). Leti s prozora posmatra njegovo mrtvo telo užasnuta i napetih živaca do tačke pucanja, kao da njene nervne strune zateže ovaj izluđujući vetar. Kada u kuću uđe njen muž, ona mu u takvom stanju grozničavo u jednom dahu sve ispriča. Međutim, Lige pogleda u dvorište i vidi samo pesak; vetar je uklonio sve tragove... ili je sve ovo samo bila Letijina halucinacija.

Najveći plus ovoga filma je vizuelna predstava prirode u svoj njenoj ogoljenosti, a zatim i njeno stavljane u službu dramskog zapleta, jer surovost prirode u vidu nasrtaja vetra na tanušnu figuru bespomoćne Leti simbolizuje nezgode, patnje i boli od kojih je istkan njen život. Zasluga za ovo svakako pripada reditelju, koji je i prethodno u Švedskoj bio poznat po snimanju na lokaciji, obično u ruralnim predelima i divljoj prirodi, koju je pametno koristio za podsticanje zapleta, kao i za slikovit i simboličan odraz emocionalnih odnosa između glavnih likova. Svakako da je vrlo važnu ulogu u filmu The Wind odigrala i Lilijan Giš, zvezda nemog filma, jer su izrazi njenog lica i gestikulacija trebali da budu kompatibilni sa evociranom emocijom koju nosi vetar, a koju personifikuju trgovac stokom, Beverlijeva žena ili Letijin grubi i prosti muž. Ali ona se suočava sa vetrom ne samo preko njegovih personifikacija, već i direktno, licem u lice. U stvari njena nelagodnost zbog nenaviknutosti na život u ovom vetrovitom području utiče na njene nerve više nego neprijateljski nastrojene osobe i njihova nasrtljivost. I to nam ona plastično dočarava kroz naznake ludila u njenom izrazu lica i opštoj usplahirenosti. Zbog svega toga i nama gledaocima se ježi koža i uvlači nelagodnost i strepnja u srce; kao da i nas same bespoštedno šiba ova nevidljiva, ali zastrašujuće bučna i neprijatno taktilna neman.

Viktor Šestrem je prvi u narativnom filmu promovisao kontinualnu montažu, čija primena mu je i u „Vetru“ omogućila da jasno isprati vremensko-prostorni sled događaja koje je na ovaj način postavio u koherentnu linearnu strukturu. Od tehničkih ekstravagancija koristio je duplu ekspoziciju u cilju simboličnog prikaza orkanskog vetra u liku propetog snažnog belog mustanga (za razliku od Tara kome su simbol oluje, apokalipse u njegovom slučaju, dva snažna zaularena vranca u galopu). Nisam sasvim siguran u to, ali mi se čini da za potrebe projekcije ovog filma nije planirana bilo kakva muzička podloga. I pored toga što je kasnije, prilikom restauracije, dodata muzika, lično mislim da je ona višak u filmu u kojem treba da se čuje samo vetar, koji je prisutan u svakom njegovom kadru. Dakle, utišati ton do kraja i dočarati sebi sve one zvukove koje u datom ambijentu prerije i usamljenih farmi može da izazove peščana oluja.

Ono što kvari ugođaj (nažalost moram da se ponavljam kao papagaj kada se radi o holivudskim filmovima) je sam završetak, koji se neizostavno prilagođava aršinima producenata i širokog auditorijuma. Kao i u mnogim komercijalnim projektima iz perioda nemog filma, književni predložak je u svojoj završnici izvitoperen kako bi se izdejstvovao srećan kraj. U romanu, po kojem je snimljen film, naša heroina poludi nakon što vetar otkrije telo čoveka kojeg je ubila. U takvom stanju ona odluta i nestaje u oluji. U holivudskoj verziji, međutim, ona se, nakon što je mužu priznala ubistvo, a koji je olako prešao preko toga, odlučuje da ostane s njim bez obzira na raniji loš odnos između njih dvoje i bez obzira na loš uticaj koji ova vetrovita prerija vrši na njenu psihu. Priča se i da je Viktor Šestrem nakon ovog filma naprasno odlučio da se vrati u Švedsku. Pitam se samo - zašto.