The Kingdom: Exodus (2022) – Lars von Trier

Lars Fon Trir je i sa The Kingdom: Exodus-om potvrdio svoje nastojanje da se u „Kraljevstvu” rukovodi serijom Twin Peaks. Kao što je prve dve sezone snimio par godina nakon prvih sezona kultne Linčove serije, tako je i treću snimio par godina nakon treće sezone Twin Peaks-a, a četvrt veka nakon prethodne. I Riget, odnosno The Kingdom, kao i njegov parnjak, u trećoj sezoni radnju razvija do kosmičkih razmera; kao što je atomska bomba u TP-u otvorila prolaze ka onostranosti i tako ugrozila naše postojanje na Zemlji prodorom sila mraka, tako je arogancija našeg modernog naučno-tehnološkog sveta i njegova moralna iskvarenost u Rigetu izazvala obnavljanje i nadiranje iskonskih paganskih entiteta i upokojenih duša predvođenih Knezom tame. Kao i u TP-u pojavljuju se planetarni portali-prolazi ka drugom svetu, zatim džin (džinovska glava) kao čuvar prolaza, zli dvojnici… Ono što je detektiv Kuper u TP-u, to je vidovnjakinja Druse, odnosno Karen u Exodus-u; predvodnik u nastojanju da portali između ovog i onog sveta budu zatvoreni. Ostali likovi, 25 godina stariji u odnosu na vreme deševanja u prethodnoj sezoni, postaju sve bizarniji shodno bujanju nadrealnih dešavanja, a oni novi uklapaju se u takav ambijent. Kako bi mogli lakše da razumete radnju i smisao ove poslednje sezone, zbog već iznetih mojih razmišljanja u načelu o seriji, ali i zbog brojnih starih likova prisutnih i u novim epizodama, kao i njihove rasutosti po rukavcima ove kosmičke priče-reke, preporučujem vam da prethodno pročitate moje osvrte na prvu (OVDE) i drugu (OVDE) sezonu.

Karen, kao centralni lik u nastavku serije, nameće nam poređenje sa likom detektiva Kupera, jer postoji mogućnost i da je cela treća sezona Rigeta u stvari njen san ili halucinacija tokom mesečarenja po Kraljevstvu. Naime, u prvoj epizodi vidimo Karen kako na televiziji gleda završetak druge sezone Rigeta i biva nezadovoljna otvorenim krajem. Kada legne i veže se za krevet kako bi sprečila mesečarenje, začuje glas koji je poziva ka Kraljevstvu. Kao hipnotisana ulazi u taksi i odlazi u ovaj monumentalni zabran moderne nauke i progresa. Onog trenutka kada uđe u bolnicu menja se i vizuelna estetika onoga što gledamo; do tada statični ispolirani kadrovi sa uravnoteženim spektrom boja, naglo prelaze u mrdajuće, grubo komponovane, sa agresivnom sirovom paletom toplih boja. Nema sumnje, nalazimo se u svetu Rigeta, možda ne samo kao filmski fikcionalizovane državne danske bolnice, već i kao alternativne stvarnosti iskonstruisane u Kareninoj glavi. Ovakvo meta-filmsko otvaranje treće sezone daje slobodu fon Triru da se ne drži striktno prethodnih dešavanja u seriji, da tu i tamo pusti mašti na volju bez imperativa da ostane sasvim dosledan svojim ranijim naumima. To je u neku ruku razumljivo, jer su u međuvremenu neki od bitnih glumaca umrli, dok su ostali znatno stariji, pa bi se teško sproveo u delo scenario iz devedesetih. Međutim, osnovni zaplet ipak je ostao isti, kao uostalom i većina likova, što je seriji dalo kontinuitet i konzistentnost.

Karen u bolnici upoznaje neke od likova iz serije koju je gledala i naslednike onih koji više nisu tu. Na primer, tu je tehničar Balder koji sasvim liči na Buldera i koji joj pomaže, kao što je Bulder pomagao vidovnjakinji Druse, u istraživanju natprirodnih pojava u Kraljevstvu. Ona uspeva i da u podzemlju bolnice stigne do svojevrsnog čistilišta gde zatiče Malog Brata. Ovaj je sada postao Veliki Brat, postigao je gigantske razmere, i vrši ulogu čuvara prolaza između ovog i onog sveta. Nema više Oga Krigera, ali tu je Veliki Vojvoda kao predstavnik mračne strane. On je Satanin izaslanik koji treba da pripremi teren za njegov konačni dolazak. Karen, zapravo, ima zadatak, na koji je tera unutrašnji glas, da vrati i dobre i zle duhove kroz portal u njihov spiritualni svet kako bi sprečila sile mraka da zavladaju našom planetom. U tom cilju ona sa Balderom i ostarelim Krughejom sprovodi ritual u tačno određenom delu dvorišta bolnice, tačno u ponoć na Božić, jer tada se vrata portala otvaraju. Ali Satana i sile mraka ne žele da odu i pribegavaju lukavstvu kako bi onemogućili ispravno sprovođenje ritualnih radnji. Da li su uspeli u svom naumu i stvorili svoje zemaljsko carstvo otkriće nam scena u kojoj Veliki Vojvoda dočekuje Satanu, koji sleće helikopterom u bolnički krug, i ponizno mu ljubi ruku, a da li je Karen sve ovo sanjala, pokazaće nam poslednja scena u kojoj ona ležeći u svom krevetu tone pod zemlju obuhvaćena paklenim ognjem… Na ovo drugo pitanje odgovor u vidu prikazane scene ipak ostaje dvosmislen. Ali zar nije dvosmislen i završetak Twin Peaksa sa jednim od mogućih rešenja da je sve to samo san, recimo san Gordona Kola, kao Linčovog alterega.

Pored osnovne priče, koju nosi matica ove pripovedne reke, imamo i narativne rukavce prvog i drugog stepena. Pre svega, tu su dešavanja oko sina Stiga Helmera. On je preuzeo očevu ulogu u Kraljevstvu kao doktor neurohirurgije, ali je preuzeo i očev karakter i ponašanje. Naravno, prezire Dance i kao takav učlanjuje se u bolnički Švedski klub, udruženje koje gaji švedsko-dansko neprijateljstvo. Tamo upoznaje Anu prema kojoj oseća erotsku privlačnost, ali ona ga lukavo zavodi s ciljem da ga optuži za seksualno uznemiravanje i tako mu izvuče novac. Veliki deo ove treće sezone odlazi na njihov sado-mazo odnos, psihološki gledano, jer Ana koristi svoje telo kao štap i šargarepu; podstrekava Helmera na brojne sitne zločine zbog kojih on biva kažnjen pred doktorskim savetom za moralnu higijenu… „Savet za moralnu higijenu” ili „Švedski klub”?! Ne očekujte od mene da vam doslovno prenesem svaki detalj iz ove treće sezone. Trudim se da se prisetim, ali ne polazi mi uvek za rukom. Razlozi su dvojaki; kao prvo i manje važno, pratio sam epizode iz nedelje u nedelju, a pišem ovo nedelju dana nakon odgledane poslednje epizode, dakle sa izvesne vremenske distance, a kao drugo (zbog čega ono prvo ipak ima određenu važnost), dešavanja iz drugog i trećeg plana su poprilično bizarna, ali uz to i njihov smisao mi često izmiče, kao da je prevashodni fon Trirov cilj bio da zgrane i šokira gledaoca bez želje da taj svoj hir podredi nekoj krovnoj ideji.

Jer kako objasniti digresije kao što su one oko advokata koji prima stranke u klozetu sa WC šolje. Jeste to duhovito, pošto on zastupa i Anu i Helmera u njihovom međusobnom sporu i pritom šizofreno upada u usta sam sebi hohštaplerski se (da prostite) proseravajući u stilu najljigavijih advokata, ali time se samo rasejava pažnja gledalaca. Ili čudno ponašanje doktora Pontopidana (čudnije od imena koje nosi), koji se trudi da bude neprimetan tako što ulazi u svoju kancelariju penjući se užetom uz fasadu zgrade, a u kancelariji veći deo vremena provodi zatvoren u zamrzivaču. Jednom prilikom to uže se slučajno zakači za invalidska kolica Rigmor Mortensen, partnerke dr Helmera starijeg iz prethodnih sezona. Ona tada biva povučena s kolicima gore uz fasadu i tako ostaje da visi tokom nekoliko epizoda. Očigledno da fon Trir nije znao šta da čini sa ovim likom, pa ga je ostavio da visi u vazduhu. Upravo zbog takvih izolovanih vinjeta (ili, bolje rečeno, skečeva u montipajtonovskom stilu) ovaj drugi i treći plan radnje ostaje dramaturški i karakterno nerazrađen, pa onemogućuje gledaočevu emotivnu involviranost, onakvu kakvu smo imali u ranijim sezonama. Jednom rečju, nestaje taj prijatni ironični ugođaj ismevanja forme, sadržine i senzibiliteta TV sapunica.

Kolateralnu štetu takvih slabosti u scenariju i dramaturgiji trpe najviše glumci, pogotovo što The Kingdom: Exodus nose bardovi skandinavskog glumišta, Mikael Persbrandt kao Stig Helmer mlađi, Tuva Novotni kao Ana, Bodil Jergensen kao Karen, Nikolas Bro kao Balder. Nisam uspeo da se jače vežem ni za jedan od ovih likova kroz simpatiju ili gnušanje, niti da istinski proživljavam dramu kroz koju prolaze. Ni približno onoliko koliko je to uspevalo sa Ernst-Hugo Jeregordom kao Stig Helmerom ocem, sa Kirsten Rolfes kao gospođom Druse ili pak sa Jul Hansenom kao Ejnarom Mesgardom u prve dve sezone. Nije to bio slučaj ni sa Vilem Dafoom u ulozi Velikog Vojvode, Sataninog izaslanika, koji se iznenada pojavljivao i nestajao u nedorečenosti, kao i ona njegova sova. Oni glumci koji su iz prethodnih uspeli da preteknu u treću sezonu, ovde su sasvim skrajnuti, čak i Seren Pilmark kao Jirgen Krughej ili nesrećna Gita Nerbi kao Rigmor Mortensen. Posebno mi je neshvatljiva marginalizacija Pilmarkovog lika - Jirgena Krugheja, jer je skoro isključivo kroz njega fon Trir prosipao sav svoj najtoksičniji humor u prve dve sezone. Sa druge strane, dobro su iskorišćeni arhivski snimci Uda Kira kao Malog-Velikog Brata, pa je uz pomoć CGI efekata ovaj lik oživeo naglašavajući nadrealni ton koji preovladava u celoj trećoj sezoni. Za kraj ostavljam (iako ću time možda biti pomalo politički nekorektan) glumce sa Daunovim sindromom. Jesper Sorensen nije uspeo da nas privoli kako su to učinili beskrajno simpatični Morten Rotne Lefers i Viti Jensen tokom devedesetih (ne, ne vadim se sada za onu prethodnu nekorektnost, zaista to mislim), iako je na svoj način bila dobra ideja da Vitu Jensen u kuhinji zameni robot-sudopera sa fabričkom greškom.

Dakle, iako u celini uzev nije dostigao nivo prve dve sezone, osnovnu svoju narativnu nit o borbi između onog iskonskog - paganskog ali i spiritualnog i onog modernog - naučno-tehnološki progresivnog, kao i između dobra i zla (koji kod fon Trira nikada nisu striktno razdvojeni), Lars fon Trir izvodi do kraja uspešno i dovodi je čak do kosmičkih razmera vešto ubacujući lik Karen umesto vidovnjakinje Druse i nadograđujujući sopstveni lik naratora na kraju svake epizode u nešto što smo sve ovo vreme naslućivali, u ključnu figuru nastupajućih katastrofičnih promena. Dobili smo apokaliptični finale serije koji izaziva jezu i nelagodnost, ne u onoj meri koliko nas potrese Lorin krik u završnoj sceni Twin Peaks-a, ali ipak dovoljno, jer destilovanu stravu od fon Trira nismo ni očekivali. Međutim, dobili smo pride farsičnu satiru na hrišćanstvo, državnu administraciju, pojedine profesije, hijerarhijski uređene društvene odnose, rasne i rodne odnose u takvom nakaradnom društvu. Sasvim dovoljno da pređemo preko gore pomenutih manjkavosti, koje su možda samo odraz brzopletosti. Imam utisak da je fon Trir u trci s vremenom otkad mu je dijagnostifikovana Parkinsonova bolest (a već je osećao njene posledice tokom rada na trećoj sezoni „Kraljevstva”). Nadam se, ipak, da će uspeti do kraja života da sprovede u delo još neke od projekata, koji mu sigurno leže po fiokama i folderima. Ali i ako ne uspe u tome, ono što je do sada uradio u svojoj karijeri, dovoljno je da ga svrsta u malu ali odabranu grupu besmrtnih filmskih stvaralaca.