The Kingdom (1997) – Lars von Trier

U prvoj sezoni (OVDE), koja je imala spektakularno finale, ali koje je možda i više toga zamrsilo nego što je razmrsilo, videli smo bez epiloga Helmerov odlazak na Haiti kako bi nabavio magijsko sredstvo koje bi pretvorilo specijalizanta Krugheja u zombija i omogućilo mu da dođe do po njega inkriminišućeg izveštaja sa jedne neuspele operacije, onog koji je Krughej prisvojio i sada ga njime ucenjuje. Pitamo se šta će biti sa dr Bondom, u kojem se nalazi presađena jetra sa džinovskim hepatosarkomom. Vidovnjakinja Zigrid Druse nas je ostavila u sumnji da li su vrata ka onom svetu, nakon ritualnog oslobađanja duha devojčice Meri, zatvorena, jer i dalje oseća prisustvo onostranog. Juditin prvi kontakt sa njenom monstruoznom bebom nakon porođaja nagoveštava nam da i Og Kriger, otac bebe i neka vrsta materijalizovanog duha, još uvek hodi po ovom svetu. Ali čekamo i ishod inspekcijskog nadzora odeljenja neurohirurgije, koji sprovode generalni direktor bolnice i ministar zdravstva.

U prvoj epizodi druge sezone vidimo da je vidovnjakinja Druse otpuštena sa lečenja, ali vrlo brzo se tamo vraća nakon što ju je udarilo vozilo hitne pomoći. Naime, dokono osoblje Rigeta organizuje klađenja, tokom kojih se stavljaju ulozi na vreme za koje Soko, vozač hitne pomoći, može da stigne sa određene gradske lokacije na prijemno odeljenje bolnice. Pritom, on, za izvesnu naknadu, rizikuje i svoj i tuđe živote. Ovaj incident omogućio je gospođi Druse da uz pomoć svog sina Buldera, bolničkog tehničara, nastavi svoje paranormalno istraživanje. Ona preko Bulderovog sna ponire u podzemlje bolnice gde joj se ukazuju simboli tigra (riget=tiger), zmije i ptica. Tigar je, dakle, Kraljevstvo, zmija je simbol njegovih doktora, a ptice su ptice prolaza, duhovi koji prevode preminule u svet mrtvih. Tako je ona objasnila svoje bolničke vizije brojnih dobronamernih duhova. Međutim, duh Oga Krigera, zaključuje ona, predstavlja demona, otelotvorenje samog đavola. A demon ne dolazi tek tako, mora neko da ga prizove. Vođena sinovljevim snom, ona silazi u bolničke lagume, gde postaje svedok jednog satanističkog rituala. Potom jedan od učesnika, sa plaštom i kapuljačom preko glave, ulazi u lift i penje se prema bolničkim prostorijama. Druse shvata da je to njen prizivač demona. Izmiče joj, ali ona kasnije preko igre asocijacija sa njoj sumnjivim doktorima saznaje da je prizivač, u stvari prizivačica, doktorka Kamila, zgodna ljubavnica stažiste Mogea. Na izgovorenu reč „belzebub”, ona brzo odgovara sa „knez tame” i misterija biva rešena.

Judit, u drugoj sezoni, razvija ljubav prema svojoj neobičnoj bebi nazvanoj Mali Brat. Malog Brata, pored toga što ima glavu odraslog čoveka, identičnu glavi Oga Krigera, odlikuje i ubrzan rast; njegovo telo i ekstremiteti poprimaju gigantske dimenzije. Judit je u očaju, jer njen sin najverovatnije neće uspeti da preživi. Međutim, pojavljuje se Og Kriger, lično, kao opipljivi duh, koji traži od Malog Brata da ga prizna kao oca i da mu se potčini, a za uzvrat biće nagrađen spasom od smrti. Mali Brat, u kojem se bore dobro i zlo, odoleva ovom demonu i biva spreman pre da umre, nego da se privoli đavolu. Očajna majka konačno pristaje da ispuni želju svom sinu i oduzima mu život kako bi mu prekratila muke.

Od drugih dešavanja u ovom galimatijasu bizarnosti pomenuću i odiseju Ejnara Mesgarda, šefa odeljenja neurohirurgije, koji svoju stečenu depresiju pokušava da leči alternativnim sredstvima u nekoj od nedokučivih prostorija u zamršenom lavirintu ove ogromne bolničke zgrade, pa se na kraju ipak preko doktorske „masonske lože” vraća u uhodanu rutinu zvanične medicine. Zatim, nakon što je specijalizanta Krugheja protivotrovom povratio iz stanja zombiranosti, imamo Helmerov duel sa stažistom Mogeom oko ispitne ocene, jer ga ovaj ucenjuje njegovim profesionalnim brljotinama iz prošlosti. Helmeru preostaje samo da proklinje Dance, ovaj put izvikujući rasističke uvrede u klozetsku šolju, umesto upućujući ih nebu sa krova Kraljevstva. Takva nacistička nastrojenja sada, nakon povratka u svet živih, odlikuju i Krugheja, koji počinje da zastupa neke od eugenističkih teorija selektujući pacijente bolnice u one koji trebaju da žive i u one koji treba da umru, jer predstavljaju teret društvu. Ono što je u drugoj sezoni zasapunjalo ovu „sapunicu” je ljubavni trougao između stažista Mogea, Kristijana i Karen, a kao „šlag na tortu” došlo je venčanje Helmera sa Rigmor, koja ga pred oltar dovodi ucenom, jer sada ona poseduje onaj inkriminišući izveštaj, ali i veridba naših tumača sudbine i proroka, sudopera sa Daunovim sindromom, što ovoj, još uvek nesvršenoj seriji, donosi srećan? kraj.

Spektakularna scena leta sportskim avionom iznad Kraljevstva, koje u atmosferu zrači toksično-zelenu fluorescentnu svetlost kao auru natprirodnog sveta, kao i završni kadar snimljen iz ptičje perspektive (iz perspektive ptica prolaza), u kojem bolnička zgrada intenzivno isijava, ovaj put usijanu narandžastu svetlost u mrklu noć, nagoveštavaju dvojaki ishod; ili će da se desi nepojamna eksplozija koja vodi svet halabukom u ništavilo ili će sve tiho da nestane, kao balon od sapunice. Nažalost, na odgovor smo morali da čekamo četvrt veka, do treće sezone premijerno emitovane krajem prošle godine. Čekali smo i na odgovor o sudbini demona Og Krigera, kao i na rasplet oko uloge i značaja u ovim natprirodnim događajima nekih od preživelih doktora kao što su Kamila, Krughej, Helmer ili Mesgard. Ostaje nerešena misterija Kamilina uloga u satanističkom kultu, kao i njena i njegova priroda, zatim i pitanje: čemu vodi Krughejov psihički preobražaj nakon povratka iz sveta začaranih vudu magijom, kao i šta je uzok Mesgardovom ekscentričnom ponašanju. Intrigantno je i pitanje Helmerove zle prirode, koja nadmašuje čisto ljudski balans dobra i zla, ali i ima li uopšte dobrote i ljubavi u mikrokosmosu Kraljevstva, to jest u „sapunskoj operi” „Kraljevstvo”. Na kraju, pitamo se i da li je inspekcija ministarstva zdravstva dala pozitivnu ocenu o stanju lekarske struke, opremljenosti bolnice i uslova u kojima borave pacijenti.

Ljubavna osećanja ipak postoje u „Kraljevstvu”, ali su ona fon Triru poslužila da parodira razne „španske serije” u kojima sve pršti od prenaglašene emotivnosti u međuljudskim odnosima, zašećerene u tolikoj meri da iz nje izbija razdraganost ili patos koji se prelivaju u kič i šund. Takve prirode je odnos majke i njenog deteta, Judit i Malog Brata. Kao majka devet mrtvih Jugovića, Judit sva u suzama proklinje sudbinu, dok Mali Brat, koji se i ne može smatrati ljudskim bićem zbog svojih gargantuelovskih dimenzija i telesnih disproporcija, da ne kažem nakaznosti, piskutavim glasom se samosažaljeva dok pokušava da što patetičnije prikaže altruizam sopstvene žrtve za dobrobit čovečanstva. Fon Trir surovo šiba i naučnu društvenu elitu, koju ogrće samoživošću, mizantropijom, rasizmom i uliva im najniže strasti. Dakle, njegova satirična žaoka nastavlja da žestoko ubada i u drugoj sezoni, koja se nekako slično razvija kao i prva; laganiji početak u prvim epizodama (mada svakako bizarniji nego s početka prve sezone), a onda raspomamljenost u trećoj, a pogotovo u četvrtoj epizodi.

Toj raspomamljenosti značajno doprinose i bizarni horor motivi i situacije. Oni, međutim, ne ostvariju svoj puni impakt u smislu izazivanja strave i užasa, s obzirom da su umekšani komikom, ali uočljivo je da je fon Triru i bio prevashodni cilj da ih iskoristi kao sredstvo kojim će da pojača otrov na svojoj ironičnoj i satiričnoj žaoci. Sami za sebe, oni se mogu smatrati i parodijom uobičajenog instrumentarija horor žanra; prikaz monstruma, duhova, natprirodnih dešavanja. Sve to deluje sasvim iskarikirno, čak do te mere da se onda preinačava u nešto potpuno unikatno. Takvo je čudovište Mali Brat, po duši frankenštajnsko, a po telu gargantuelovsko, zatim demon Og Kriger, duh koji se s vremena na vreme materijalizuje, onda horde dobroćudnih duhova, koje vidovnjakinja Druse može da vidi kao prozirne pojave u fluorescentno zelenom etru.

Takođe, iz ugla vizuelnosti, druga sezona zadržava estetiku prve; izbledele boje sa prevagom toplih žućkasto-narandžastih tonova sada, sa intenzivnijim i učestalijim prodorom onostranih entiteta u našu stvarnost, obogaćuju se i zelenkastim valerima. Scene sna ostaju obeležene krupnozrnijom teksturom slike i monohromatskijim spektrom boja. U suštini, prva i druga sezona vizuelno predstavljaju jednu celinu. Isto tako su i glumci iz prve sezone prisutni u punom sastavu i u drugoj sa tek nekoliko novih, ali marginalnih likova. I svi oni u pravoj srazmeri sa jedne strane ovaploćuju određenu realno zamislivu personu, a sa druge i karikiraju istu tu osobu kako bi postigli efekat farse, što je i bila osnovna (estetska) namera fon Trira kada je reč o projektu Riget. Posebno treba istaći švedskog glumca Ernsta-Huga Jeregorda u ulozi izrazitog negativca, grešnog doktora Stiga Helera, zatim Kirsten Rolfes, koja u ulozi vidovnjakinje od eteričnih natprirodnih ukazanja gotovo da ne primećuje opipljivu stvarnost oko sebe, pa Seren Pilmark kao flegmatični i cinični večiti specijalizant Jirgen Krughej. Tu su i Holger Jul Hansen kao luckasti zanesenjak Ejnar Mesgard, šef odeljenja neurohirurgije koji sumnja u zvaničnu medicinu, i Udo Kir kao zlokobni Og Kriger, ali i kao dobri Mali Brat, kojeg uz unjkavi dečji glasić oživljava samo pokretima glave i mimikom lica.

Posebna slava ide Morten Rotne Lefersu i Viti Jensen, paru glumaca sa Daunovim sindromom. Njihovo zdravstveno stanje i telesnu građu, ali i lepršavu začudnu komunikaciju, fon Trir je iskoristio da prozaični prostor kuhinje bolničkog restorana, u kojem su ovi likovi zaposleni, pretvori u mitski prostor bogova sudbine. Oni tu sa tanjirima i čašama u rukama ćaskaju o stvarima koje se dešavaju u Kraljevstvu, ali to čine kroz teško razumljive metaforične izraze (barem se to nama tako čini), iako ih iznose krajnje ležerno i sa božanskom nadmenošću. Čini se da su ne samo upoznati sa sudbinama ljudi i događajima u Kraljevstvu, već da ih oni sami i stvaraju. Možda ove sudopere i nemaju baš toliku moć, ali svakako da je ima Lars fon Trir. On glumi sebe, scenaristu i reditelja, u epilogu svake episode kada nam, slično pomenutim sudoperama, govori o onom što gledamo. Međutim, za razliku od njih čiji govor je enigmatičan, fon Trir u svojim nadahnutim obraćanjima jasno sažima ono što smo videli i ono što ćemo tek videti. Uz to, svestan subverzivnosti koju donosi ova serija, kao da umoljava gledaoce da ne odustaju i da uz dobro ipak prihvate i dozu zla. I kao da strepi da će zbog niske gledanosti ili nekih drugih razloga biti sprečen da snima nastavke. Nakon druge sezone to se i desilo… i potrajalo je, bogme, dobrih 25 godina. Srećom, snimljena je i ta poslednja sezona, pa fon Trir, a i mi, verni gledaoci, možemo konačno da odahnemo. No, o trećoj sezoni u nekom od narednih postova.