Snoviđenja XXI – Deža vi

Nepouzdanost našeg sećanja često nas sprečava da se setimo naslova određenog filma, ali i bilo kojeg od glumaca ili članova filmske ekipe, informacija neophodnih da bi mogli da izguglamo taj film. A to se dešava stoga što nam je u sećanju ostao samo jedan njegov isečak oličen u liku, situaciji ili tek u atmosferi koju daje osobena poetska vizija autora. Tako i gledajući neki film za koji mislimo da ga nismo gledali, a zapravo gledali smo ga davno, naletimo na scenu, kadar ili nekakav muzički motiv koji razgrne naslage zaborava, pa onda oživljeno sećanje, potpomognuto daljim gledanjem, otkriva mnoge pojedinosti filma pohranjene duboko u našoj memoriji, onako kako su one nekad bile reflektovane u našoj psihi. Ipak, to osveženo sećanje je fragmentarno i stvoreno od nekog našeg ranijeg ja, pa nakon ponovljenog gledanja dobijeni utisci se razlikuju. Kao kad verzirani filmofil ode s detetom u bioskop da gleda „Čoveka koji je ubio Liberti Valasa”; dok dete zauzima stranu u priči o borbi između zaštitnika građana i uzurpatora zakona u jednom gradu na divljem zapadu i strasno navija za pozitivne likove, filmski znalac više pažnje poklanja idejnosti i kontekstualizaciji jedne ovakve priče, tehničkim novotarijama koje je Džon Ford uveo ovim filmom i umetničkim kvalitetima koji iz njih proističu.

The Man Who Shot Liberty Valance (1962) - John Ford

Na sličan način mi se prisećamo i sopstvenih snova, ali snovi su, za razliku od života i filma, neopipljivi, izgrađeni od fluidnog etra koji se lako i brzo rasejava po podsvesti. Tek pojedine čestice sna dopru do naše svesti, ali najčešće ne znamo šta bismo s njima. Bez logičke povezanosti slike sna nužno se tumače kao simboli, same po sebi ili u sklopu šire slike. Tako dobijamo jednu interpretaciju sna, čak mnogo dalju od istinskih događanja u snu, nego što je udaljena slika sećanja na jedan davni događaj iz života od samog tog događaja. Negde između ove dve konstrukcije svesti nalazi se fenomen „već viđeno”. On s jedne strane ima proročku snagu sna zasnovanog na simbolici, a sa druge opipljivost realnog životnog događanja. I upravo zbog ove svoje proročke strane, ovaj psihički fenomen ne može striktno da se veže za sećanje, to jest za varljivu prirodu pamćenja nekog određenog događaja iz stvarnosti, a onda ni da se naučno objasni, jer zadire u paranormalno. Ali meni i svima vama, da bi u taj fenomen verovali, nije potreban naučni dokaz niti objašnjenje za postojanje nečega što je svako od nas barem nekoliko puta u životu iskusio. Sami to doživljavamo na svojoj koži i to na sledeći način: odjednom mi postaje poznata situacija u kojoj se nalazim, čitav njen mizanscen i pejzaž neodoljivo podsećaju na već jednom proživljen trenutak, i ne samo to, znam i šta će se sledeće desiti i iako uplašen težim da izbegnem predviđene događaje, vrtlog sudbinske predodređenosti mi ne da da umaknem.

Memento (2000) - Christopher Nolan

Vozio sam biciklističkom stazom uz Begej svoju uobičajenu dnevnu turu, do susednog sela i nazad, fokusirajući se na samu vožnju kako bi održao tempo okretanja pedala. U početku, tek nakon što je ova staza asfaltirana daleko od motorizovanog saobraćaja, u gotovo netaknutoj prirodi reke i njenih vrbaka i s pogledom na ušorene parcele atara koje menjaju boje s promenom godišnjih doba i vegetativnih faza zasejanih biljnih kultura, pretežno sam zverao okolo ushićen lepotom ovog pitomog banatskog kraja. Vremenom, s rutinom vožnje kroz jedan te isti predeo, moje ushićenje je splasnulo do nivoa potpune nezainteresovanosti za okruženje i potpune predanosti motorici bicikla i mog tela. Telo je težilo da se stopi sa mehaničkim delovima bicikla, onako kako se energija rada mišića prenosila na zupčanike ovog prevoznog sredstva, i tako, postajući u mojoj predstavi neuništivi kiborg, kretalo se poletno i nezaustavljivo kao u vakuumu. „Vakuum” su činile naizgled nepokretne stvari iz prirodnog okruženja: reka, vrbe, dolma i sama staza na njoj, ali i njive čije sezonske promene više nisam primećivao otkad mi je pažnja preusmerena na samu vožnju. Ali i ne samo to! Deo „vakuuma” su bile i ljudske prilike koje su, kao i ja, vozile stazom, ili su pešačile, jer su to bili uvek isti ljudi, robovi svojih rutina življenja. Oni su se slili s nepromenjivim pejzažom i postali samo nešto malo više od uramljene slike okačene u nekom budžaku.

Last Year at Marienbad (1961) - Alain Resnais

Tada, međutim, dok sam vozio svoju uobičajenu dnevnu turu, stvari na slici su počele da se kreću, a „vakuum” je zapahnuo svež vazduh. Približavao sam se s leđa osobi koja nije bila deo svakodnevnog inventara ovog dela biciklističke staze. Iako nisam mogao da znam ko je ta žena pre nego što joj se približim, nekakav osećaj mi je govorio da je to jedna moja poznanica iz školskih dana. Kada sam je obišao, osvrćući se prema njoj, uverio sam se da sam bio u pravu. Blago joj klimnuh glavom i nastavih dalje ne usuđujući se da započnem razgovor, jer na osnovu njenog pogleda nisam mogao da se uverim da me je prepoznala. Ali taj njen pogled i celokupna figura uronjena u ovaj ambijent, izazva u meni osećaj već viđenog. Taj osećaj, međutim, nije bio trenutni, već prolongiran i uključivao je i majku koja gura kolica s bebom, dok joj jedna druga žena pomaže da ih ispne na dolmu. Nakon što i njih ostavih za sobom videh da kuće u ulici Begejski kej, s leve strane, i vetrom zatalasane vrbe i površina reke, s druge strane dolme, behu prožete nekom suviše bistrom svetlošću koja mi otkri još jedan preslikan prizor, prizor koji je već doživljen i konzerviran u mojoj (pod)svesti. I ne samo da sam prepoznao ove situacije kao već doživljene, već sam i anticipirao one koje tek slede. Neizostavni deo te moje vizije bio je i most koji mi se ukaza u daljini. Već tada videh sebe kako mašem jednom poznaniku koji u automobilu prelazi preko mosta, a zatim prolazeći biciklom ispod mosta videh kako izbijam na drugu stranu i tamo srećem školskog druga S.Đ-a. On sedi na klupi uz šetalište koje se nastavlja na biciklističku stazu.

Biciklistička staza Zrenjanin-Temišvar

Postadoh uznemiren, jer protivno zdravom razumu čvrsto verovah da će se desiti ono što sam predvideo. Možda zaista neko od mojih prijatelja pređe kolima preko mosta pozdravljajući me, ali moj školski drug S.Đ. je u bolnici gde se oporavlja nakon saobraćajnog udesa. Nikako ne može da bude iza mosta! Moje telo-mašina počelo je postepeno da usporava, a kiborg sve više da postaje čovek od krvi i mesa. Strah me je usporavao, ali sa druge strane osećao sam privlačnu snagu mosta, kao da je sačinjen od magneta, i gotovo hipnotički nastavih kretanje. Tešilo me je to što je bilo mirno veče i što je saobraćaj na mostu tek sporadičan. Ali zar to nisu upravo kulise ove moje proročke vizije?! Konačno, osećao sam da sve ovo do kraja moram da iskusim. Sunce mi zamiče za most, pa sam ušao u njegovu senku. Obarih glavu ka prednjem točku čvrsto stežući korman i ubrzah kako bi što pre stigao pod luk mosta, tako da budem zaštićen od pogleda odozgo. Utom čuh dva kratka prodorna zvuka sirene auta. Zateturah se na biciklu, samo što ne padoh. Zatim naglo pritisnuh kočnicu i zaustavih se skoro u mestu. Okrenuh svog dvotočkaša, uzjahah ga i slivajući se ponovo s njim zašprintah nazad. Da li sam ovim potezom poremetio kolo sudbine ili sam samo pokidao svoje tanane intuitivne veze sa stvarnošću? Možda i jedno i drugo, jer onog trenutka kada je moja volja nadjačala neminovnost zadate sudbine, nestao je i deža vi osećaj i moja sposobnost proricanja. Nadolazeći sumrak prekrio je onu suviše bistru proročku svetlost i izazvao utrnuće svih šest čula, oslabio senzitivnu i senzibilnu reakciju organizma, a time i sveo ceo vidljivi svet na mehaničku funkciju nizanja uzroka i posledica.

Lost Highway (1997) - David Lynch

Možda, ipak, ni jedno ni drugo. Niti sam promenio tok sudbine, niti sam ostao bez proročkih sposobnosti, jer ih nisam ni imao. Možda se samo radilo o spoju skrivenih sećanja, iznenada otkrivenih, i koincidencije... A možda je ljudski mozak, sklon redu i poretku, kao i osmišljavanju života po šablonima priče, njene umetničke forme, autosugestijom stvorio jedan uzbudljivi fiktivni svet i dodelio određenim događajima ekspoziciju, zaplet, kulminaciju, peripetiju i rasplet. Kažu, život piše drame, ali istina je možda da se po dramama konstruiše i živi život. Istina je, možda, da ljudi teže da nadvise prozaičnost svakodnevice radom svoje mašte i stvaranjem fantastičnih svetova unutar ove naše zajedničke banalne stvarnosti. U tom slučaju svako od nas živi svoj vlastiti film, podjednako uzbudljiv i čudesan kao i bilo koje veliko umetničko delo.

Eternal Sunshine of the Spotless Mind (2004) - Michel Gondry