Filmični lokaliteti (II) – Hong Kong

Istaknuti predstavnik urbanih filmičnih lokaliteta svakako je Hong Kong, jedan od najvećih finansijskih i trgovačkih centara Dalekog istoka, ali takođe i velegrad sa jednom od najrazvijenijih filmskih industrija na svetu. Nadaleko su čuveni hongkonški kung-fu filmovi sa Brus Lijem ili Džeki Čenom, akcione pseudoistorijske fantazije Hark Cuija, brutalni krimići Džona Vua i arthaus romantične drame Wong Karvaja. Pored toga, snimaju se i horor-komedije, epski istorijski spektakli i intimne (melo)drame. Velika većina ovih filmova nema visoku umetničku vrednost, ali filmovi u Hong Kongu prave se sa istim ciljem kao i u svakoj drugoj filmskoj industriji; da privuku mase i da se na njima zaradi, dakle cilj je da se proizvedu zabavni filmovi na univerzalne teme, ali u duhu tradicije i mentaliteta ljudi koji tamo žive. A ceo Hong Kong, kao uostalom i veći deo Dalekog istoka, impregniran je pozlatom i šljokicama utonulim u jarku crveno-crnu pozadinu i kao takav sklon je da u životu i na filmu teži spektaklu.

Avenija zvezda u priobalnom delu Kauluna svedoči o tom hongkoškom filmskom nasleđu; na centralnom mestu je spomenik Brus Liju i Boginji filma, koja je obučena u bronzanu celuloidnu filmsku traku, a dalje, duž obale, nižu se sjajne zvezde istaknutih filmskih veličina, koje su ostavile otiske svojih šaka u cementu.

 

Šetajući Avenijom zvezda pogled se prikiva za noćni prizor centralnog dela Hong Konga, koji se nalazi preko puta kaulunškog zaliva, na ostrvu udaljenom svega nekoliko kilometara. Gusto zbijeni neboderi isijavaju zaslepljujuću neonsku svetlost i evociraju uspomene na noćnu urbanu scenografiju nasilnih akcionih krimića Džoni Toa ili savremenih drama o izgubljenoj mladoj generaciji Wong Karvaja.

Ali Hong Kong je upečatljiv i na dnevnoj svetlosti, bila ona direktna na sunčanom danu, ili difuzna pod oblacima i u magli. Kada se stigne na ostrvo posle vožnje kroz tunel ispod zaliva, nailazi se na ogromne zgrade koje se ne mogu ni sagledati iz njihovog podnožja, pogotovo iz razloga što je reljef brdovit, gotovo planinski, a onda to sve zajedno stvara utisak izgubljenosti u jednom trodimenzionalnom lavirintu.

Hong Kong nije samo moderna metropola. On je, u stvari, spoj tradicije i modernosti. Pogled na betonski i asfaltni grad sa zgradama od stakla i čelika iznenada prepreči drveni jedrenjak. Skerletno crveno rašireno jedro prenulo me je iz sive sanjivosti utopljenog pogleda u vedutu grada u magli. Izleti mi reč „veduta“, jer sam par sati pre toga kupio ulje na platnu jednog anonimnog hongkonškog slikara. Njegov pejzaž prikazuje isto ovo, i u sasvim istim bojama (crveno jedro na monohromatskoj pozadini sivog grada), u šta se možete i sami uveriti posmatrajući priložene fotografije.

Ali izrazitiji kontrast između tradicionalnog i modernog nastupa kada se napusti finansijski visoko urbanizovani centar i pređe na drugu stranu ostrva. Ne samo da sada oblakodere zamenjuju prizemne privatne luksuzne vile, već, kako silazimo prema obali, počinju da se pojavljuju i skromnije kuće i verski objekti. Pri samoj obali poređane su barake u kojima živi lokalno stanovništvo koje se bavi ribolovom, ali pre svega turizmom. Brojni su ulični prodavci, štandovi sa suvenirima, restorani na obali ili na baržama i brodićima. Njih opet smenjuju luksuzni hoteli sa svojim uređenim peščanim plažama.

 

Okvasio sam i noge u toplom novembarskom moru. Ali doživljaj pri pogledu na pučinu Južnog kineskog mora je neobičan. Nema one izrazite modrine karakteristične za Mediteran. Kao da je svetlost ovde drugačija; dominiraju prigušeni tonovi. Uostalom, uvek sam smatrao da vrhunska fotografija u dalekoistočnim filmovima nije samo plod veštine snimatelja i direktora fotografije, već i da ima svoj uzrok u kvalitetu svetlosti prisutne u tom podneblju.

Jin i Jang i Feng šui su drevna učenja o skladu življenja, o suživotu između ljudi i njihovog okruženja. Ne treba podsećati koliko se na Dalekom istoku poštuje priroda. I zgrade, koje su ovde izgrađene na obali, tako su konfigurisane, da se prirodni energetski tokovi ne remete. Feng šui, čiji izraz se prevodi kao vetar-voda, primenjen je ovde kao tehnika koja će da omogući prirodno strujanje vazduha kroz samu zgradu, a ova je opet tako locirana da ne remeti zonu plime. Stanovnici ove zgrade, dakle, biće okruženi pozitivnom energijom, jer se i vazduh i voda nesmetano kreću.

Sa druge strane ostrva našli su svoj mir i brojni taoistički i budistički hramovi. Posetio sam jedan od njih u kojem su brojna božanstva personifikovana u vidu različitih životinjskih vrsta. Kinezi u Kantonu ne samo da su pripadnici različitih verskih grupa, nego su i u znatnoj meri sujeverni; često se mogu videti okačeni crveni lampioni i različiti blještavi ukrasi na ulazima u kuće, lokale, pa i javne zgrade, a sve to šarenilo je ozvučeno pucanjem petardi i rasprskavanjem vatrometa kako bi se oterali zli duhovi. Mogu samo da zamislim kako sve šljašti i grmi tokom proslave kineske Nove godine.

 

Ja, međutim, nisam bio tamo u vreme praznika. Naprotiv, novembar 2014. bio je obeležen demonstracijama protiv mera kineske centralne vlasti, koja od prisajedinjenja Hong Konga 1997. godine, uprkos paroli „jedna zemlja, dva sistema“, pokušava da ograniči demokratska prava i slobode uspostavljene tokom trajanja britanske kolonijalne vladavine. Mirni protesti omladine obeleženi duhovitim simbolima i porukama podsetili su na studentske proteste devedesetih godina protiv režima Slobodana Miloševića. Prisustvo brojnih novinara-fotoreportera i poneke filmske ekipe svedoči o još uvek višem nivou slobode govora i slobode medija, nego što je to slučaj u kontinentalnoj Kini. Živopisne slike sa ulica nude bogat materijal snimateljima za fotoreportažu ili dokumentarni film na temu društveno-političke situacije u jednoj zemlji koja se nalazi u retrogradnoj tranziciji.

 

Ali da ne bih ispolitizovao ovu priču o filmičnosti Hong Konga, na samom kraju vraćam se kulturnijim temama. Zgrada muzeja savremene umetnosti na kaulunškoj obali i zgrada šekspirijanskog pozorišta, u jednoj od pobočnih ulica duž centralne avenije u Kaulunu, remete monotoniju bezlične nebeske novogradnje i pokazuju da Hong Kong nije samo najvažniji filmski centar u regionu. Ali šarenolikost i dinamika jednog takvog blještavog velegrada čine da je on sa svim svojim sadržajima pre svega filmičan, pa svaki film snimljen na ovom urbanom lokalitetu predstavlja najpre vizuelno zadovoljstvo, a istaknuta vizuelna komponenta u filmu kao vizuelnoj umetnosti i jeste ili bi bar trebala da bude prevashodni cilj svakog filmadžije.