3 Women (1977) – Robert Altman

Pinki, Mili i Vili su tri žene iz naslova. Ali, da li su to tri različite žene ili samo jedna žena sa svojim različitim personifikacijama… A možda su to dve različite žene (ili dve persone u jednoj osobi) sa trećom koja ih sanja. Jer ova treća, Vili, je slikarka, koja ne samo da poseduje (preko svog muža) sve ove objekte, nekretnine i imanja u i po kojima se kreću Pinki i Mili, već ih je sve i ilustrovala svojim predstavama svojevrsnih himeričnih čudovišta, čovekoliko-majmunolikih stvorenja sa naglašenim genitalijama. Tu se, pak, ne završava spisak začudnih pojava u ovom filmu, ali pomenute neobičnosti svakako predstavljaju sablasno-groteskni okvir koji steže, modifikuje i oneobičajava ona prirodna svakodnevna dešavanja u okviru relacija kuća – pos’o – kuća i kuća – izlazak u provod – kuća. No, pođimo redom, počev od tih prizemnih dešavanja…

Pinki je novoprimljeni zaposlenik u jednom pustinjskom SPA centru. U svom novom poslu, koji podrazumeva pomoć i podršku starijim teško pokretnim osobama, obučava je Mili, osoba od poverenja i sa iskustvom na ovakvom radnom mestu, ali previše pričljiva i posvećena sebi, da bi mogla da pridobije istinske prijatelje među kolegama. Međutim, Pinki nalazi da su njene prozaične priče o kuvanju, izlascima i momcima zanimljive, ali i fascinira je kao ličnost. Koristi priliku da popuni upražnjeno mesto Milijine cimerke i da joj postane bliska prijateljica. One se u stvari nadopunjuju shodno svojim karakterima; dok je Pinki detinjasta, bojažnjiva i povučena, Mili je naizgled zrelija, puna samopouzdanja i društveno aktivnija i kao takva predstavlja joj uzor, onakakav kakav starija sestra nameće mlađoj.

Njih dve se druže sada i van radnog vremena. Mili izvodi svoju infantilnu cimerku na mesta koja inače posećuje, ali pre svega u lokalnu kafanu i strelište, koji su deo zabavnog parka u vlasništvu Edgara i Vili Hart. Edgar je ženskaroš koji ne obraća pažnju na svoju trudnu ženu Vili, umetnicu koja se osamljuje u svom radu slikajući murale, nego obigrava oko atraktivne Mili. Vremenom, kako Mili sve više ulazi u vezu sa Edgarom i počinje da ga dovodi u njen i Pinkijin zajednički apartman (koji je takođe u Edgarovom vlasništvu), odnos između njih dve se menja. Posle jedne rasprave tokom koje je Mili prisilila Pinki da napusti apartman u sred noći kako bi ona ostala sama sa Edgarom, Pinki pokuša da se ubije skokom u bazen. Završava u komi tokom koje je sestrinski neguje Mili, koja sada oseća krivicu i kajanje zbog ispoljene drskosti prema cimerki.

Nakon buđenja iz kome, tokom koje Mili postaje zaštitnički nastrojena prema svojoj prijateljici u tolikoj meri da ispoljava čak majčinski instinkt prema njoj, Pinki poprima raniji karakter svoje starije cimerke; postaje društvenija i počinje otvoreno da flertuje sa muškarcima, pa uspeva da zavede i Edgara. Ali Mili, sledeći svoja novostečena materinska osećanja prema Pinki, uspeva da je otrgne iz kandži ovog seksualnog predatora. To se desilo u trenutku kada je Edgarova žena počela da se porađa, pa su obe, zgađene nad nebrigom njenog muža, koji je za to vreme u kurvaluku, pohrlile da joj se nađu pri ruci. Dok Vili prolazi kroz bolan porođajni proces, Mili kao babica treba da prihvati bebu, a Pinki da ode po doktora. Međutim, Pinki ostaje skamenjena pred vratima sobe posmatrajući sa strepnjom ovaj događaj sve dok se beba ne pojavi i dok joj Mili ne priđe sa okrvavljenim rukama i sa suzama u očima govoreći da je beba mrtva… Nakon ove tragedije kroz koju su prošle sve tri žene, a koja ih je, čini se, zbližila, one počinju da žive zajedno upravljajući kafanom i okolnim imanjem sa strelištem, a interno razvijajući međusobne matrijarhalne odnose oko vertikalne osovine baka-majka-ćerka.

Pre nego što se svi uljuljkamo i uspavamo u ovom realističnom, ali i melodramatičnom sižeu filma, moram da vas prenem i kažem da u „Tri žene” ništa nije onako kako izgleda na osnovu sinopsisa. Naime, ta nazovi realnost je sasvim iščašena, izglobljena i predstavlja nekakvu košmarnu ili snoviđajnu stvarnost. Doprinos takvom utisku daju prvo luckasti likovi Mili i Pinki, koji uz to preuzimaju jedan drugom identitete, zatim okruženje koje je često simboličko u pogledu karakterizacije ove dve protagonistkinje i njihovog odnosa, a na kraju i rediteljsko-montažni postupak. Kada kažem „simboličko okruženje”, mislim, recimo, na čestu pojavu u drugom planu identičnih bliznakinja, Milijinih i Pinkijinih koleginica iz SPA centra, koje kao da nam namiguju iz podsvesti sugerišući o organskoj povezanosti Mili i Pinki, ili mislim na neuklopljenost ove prve u društvo, pošto ona neprestano govori obraćajući se napadno svima, a zapravo tiradišući sama sebe, pa je niko i sluša; njen glas se tako gubi bez ikakvog eha u kakofoniji okolnih razgovora, osim „eha” koji joj stiže od Pinki. Time smo navedeni da mislimo da film u celini iznosi hermetički zatvoren unutrašnji svet Mili, Pinki ili pak Vili. Što se tiče rediteljsko-montažnog postupka, začudnost se postiže čestim kadriranjem fantastičnih Wilijinih murala, čak i kroz duplu ekspoziciju preklapanjem sa likovima protagonistkinja ili snimanjem kroz vodu u bazenu na čijem dnu su takođe neke od ovih slika. I Pinkijin samoubilački skok u bazen je snimljen kao odraz sa površini vode. Dakle, čini se da ti česti vodeni refleksi imaju za cilj da predstave tu fluidnu nepostojanost prikazane stvarnosti.

Uostalom, u slučaju „Tri Žene”, Altman je jedan svoj uznemirujući san transponovao na film, tako da ova „tehnička” rešenja imaju svrhu stvaranja snovitog ugođaja. Međutim, problem je u tome što je taj san posledica događanja u njegovom privatnom životu, kao što je uostalom i posledica strukture i karaktera njegove ličnosti. Znači, potrebno je da budeš njegov lični psiholog kako bi mogao da rastumačiš san, a isto tako i film, jer se Altman, čini se, nije dovoljno potrudio da ovaj san ne samo umetnički uobliči, već i da ga prezentuje na jedan idejno jasan i koherentan način kako bi uspostavio korespondenciju sa širokim gledalačkim auditorijumom. Kao što rekoh u uvodu ovog teksta, mi samo možemo da nagađamo da li su ove tri žene tek aspekti jedne ličnosti ili se radi o Vilijinom snu u kome su Pinki i Mili dva aspekta jedne ličnosti u nadrealnom okruženju u kojem podeljena ličnost može da egzistira razdvojeno u vidu otelovljenog ega i alter ega. Pitamo se i kakve konotacije o odnosima polova možemo da izvučemo iz ove priče, uzev u obzir činjenicu da je Edgar predstavljen kao negativac, a da su Pinki, Mili i Vili na kraju rešile da žive u zajednici bez muškaraca. Kakav je simbolički smisao naslikanih himeričnih čudovišta sa ogoljenim muškim i ženskim polnim organima? Takođe, da li je ovo društvena satira i u kom smislu? Sve to su pitanja na koja ne dobijamo jasne odgovore i preostaje nam da u nemoći film shvatimo kao nadrealnu snovitu fantaziju skovanu u stilu Bretonove teorije automatskog pisanja.

Ipak, ne može se poreći hipnotička snaga ovih nadrealnih slika dodatno pojačana jezivom atmosferičnom muzikom Džerarda Bazbija. A osnovni sastojak tih audio slika su pojave Šeli Duval i Sisi Spejsek i njihove glumačke izvedbe. Posebno Duvalove, koja kao u transu ponire u bizarno fascinantan lik Mili, ponire sve do njegove naglašene karnalnosti. Postoje brojni detalji koji naglašavaju čudnovatost ovog lika, koji se kreće u društvu, ali je autističan za njega. Tako, na primer, imamo jedan kriptični detalj, detalj jedva primetan, ali krajnje sugestivan; Mili u nekoliko navrata vidimo kako ulazi u svoja kola, pali ih i odlazi, i svaki put vratima auta hvata kraj svoje haljine. Ona je kao razularena prirodna sila u svom frenetičnom življenju van balansa koji omogućava čvrstu vezanost za ovozemaljsko. Međutim, nakon što stekne majčinski refleks prema Pinki, postaje nežna, pažljiva, odmerena, sasvim balansirana u tom svom privatnom svetu. Sa druge strane, imamo Sisi Spejsek, takođe u transformativnoj ulozi; stidljiva devojka iz provincije, naivna i detinjasta, pretvara se u samouverenu beskompromisnu zavodnicu, da bi konačno, pod majčinskim uticajem Mili, postala ona stara, dobrodušna i poslušna, sada kao član matrijarhata. Na kraju, tu je i Dženis Rule kao Vili, potpuno misteriozan lik kojeg ne čujemo ni ne vidimo, osim tek povremeno u širokim planovima kao sitnu figure sa šeširom i sa njenim tajanstvenim muralima. Konačno, za rezultat dobijamo trio uverljivih ekstravagantnih likova, sasvim različitih, ali kompatibilnih jedan sa drugim, trio na kojem se bazira metaforični potencijal „Tri Žene”, odnosno supstrat iz kojeg izrasta svaka intriga i dvosmislenost ovog enigmatičnog filma.