Phases of the Moon (2022) - Ryuichi Hiroki

„Emocionalni govor razume svako biće, on ukida kulturne i istorijske razlike. No, izražavanje emocija se danas izjednačava sa sentimentalnošću. A sentimentalnost s patetikom. Otuda je sentimentalno autocenzurisano. Podsećam na reči Rolanda Barta izgovorene pre pola veka, ali još uvek aktuelne. ‘Seksualno se više ne smatra neprihvatljivim, nego je to upravo postalo sentimentalno’. I tako emocionalno osiromašeni sudimo svemu što sobom nosi emociju.” Ovo je uvod u kritički članak o jednoj zbirci pesama, koji je izašao pre neku nedelju u Kulturnom dodatku Politike. Ali on je isto tako primenjiv na sve ono stvaralaštvo koje podilazi takozvanoj jeftinoj osećajnosti; dečjoj, prostodušnoj veri u neiskvarenu ljudskost, bezuslovnu ljubav i konačnu sreću.

Robotizovani životi pripadnika modernog neoliberalnog društva, usmereni ka materijalističkim ciljevima, ne ostavljaju vremena za poniranje u sebe, to jest za refleksivan odnos prema stvarnosti, koji neizbežno uključuje i osećajnost. Malo je onih koji imaju vremena za ovakav odnos, a pogotovo onih koji su toliko samosvesni da žrtvuju svoju materijalnu sigurnost zarad bogatstva unutrašnjeg života i nesputanog ispoljavanja emocija. Oni su danas postali građani drugog reda, koji se posmatraju kroz sažaljiv osmeh i nipodaštavanje. Ne samo u životu, već i u umetnosti, zazire se ne samo od otvorenog iznošenja subjektivnog mišljenja, već, pogotovo, i od otvorenog iznošenja nepatvorene spontane osećajnosti, jer to se smatra za nezrelost, naivnost, ekscentričnost ili čak maloumnost. Zbog toga je romansa kao žanr danas prokažena od elitne kritike i jednoglasno se tretira kao eskapizam, bekstvo od umetnički „pregnantne” stvarnosti u carstvo ispunjavanja neispunjivih želja.

Ali šta ima loše u fantaziranju o nekom boljem svetu, osim što se to kosi sa interesima aktuelnog globalnog društvenog poretka i, na individualnom planu, protivureči psihološkim karakteristikama ličnosti formiranim u takvom društvenom sistemu. Možda ćete reći da eskapistički porivi ljudima skreću pogled sa suštinskih životnih problema i otupljuju aktivno dejstvovanje u cilju poboljšanja naših života. Ali to je shvatanje eskapizma u negativnom smislu. Ovaj termin može da znači i bekstvo u našu unutrašnjost i razvijanje svesti, samosvesti, imaginacije i osećajnosti. Eskapizam možda znači preporod individue, a onda preko induvidue i društva, jer kao što bez homo faber-a ne bi opstalo čovečanstvo u materijalnom smislu, tako ni bez homo ludens-a i homo philosophicus-a ono ne bi bilo emotivno i umno probuđeno i kultivisano u duhovnom smislu. Ova dva aspekta su podjednako važna, a u današnje vreme, kada je težište potpuno pomereno na stranu objektivizacije racia, nužno je staviti akcenat na subjektivizaciju i osećanja (na srce i um, što Japanci svode na jednu reč - kokoro), makar ona i balansirala na ivici patetike.

Takav ples između „tvrde” emocionalnosti, sentimentalnosti i patetike odvija se u mnogim filmovima današnjice prećutkivanim od strane kritike. Možda je u većini slučajeva to s razlogom, jer u takvima plesač sklizne u sentimentalnost i patetiku bez da se ikada više vrati na tvrdu obalu utemeljenih emocija. Ali ovakvi filmovi na Dalekom istoku često prevazilaze samu sentimentalnu priču svojim aperceptivnim pristupom i sinematičnošću, a isto tako i iskrenošću sentimenta, koja proizilazi iz budističkog negovanja duboke osećajnosti i na njoj uspostavljenih mentaliteta i umetničke tradicije.

Riuiči Hiroki je jedan od eminentnih japanskih filmskih stvaralaca u okviru žanra romantične drame, koji je tokom svoje duge i plodne karijere uspevao da pleše po ovoj skliskoj granici između „skupih” i „jeftinih” emocija. Po oslobađanju seksualnosti, od pre pola veka, Hiroki je otpočeu karijeru u pinku žanru, da bi vremenom, stičući iskustvo kao filmski stvaralac, počeo da režira romantične drame i komedije sa arthaus vajbom. Prešao je put od gole čulnosti erotskih i pornografskih filmova lišenih emocija do prenadražene osećajnosti sentimentalnih melodrama. Ali, koliko god da su mu priče ogrezle u patetiku, on ih filmuje sa stilom i majstorskom veštinom. Tehnički gledano, njegovi filmovi su kompleksne strukture izgrađene od paralelnih priča u prostoru, koje su predstavljene kroz vremenske slojeve. To prostorno i vremensko kretanje je minuciozno izvedeno, tako da je onaj pažljivi gledalac na kraju nagrađen jednom monumentalnom funkcionalnom konstrukcijom, čija impozantnost zabašuruje vezivno tkivo njenih zidova spravljeno od te ozloglašene sentimentalnosti.

Phases of the Moon ili „Mesečeve mene” je jedan od poslednjih Hirokijevih filmova, koji, međutim, ne pripada njegovim najboljim ostvarenjima u sferi romantičnih drama, takvih kao što su April Bride ili Last Words, ali je paradigmatičan za tip filmova na koji želim ovde da se osvrnem. Uzgred budi rečeno, meni najbolji njegovi filmovi su Vibrator i River, filmovi u kojima je emotivna razmena između protagonista potisnuta kontemplativnim sadržajem radnje filma i, samim tim, istim takvim odgovorom gledalaca čija emotivna reakcija je uzdržana, ali duboka, oličena u finim vibracijama duše koje traju dugo nakon gledanja filma. Nasuprot tome, „Mesečeve mene” napadno teže da indukuju gledaočevu razneženost i prisile ga na potpunu emotivnu involviranost, toliku da ova zaseni sva ona fantastična dešavanja koja prkose zdravoj logici i osećaju za meru.

„Mesečeve mene” su fantazija o večnoj ljubavi, koja u ovom slučaju nije samo hiperbolična sintagma o snazi ljubavi, već ima bukvalno značenje, jer se ljubav između Akihiko Misumija i Ruri Masaki proteže u večnost putem reinkarnacije. Duh stradale Ruri Masaki ulazi u novorođenu Ruri Osanai, koja se seća svog prethodnog života zbog intenzivne čežnje koju je inkarnirani duh u njoj osećao prema Akihiku. Zatim i Ruri Osanai gine sa svojom majkom Kozue, ostavljajući samog emotivno devastiranog oca i muža Keija. Ruri Masaki se sada ponovo reinkarnira u telu ćerke školske drugarice Ruri Osanai. Iz ispovesti ove devojčice Kei Osanai počinje da shvata neuobičajeno zrelo ponašanje svoje mlade ćerke i neke njene postupke koji su ga zbunjivali, a koji su imali za cilj da se reinkarnirana Ruri približi Akihiku, svojoj jedinoj i večnoj ljubavi. Na kraju, skeptik po pitanju reinkarnacije, Kei ne samo da počinje da veruje da je njegova ćerka u stvari bila jedna druga osoba, već nalazi utehu u tome da se reinkarnacijom njen život produžava u večnost. Tako pronalazi nadu i kada je u pitanju njegova preminula žena Kozue. Traži je reinkarniranu među osobama iz svoje okoline, jer veruje da je njena čežnja i ljubav bila tolika da je i njenom duhu omogućila da izabere svoje buduće roditelje i da očuva sećanje na njega u novoj inkarnaciji. Sve želje i nade u ovakvim filmovima, pogotovo one najfantastičnije, ispunjavaju se na obostranu radost glavnog lika i raznežene publike.

Mnogi od klišea žanra prisutni su i u ovom filmu; smrt voljene osobe, utučenost i depresivnost partnera ili roditelja nakon toga, zatim čudesni događaj koji ponovo na neki način spoji rastavljene ljubavnike ili roditelje i decu, nužnost suzbijanja neverice kod publike prilikom ovako fantastičnog zapleta i, pogotovo, raspleta, kao i kod siline i nepokolebljivosti te demonstrirane uzvišene ljubavi. Konkretno, u ovom slučaju, nekako bespogovorno se u scenariju prihvata pojava reinkarnacije, što je, moguće, genetski usađeno u svest pripadnika budističke vere, ali zapadni svet koji duh vezuje isključivo za jedno telo, a uz to i naglašeno ciničan po pitanju sentimentalnosti i patetike, teško može da svari ovakav spoj fantazije i romantike. Čak nam deluju groteskno i izazivaju neplanirani smešak situacije u kojima te silne devojčice-avatari počnu da se ponašaju kao odrasle osobe promišljajući i intelektualizirajući njihova delikatna emotivna stanja, dok odrasli smrtno ozbiljni pred njima napregnuto slušaju i klimaju glavom.

Ove manjkavosti dovoljne su mnogima da negativno ocene film, ali ne treba zaboraviti da pred platnom danas sedi cinično nastrojena publika, naviknuta da svuda traži ironiju i sarkazam, pogotovo tamo gde se osećanja ne skrivaju, već se iznose na tacni, ogoljena. To danas, u eri u kojoj svi ljudi nose ledene maske u javnosti, koje odražavaju ideal dehumanizovanog čoveka, deluje zastarelo, kao da je evolucijom ljudske vrste prevladano i ostavljeno na nižem stepenu razvoja, dakle, deluje naivno i detinjasto, kao kada se poredi ponašanje majmuna sa ponašanjem čoveka. Međutim, i sa ovako surovim savremenim kriterijumima, Hirokijev film, zahvaljujući svojim drugim aspektima, zaslužuje prelaznu ocenu. Radnja se dešava u vremenskom intervalu od 1980. do 2007. godine, to jest u četiri vremenske tačke: 1980-81, 1989, 1999 i 2007. Verno su rekonstruisani ovi istorijski datumi počev od ubistva Džona Lenona 1980, čija jedna od pesama je poslužila kao spona između svih ovih godina, pritom simbolišući i besmrtni duh Ruri. Hiroki se služi brojnim flešbekovima posmatrano kroz različite likove, ali uspeva da izatka jedno koherentno delo, tako da, i pored svoje složenosti, ne ostavlja gledaoca ni jednog trenutka u konfuziji.

Usklađenost slike i zvuka, kako bi funkcionisali kao dodatni generatori emocija, čini se da je efikasnije sredstvo za tu svrhu od same neubedljive priče i pojedinih izveštačenih likova. Hiroki je i poznat po svojoj funkcionalnoj vizuelnosti i izboru muzike, mahom iz rok žanra, kojima gradi melanholičnu i nostalgičnu atmosferu. Kako ulazi u pozne životne godine ta nostalgija se sve više oseća, a vreme, samo, postaje tema za sebe; tematska situiranost u bližu prošlost, česti flešbekovi ili vremenski skokovi, putovanje kroz vreme i drugo. Većinu toga sadrže i „Mesečeve mene”, ali ne zadovoljavaju sasvim na planu onoga što je prevashodni cilj jednog ovakvog melodramatičnog filma - romanse; izazivanje bure emocija. Ne uspeva mu da nam skotrlja niz obraze po koju suzu ili da nas barem natera da povremeno uzdrhtimo. Oni koji su već gledali ponešto od Riuiči Hirokija očekivali su intenzivniju emotivnu saživljenost sa pričom i karakterima. S obzirom na njegovu hiperproduktivnost, danas kada je na pragu osme decenije, može se tu i tamo očekivati i poneki scenaristički ubedljiviji projekat. No, letnja je sezona, sezona opuštanja kroz laganije sadržaje. Suzbijmo strogog kritičara u sebi i podvrgnimo se bezazlenom eskapizmu.