The Kingdom (1994) – Lars von Trier

Riget ili The Kingdom ili „Kraljevstvo” je kultna serija isto tako kultnog režisera Larsa fon Trira, čiji naslov predstavlja poslovični naziv za najveću i najbolju bolnicu u Danskoj. U njoj se, pored uobičajenih medicinskih poslova i svakodnevne interakcije između osoblja i pacijenata, dešavaju i neke natprirodne stvari. Kao oličenje naučnog i civilizacijskog napretka ova ustanova se sučeljava sa najvećim iskušenjem u svojoj istoriji; pojavljuju se pukotine u njenim temeljima, jer para iz prastarih močvara u kojima je nekad beljeno platno nadolazi odozdo noseći sa sobom ne samo vlagu i hladnoću, nego i nesmirene duše preminulih, bol, spiritualnost, sujeverje. Otvoren je prolaz do „kraljevstva mraka” i sukob između progresivnih snaga modernog doba i retrogradnih snaga prošlosti je neizbežan… Ovaj serijal se sastoji od dve sezone od po četiri epizode premijerno prikazivane 1994. i 1997. godine i poslednje, treće sezone od pet epizoda, pod nazivom Riget: Exodus, koja je izašla iz Trirove radionice 2022.

Na drugom kanalu RTS-a već nekoliko meseci se ponedeljkom emituje ciklus filmova Larsa fon Trira, pa sam iskoristio priliku da onako po starinski ispratim sve tri sezone „Kraljevstva”; da svaku epizodu natenane izgustiram umesto što bih odbindžovao sve odjednom. Postoji i jedan jači razlog za iscrpno gledanje, a to je što sam tokom devedesetih odgledao svega nekoliko početnih epizoda. Zapravo, propustio sam tada treću ili četvrtu epizodu, pa sam odustao od daljeg praćenja. Prolazile su, zatim, godine tokom kojih sam bio okupiran poslom i drugim dosadnim, ali neizbežnim stvarima, a onda, kada sam se konačno setio Riget-a, saznao sam da se druga sezona završila sasvim otvoreno, bez raspleta, a da novih epizoda najverovatnije neće ni biti. Sada, kada je tu i finale serije, konačno je nastupio trenutak za jedno sveobuhvatno gledanje i, nadam se, kompletan doživljaj, jer nemam ni grama sumnje da je Riget svojevrsno sublimno umetničko delo. U ovom postu ću vam predstaviti prvu sezonu, a kasnije, kako budu emitovane na RTS-u, i ostale će neizostavno biti rivjuisane na ovom blogu.

Kao inspiracija za serijal o „Kraljevstvu" fon Triru je poslužio Linčov Twin Peaks, i to u smislu satirizovanja i parodiranja sapunskih opera na način da se one iz porodične lagane zabave pretvore u subverzivnu mozgalicu (pseudo) hororično-satanističke prirode. Za razliku od Linča, koji je napravio farsu od tinejdžerske sapunice, fon Trir se uhvatio bolničkih beskrajnih serija. Ove su u to vreme doživljavale svoj vrhunac; u Evropi (i u Jugoslaviji, takođe) krajem osamdesetih godina široku popularnost postigla je Die Schwartzwaldklinik, dok je jedan od najdugovečnijih i najpopularnijih medical show-a, ER, nastao upravo u vreme pojave prvih epizoda Riget-a. Ali fon Trir je usput parodirao i teme i motive horor filmova, krimića i misterija, kao uostalom i Linč, pa su i Riget i Twin Peaks u stvari imaginativne dekonstrukcije postojećih uštogljenih filmskih i televizijskih formi nabijene humorom, pa se zbog toga moraju svrstati (ukoliko se uopšte negde moraju svrstavati) u uvrnute mračne komedije.

U „Kraljevstvu”, u prvim epizodama, postepeno upoznajemo osoblje bolnice oko šefa odeljenja neurohirurgije Ejnara Mesgarda i pojedine njihove pacijente. Stig Helmer, doktor koji je pod istragom zbog moguće greške pri operaciji na mozgu, je Šveđanin koji je tek stigao u ovu eminentnu dansku zdravstvenu ustanovu. Njegova mržnja prema Dancima i svemu što je dansko (navodno prema njihovoj svojeglavosti i bahatosti) preliva se na međuljudske odnose na odeljenju. Posebno je uzeo na zub dr Jirgena Krugheja, specijalizanta, koji je sebi dao preveliku slobodu i ingerencije koje nadmašuju njegov položaj unoseći tako nered i nedisciplinu u kolektiv. Međutim, kasnije uviđamo da je dr Helmer umišljena veličina i običan licemer, jer ne samo da je nestručan, već je i iskvaren do srži. Jedna od redovnih pacijentkinja je Zigrid Druse. Ona je vidovnjak, čije posete odeljenju neurohirurgije, navodno zbog neuroloških problema, imaju paranormalni povod: ugledala je duh devojčice u oknu lifta i sada pokušava da odgonetne prirodu ovog duha, razlog njegovog pojavljivanja, nivo besa i ogorčenja koje isijava i mogućnost smirenja, iskupljenja i konačnog uzdizanja nakon oslobođenja od zemaljskog balasta.

Na odeljenju se nalazi i stažista Moge Mesgard, sin šefa odeljenja, koga privlači Kamila, medicinska sestra atraktivnog izgleda, zatim dr Bondo, patolog u potrazi za najinteresantnijim primerkom kancerozne jetre, najvećim hepatosarkomom, dr Judit, Krughejeva trudna ljubavnica i tehničar na odeljenju neurohirurgije Bulder Druse, sin vidovnjakinje Zigrid. Sa one druge, paranormalne strane, imamo duh devojčice Meri, njenog oca Og Krigera, njegovu neobičnu bebu koju rađa Judit, jednog demonskog psa i fantomska kola hitne pomoći. Iznad normalnog i paranormalnog sveta nalazi se svevideći par mladih ljudi sa Daunovim sindromom koji, uskraćeni za razum i racionalno, a obdareni intuicijom, radeći kao sudopere u kuhinji bolničkog restorana, ćaskajući iznose proročanstva o sudbinama ljudi i duhova u pandemonijumu poznatom pod nazivom „Kraljevstvo”. A bog ili demijurg, koji je i iznad tumača sudbine i svih onih na nebu i zemlji oko kojih se sudbina plete, je lično Lars fon Trir. On se pojavljuje u epilogu svake epizode, kao Hičkok nekad u prologu serije The Alfred Hitchcock Hour, i predstavlja svoje rukotvorine, ove sadašnje i one buduće, sa elegancijom samog đavola.

Fon Trir u prvim epizodama tek stidljivo iznosi nadrealne elemente, mistiku, stravu i užas, ali obilato prikazuje ono đavolsko u ljudskoj prirodi kroz međuljudske odnose na odeljenju neurohirurgije: dr Helmer pokušava da ukrade inkriminišući izveštaj, izveštaj sa operacije kojom je obogaljio jednu devojčicu, kako bi sačuvao svoje radno mesto; specijalizant Jirgen Krughej, koji je bolnički podrum pretvorio u svoj dom, diluje medicinski material i ucenjuje kolege; dr Bondo na prevaru pokušava da dobije jetru preminulog sa ilustrativnim primerom karcinoma mimo zahteva njegove najbliže rodbine; stažista Moge odseca glavu leša iz bolničke mrtvačnice kako bi je podmetnuo Kamili iz osvete što ga je odbila. Iznosi se i sav onaj najsluzaviji material svake sapunice – ljubavne intrige, ali i one su u Riget-u natopljene đavolštinama: ljubav iz interesa sa doktorkom Rigmor Mortensen od strane dr Helmera, strasna seksualna veza između mladog Mogea i sredovečne Kamile i naizgled iskrena ali hladna i proračunata ljubav između Krugheja i Judit.

Ono što prividno povezuje ovu bolničku svakodnevicu sa natprirodnim dešavanjima je „masonerija” u koju su uključeni doktori sa odeljenja. Njihova tajna organizacija sa svojim ceremonijama i ritualima podseća na nekakav religiozno-satanistički kružok. Međutim, istinska natprirodna dešavanja uzimaju maha tek nakon što je vidovnjakinja Druse otkrila sačuvan leš devojčice-duha u jednoj od laboratorija bolnice. Saznaje da se devojčica zvala Meri i da ju je ubio otac, doktor koji je radio u „Kraljevstvu” pre stotinak godina, kako bi sakrio činjenicu da ima vanbračno dete. Gospođa Druse uz prećutnu podršku bolničkog kapelana i pomoć svog sina Buldera i večitog specijalizanta Krugheja u podrumu bolnice organizuje seansu, koja uključuje i ritual egzorcizma, tokom koje bi Meri bila prizvana, osvećena i konačno našla smirenje. Čini se da se to tako i desilo, pa smo onda nadomak srećnog kraja, ali ispostavlja se da Judit mora na prevremeni porođaj prilikom kojeg na svet donosi „starmalu” bebu; telo nedonoščeta sa glavom odraslog Oga Krigera, Merinog oca. Tek sada vidimo da se iza brda nešto veliko i zlokobno valja [sic]. Sve ovo se dešava u finalu prve sezone, u urnebesnoj četvrtoj epizodi, u kojoj i ministar zdravlja u obilasku bolnice Riget i upoznavanju sa tajanstvenom „Operacijom jutarnji vazduh” doktorske „masonske lože”, biva svedok svih ovih zamešateljstava.

U seriji se oseća uticaj pokreta Dogma 95, koji je tokom snimanja prve sezone bio tek u fon Trirovim i Vinterbergovim zamislima. Ali snimanje na lokaciji, iz ruke, na šesnaestomilimetarskoj traci sa koje je kasnije izvršen transfer na standardnu tridesetpetomilimetarsku, bez veštačkog osvetljenja i nasnimavanog zvuka, čini da nam ova serija izgleda kao autentičan dokumentarni material. Utoliko je ona u svojim horor elementima strašnija, u komičnim duhovitija, a u satiri britkija. Takođe, estetski posmatrano (kroz treš estetiku), sa zrnastom teksturom slike, ispranim bojama, kao da je traka beljena sa platnima na iskonskim močvarama teritorije „Kraljevstva”, „seckanom” montažom u okvirima formata slike 4:3, Riget i vizuelno podržava taj „take no prisoners” buntovni stav autora i funkcionalno doprinosi, kao cigla u zidu stamene bolnice, nastanku jedne veličanstvene umetničke građevine... Za sada tek toliko o kvalitetima ove kultne serije, a o nekim drugim aspektima, o vrlinama i eventualnim manama koji iz njih proističu, više uskoro, nakon što odgledam drugu i treću sezonu.

P.S. Nastavak priče je OVDE.