Filmični lokaliteti (I) – Kineski zid

Od ovog jubilarnog 99. posta na vašoj Filmooniriji započinjem seriju predstavljanja vizuelno atraktivnih lokaliteta kroz objektiv moga fotoaparata. Vizuelno atraktivnih u smislu da me navode da ih zamišljam kao scenografiju za film koji bih voleo da gledam. Lokaliteti koje ću predstaviti su prirodni ili artificijelni, naseljeni ili nenaseljeni, urbani ili ruralni, ovde u Srbiji ili širom Zemljinog šara. To su ambijenti u kojima dominira kopno ili voda, ravnica, brda i planine ili more. Arhitektura grada ili sela, kulturno-istorijskih spomenika ili modernih građevina. Ili ništa od svega toga, jer su u fokusu ljudi, a sve ostalo je samo gradivna materija za mizanscen.

 

 

Fotografski materijal prikazan u ovom i budućim napisima načinjen je na mojim putovanjima po Srbiji i inostranstvu ili je dobijen na lokalitetima iz mog kraja za koje sam intimno vezan. U trenutku kada su nastajali, ovi snimci nisu bili koncipirani kao kadrovi potencijalne scenografije za film, pa će se mnogima često činiti da pred sobom imaju tek putopisnu reportažu. Ipak, naknadnom intervencijom prilikom selekcije fotografija i njihove obrade za potrebe ove rubrike na blogu, naglasio sam estetski aspekt snimljenih prizora i, nadam se, podigao kvalitet fotografija na viši nivo. Time sam, mislim, uz propratni tekst, ispunio svoj zadatak, a to je da izvučem na videlo sav filmični potencijal prisutan na posećenim živopisnim lokalitetima.

 

 

U jesen 2014. bio sam na Kineskom zidu, na njegovom krajnjem istočnom delu, nadomak Pekinga. Ovaj deo čuvenog fortifikacionog objekta, koji se proteže hiljadama kilometara, relativno skoro je obnovljen i namenjen turistima, jer se nalazi na samo sat vožnje od glavnog grada NR Kine. Sadrži i sve propratne sadržaje za tu namenu; prodavnice, restorane, suvenirnice, ali oni ne uspevaju da skrenu pažnju sa pompezne građevine koja je simbol moći kineske imperije i kontinuiteta trajanja kineske civilizacije, kontinuiteta koji se proteže na pet milenijuma.

 

 

Kada se ispnete na zid iz podnožja, sa nivoa parkinga, a zatim strmim stepeništem i do prve stražarnice, pred vama pukne pogled na beskrajnu vijugavu zmiju koja se pruža preko oštrih vrhova surih planina. Pogled je ograničen izmaglicom koja sakriva sunce i čini prizor turobnim. Pomislili bi da je to smog koji se proširio iz Pekinga, ali prosečno obrazovan i informisan Kinez (možda zaveden spinovanjem vladinih medija) objasniće vam da se radi o sitnim česticama peska koje nanose severozapadni vetrovi iz pravca pustinje Gobi, a takođe i da je Peking uronjen u ovaj oblak peska i prašine, a ne u oblak smoga.

 

 

Već kod prve stražarnice, nakon tek stotinak metara uspona, prosečni turista izgubi dah i postaje mu jasno zašto se komunikacija između ovih vojnih ispostava vršila vatrenim signalima umesto kurirskom službom. E sad, ono što bi bilo karakteristično za ovakvu konfiguracija terena, iz aspekta filmičnosti lokacije, to je da ona omogućava neobične uglove snimanja, iz donjeg i gornjeg rakursa pod uglom i preko 45 stepeni, često sa deformacijom ili potpunim izostankom linije horizonta.

 

 

Veliki kineski zid je bio mesto snimanja mnogih kineskih istorijskih filmova u kojima je prikazana njegova funkcija kroz vekove; odbrana severnih granica kineske imperije od nomadskih varvarskih plemena. Ali on je poslužio i kao pozadina za mnoge domaće i strane filmove na savremene teme. To je podrazumevalo i žanrovsku raznovrsnost i različite autorske pristupe, ali i različitu scenografiju koja varira od zapuštenih neobnovljenih delova zida izgrađenog od drveta, opeke ili kamena do rekonstruisanih upeglanih delova namenjenih turistima.

 

 

Impozantnim građevinama u jednom surovom planinskom pejzažu nedostaju ljudi kako bi se u scenu unela životnost; temperament ratnika u kostimima iz različitih istorijskih perioda ili elan savremenih avanturista u osvajanju Velikog zida. Nedostaje i toplina u srcima davno razdvojenih ljubavnika koji se ponovo sreću u jednoj od stražara na zidu kao simbolu, u ovom slučaju, spajanja, trajnosti i stabilnosti jedne emotivne veze. Ili možda nedostaju tek duhovi svih onih stradalih u izgradnji zida i kasnije u njegovoj odbrani. Scena u kojoj se može namirisati krv svih onih koji su uzidani u temelje zida ili su iskrvarili na njegovim grudobranima.

 

 

Ili je, možda, dovoljno da mizanscen upotpunjuju turisti; pravi, u nekakvom dokumentarcu o putovanjima, ili fiktivni, u igranom filmu na savremene teme. Pejzaži i prirodne kulise u kadrovima tada ne moraju da dolaze do izražaja.

 

 

Lokalno stanovništvo ili glumci žute rase su fotogeničniji za ovakav ambijent. Njihova kao ugljen crna kosa i oči sa sjajem, koji potiče iz najdubljih ponora crnila, čine protivtežu bledunjavom sivilu okoline.

 

 

U kosinama njihovih očiju kriju se tajne ovog predela, kao da one korespondiraju sa strminama planinskih grebena na horizontu i kosinama zida koji se pruža preko njih u vidu oreola. Te tajne, zbog nemogućnosti da se iskažu rečima, ostaće večita misterija... Osim možda za one pripadnike drugih rasa sa pronicljivim okom, okom nalik na objektiv filmske kamere, i stoga sposobnim da vide i ono naoko nevidljivo.

 

 

Dok tako razmišljam, bacam pogled dole iza sebe i procesuiram svoj zamišljeni film o reci ljudi koji se uspinju vijugavim beskonačnim putem preko planinskih vrleti, zastajući na svakih dve stotine metara u kulama-odmorištima gde preispituju svoju savest. Ostaju tamo koliko je potrebno da se koriguju, a zatim sa redefinisanim planovima nastavljaju dalje. Međutim, izišavši na put i prativši njegovu vijugavu trajektoriju zapadaju u hipnotički trans koji im briše sećanje na proces preispitivanja na prethodnom odmorištu. Utom stižu do sledeće kule-odmorišta gde ponavljaju postupak nesvesni da su to već učinili dvesta metara ranije. Izlaze opet na put, sagledaju ga kao vijugavu beskrajnu zmiju pred sobom, upadaju u trans i tako u nedogled...