FILMOONIRIJA

  Malo je onih koji ne vide, a gledaju, da upasti u ovaj život znači upasti u kolotečinu. Ustati, doručkovati, ići na posao, susretati svakodnevno iste likove i iste prizore i pritom vrteti u krug iste misli, ista osećanja. I tako stalno, kao da smo u beskonačnoj petlji. Međutim, stari mudraci nas uče da čovek ima slobodnu volju, da može da prekine tu petlju makar na kraju završio u nekoj drugoj, isto tako repetativnoj stvarnosti. Ali običaji, navike, rutina se lakše prihvataju, jer se k njima ide linijom manjeg otpora. Koristiti slobodu predstavlja napor zato što traži od čoveka da preuzima rizike i odgovornost za sopstvenu inicijativu i preduzimljivost u svetu koji u principu teži da zadrži postojeće stanje stvari, a da pojedinac ne štrči, nego da se uklopi u amorfnu, inertnu masu... Ovo su samo neka uopštena razmišljanja na koja nas navodi film The Exit 8 , a po kojima bi se on definisao kao košmarna parabola naše stvarnosti. Naime, ovaj film je baziran na video igrici i koristi...

  U sklopu proslave jednog mog dragog jubileja, hiljaditog odgledanog japanskog filma, reših da se ovde osvrnem i na one sinematske produkte Zemlje izlazećeg sunca koji su sasvim marginalizovani, donekle s pravom, s obzirom da zaista nisu neka posebno vredna ostvarenja, ali koji odišu entuzijazmom i radošću slobodnog stvaranja, nesputanom maštom i obiljem ideja domišljato upakovanih u narativ sveden rigidnim ograničenjima nametnutim niskim budžetom. Sirotinjski minimalizam ovih filmova očituje se u korišćenoj tehnici. To je početkom ovog veka, u eri tranzicije iz analognih u digitalne sisteme, podrazumevalo upotrebu kamera skromnih performansi sa, najčešće, supstandardnom, šesnaestomilimetarskom filmskom trakom namenjenom za televiziju i televizijski format slike 4:3. Ili su to bili, još uvek prisutni, „direct to video” projekti čiji su stvaraoci često primorani da snimaju na otvorenom, pod prirodnom svetlošću, jer je u zatvorenom prostoru potrebno obezbediti adekvatno veštačko osv...

  Poznata nam je ta američka ljubav prema oružju. Beše nekad Divlji zapad, a potom i pravna država sa isto tako krajnje liberalnim tretmanom institucije naoružavanja. Možeš i danas ući u prodavnicu, pokazati ličnu kartu, predati fotografiju uz popunjen formular, i odmah kupiti i preuzeti što ti je srcu drago; duge ili kratke cevi svih mogućih marki, vrsta i kalibara. Otuda su tamo česta „raspištoljavanja“, puškaranja, a onda i ranjavanja, nehotična ubistva ili hotimična, pa ubistva iz afekta koja često dovode do masovnih pogibija. Ne treba ni nabrajati silne filmove koji se bave ovom temom, najčešće prema istinitim događajima. U njima se oseća ta fetišizacija pištolja ili puške i mačizam onih koji ih poseduju i koriste. Toliko se to tamo nameće da nama, miroljubivim tipovima, prosto postaje neprijatna ta ogoljena demonstracija sile preko vatrenog oružja. Često mi je mučno da gledam sve te realističke trilere koji potanko iznose krvavu činjenicu za krvavom činjenicom bez da nas uron...