Svojevremeno,
sa svog putovanja u Peking, kući sam doneo knjigu Strange Tales from a Chinese Studio, klasičnu kolekciju strašnih i
fantastičnih kineskih narodnih priča, koju je priredio Pu Songling u XVIII
veku. Priče o duhovima, magiji, vampirizmu i drugim bizarnostima nadrealne i
fantazmične vrste imale su u ovoj najmnogoljudnijoj zemlji široku popularnost
kroz vekove. Čitane su i prepričavane, postavljane na pozornicu, a sa pojavom
filma doživljavale su i brojne ekranizacije. Najpre u Hong Kongu gde je procvat
filmske industrije tokom sedamdesetih i osamdesetih, uz demokratsko uređenje koje
je obezbeđivalo slobodniji izbor tema, omogućio širok dijapazon pristupa ovim
pričama i njihovoj kreativnoj obradi. Nakon prvobitnog buma sa kung-fu filmovima, tokom
osamdesetih se u hongkonškoj filmskoj industriji raširio svojevrsni žanrovski
hibrid koji je miksovao borilačke filmove sa fantazijom, hororom i komedijom.
Stvorila se tada i prilika da se u punoj meri upregne narodno predanje i folklor koji je
bio prebogat fantastikom, stravom i užasom, pa su počeli da se pojavljuju ovi,
i dalje u svojoj osnovi kung-fu filmovi (ako kung-fu uzmemo ne samo kao borilačku veštinu, već i kao stil života i svetonazor utemeljen u religiozno-filozofskoj tradiciji), ali takvi koji su izdašno obogaćeni natprirodnim elementima.
Međutim, horor oštrica, koja je bila kao žilet u narodnim pričama, otupljena je
humorom, i to prizemnim humorom, pridodatim tu iz komercijalnih razloga. Velika većina tih filmova
je, pak, neuspešno kombinovala sve ove obuhvaćene žanrove i često postajala papazjanija
u kojoj se data humorizovana priča vidi kao parodija same sebe. Takvu blamažu
je izbegao tek mali broj filmova, a jedan od njih je i A Chinese Ghost Story iz 1987. godine o kome ću sada nešto i reći.
A Chinese Ghost Story kao potku uzima nekoliko
priča iz Po Songlingove zbirke, koje su scenaristički obrađene, nadograđene i dramski
povezane u celinu, i na taj način nastaje storija o Ningu Cajčenu, skupljaču
poreza, koji dolazi u jedno provincijsko mesto gde se neplanirano zadržava ceo
dan, pa onda tamo mora i da prenoći. Prenoćište nalazi u napuštenom hramu u
obližnjoj šumi. U hramu, međutim, nabasa na devojku Ni Šjoučjen u koju
se, zbog njene nestvarne lepote, smesta zaljubi. Sutradan, pak, u šumi sreće Jana
Čišiju, taoističkog besmrtnog sveštenika, koji mu kaže da u napuštenom hramu obitavaju
zli duhovi i da je ta devojka verovatno jedan od njih. Plašljivi Ning Cajčen
ipak i naredne noći ode u hram, naravno jer je privučen tom misterioznom lepoticom, kako bi od nje
iznudio priznanje o prirodi njenog bića. Njegove strepnje se obistinjuju; ona mu
prizna da je duh i da je pod vlašću „stare dame“, demona hiljadugodišnjeg drveta, za koju je
prinuđena da pribavlja nove duše ubijajući slučajne prolaznike. Ona to nevoljno
radi, a sada, kada su i njena uzvratna osećanja prema pristiglom mladiću ljubavnog karaktera,
reši da pošto-poto raskine taj svoj ponižavajući odnos sa demonom. To će učiniti tako što će Ning Cajčen iskopati
urnu u kojoj se nalazi njen pepeo i zakopati je ponovo daleko od ukletog,
demonskog drveta. Ali „stara dama“ ne sedi skrštenih ruku i angažuje celu svoju
hordu monstruoznih bića, koja uključuje, pored veštih kung-fu boraca
natprirodne snage, i žive mrtvace i ogromno čudovište u obliku dugačkog,
masivnog jezika koji se palaca, vitla, a onda udara, obavija i steže do smrti svoje protivnike.
Taoista
Jan Čišija, pripadnik svešteničkog reda kome je kung-fu i meditativna tehnika,
koristi svoju borilačku veštinu da pomogne Ning Cajčenu i Ni Šjoučjen kako bi
oni ostvarili svoj plan. On je i sklon sinkretizmu, pa se u tom poduhvatu potpomaže i mantrama iz budističke Dijamantske sutre. U spektakularnoj završnici sve pršti od borilačkih
duela: od vazdušnih akrobacija tela koja prkose gravitaciji (i duhovi su telesni), blještavila
sečiva sablji letećih demona, ali i letećeg taoiste, od sluzi i ljigavosti
ogromnog jezika, kao i od prašine od skrhanih osušenih tela živih mrtvaca. Tako
dobijamo zabavnu fantastičnu ekstravagancu koja dobro funkcioniše na više polja. Maštovit i efektan art-dizajn scene, kostima, naglašen optimalnom rasvetom i
pronicljivom fotografijom, idealan je okvir za vrhunski koreografisane akcione
scene i nadrealne prizore vešto skrojenih čudovišta. Čak i ljubavna veza i
odnos između dva glavna lika deluje ubedljivo i dirljivo iako i A Chinese Ghost Story, kao uostalom i
većinu tih hongkonških akcionih filmova, odlikuje zapostavljanje idejno-scenarističko-dijaloških
finesa koje film čine sofisticiranim. Ovako, bez toga, filmovi postaju samo
puka zabava. Istina, ovaj film mnogo manje pati od problema te vrste; on je sa tom
svojom hibridnom skaskom ipak uverljivo predstavio „lepotu i krhkost života na zemlji“,
kako reče jedan od kritičara sa zapada.
No,
da ne cepidlačimo. Film je u svojoj suštini pokret, a pokret je do svojih
filmskih paroksizama stigao baš kroz tu „kung-fu poetiku“. Preostaje nam samo
da uživamo u tom filmskom baletu, bujanju
životne energije, iliti ćija, kroz napon tela i
telesnosti koji je uravnotežen visokim duhovnim potencijalom, potencijalom ukorenjenim u drevnoj kineskoj mudrosti taoizma i srodnih mu učenja. Zbog svih tih činilaca neću propustiti da odgledam i ona dva manje uspešna nastavka ove prve „Kineske
priče o duhovima“. Inače, u prošloj godini je
restaurisan upravo ovaj film koji vam ovde predstavljam, a potom je i
distribuiran u bioskope širom Kine. Od premijere u Hong Kongu 1987, pa sve do danas, A Chinese Ghost Story nije prikazivan
legalno u kontinentalnoj Kini, kao uostalom ni mnogi drugi hongkonški filmovi, pa
je sad bila prilika da se u njemu uživa onako kako mu priliči – u digitalno
masterizovanoj kopiji i na velikom ekranu. Tako je ovim novim generacijama Kineza omogućeno da u
najboljim uslovima vide film koji je svrstavan u vrhunske predstavnike tadašnjeg horor-fantazi mejnstrima. Kada to kažem ne mislim samo na Hong Kong i azijski
region, već i na svetsko tržište. Jer A
Chinese Ghost Story je vizuelno, kroz stil i estetiku, ali donekle i kroz
teme i motive, sasvim parirao holivudskom hororu osamdesetih. Čak ga mnogi
porede sa čuvenim The Evil Dead-om,
od koga je, sasvim moguće, crpeo pojedine ideje. Ali ja bih vas usmerio na
drugu stranu; vratio bih vas ka zvaničnom njegovom predlošku, kolekciji tradicionalnih
kineskih priča o duhovima i začudnom, koje su vanserijski produkti narodne kumulativne mudrosti i
smisla za fantastično vođenog dubokim, živim strahovima sujevernog, primitivnog čoveka. Ali, zar nismo svi mi, čak i danas, pomalo i primitivni i sujeverni, barem taman toliko da i sami osetimo strah čitajući o natprirodnim udesima davnašnjih stanovnika ove nama daleke zemlje, a onda i da uživamo u majstorstvu kojim su te priče ispripovedane.
.jpg)
Comments
Post a Comment