The Night Affair (1958) & 125 rue Montmartre (1959) – Gilles Grangier

 

Velika kinematografija, kakva je francuska, pored svojih opštepoznatih filmova i autora mora da sadrži i one manje prepoznatljive naslove i imena. Štaviše, uvek se tu mogu pronaći i sasvim skrajnuta vredna dela i veličine koje su čudnim sticajem okolnosti ostale van vidokruga šire javnosti. Ja sebe ne smatram za deo tog šireg auditorijuma čije su ambicije uglavnom konzumerističke prirode i dometa, već naprotiv, smatram se poznavaocem istorije filma i širokog spektra njenih činilaca, ali uprkos tome dešava se povremeno da ostanem zatečen ostvarenjem nekog meni tek „isplivalog“ filmadžije. Takav je slučaj sa Žilom Granžjeom, jednim od filmskih autora koje su novotalasovci u francuskoj kinematografiji okarakterisali kao sterilne stvaraoce bez rediteljske vizije. Možda je takav njihov odnos prema sopstvenim prethodnicima, nakon što je francuski novi talas postao globalni hit a njegovi predstavnici zadobili autoritativnost u svetskim razmerama, uslovio da se i Žil Granžje potisne sasvim u stranu i zaboravi. Međutim, vremena se menjaju, pa je i pristup filmu podložan određenim revalorizacijama, tako da su danas u eri digitalne restauracije klasičnih filmova mnogi od njih konačno dobili zasluženu pažnju. Polako se to dešava i sa filmovima ovog plodnog autora koji je stvarao od II svetskog rata pa do kraja šezdesetih. Do mene su stigla četiri njegova filma koje bih svrstao u noar na francuski način. Blood to the Head iz 1956. je ipak samo drama o napuštenom suprugu iako je misterija nestanka žene nagoveštavala trilerski rasplet, dok su Reproduction interdite (1957), The Night Affair (1958) i 125 rue Montmartre (1959), rekao bih, tipični predstavnici klasičnog noara. Naravno, nastali na galskom tlu i u Evropi, oni imaju neke specifičnosti koje su posledica upliva pre svega poetika poetskog i neo-realizma, mada u njima ipak preteže uticaj američkog film noara, posebno u poslednja dva o kojima ću reći i nešto više u narednim poglavljima.

        The Night Affair (1958)

Žan Gaben igra Žorža Valou, detektiva koji istražuje slučaj ubistva vlasnika noćnog kluba u Parizu. Ovaj je upucan kad je stigao na mesto preuzimanja manjih količina droge za svoje goste u klubu. Poslednji put je viđen u društvu narkomanke Laki, njegove pratilje koja je, čini se, vezana za gazdu samo zbog mogućnosti da preko njega lako i brzo dođe do svojih dnevnih doza. Sumnja za ubistvo se zbog toga svaljuje na nju, ali iskusni Valoa sluti da je ubica neko drugi. To mu ne smeta da pritisne Laki i završi s njom u njenoj komfornoj hotelskoj sobi i u njenom krevetu, bez obzira što po godinama može da joj bude deda. Sutradan shvati da ona ipak nije prostitutka, već da je teški ovisnik koji je u takvom stanju nesvestan šta čini. Budi se u njemu očinski nagon, pa on reši da je isčupa iz kandži narkomanije svestan da ovakvim nastojanjem može i da reši slučaj ubistva, jer otkriće izvora iz kojih se Laki preko svog gazde snabdevala drogom verovatno vodi i do ubice.

Žan Gaben je odličan u ulozi nemilosrdnog detektiva koji većinu stvari obavlja na svoju ruku, zbog čega se sukobljava sa šefom i kolegama. Nađa Tiler u svojim dvadesetim je nesrećna, hipersenzualna Laki kojoj malo ko može da odoli i pored njenih čestih kriziranja u bunilu izazvanom apstinencijom koju joj sada nameće Valoa. Odnos između ovo dvoje kao da nadilazi zaplet oko ubistva. Sam Valoa se sav zdao oko Laki kao i da nije na zadatku koji bi trebalo da bude osnovna potka filma. Zbog toga nakon gledanja „Nereda noći“ dugo u sećanju ostaće ne sama istraga, zločin, identitet ubice i razlozi koji su ga naveli na ovaj kriminalni čin, već intimni odnos koji se plete između detektiva i narkomanke, a onda i razvija postepeno ka jednoj trajnijoj i dubljoj vezi.

Još jedan razlog koji utiče da The Night Affair divergira od tipičnog američkog noara je činjenica da završnica filma nije fatalna po protagonistu, jer ni protagonistkinja s kojom se konfrontira nije fatalna žena. Kao što rekoh, ona je nesrećnica kojoj je sudbina poslala Valou u pravi čas da je spasi od narkomanske smrti, a da se on sam učinivši dobro delo opero od prljavih radnji koje je neminovno morao da čini u službi policije, što zbog prirode posla, što zbog svog sirovog karaktera. S druge strane, brojni su klišei koji ovaj film dovode u ravan klasičnog film noara. Noćni ambijent, mračna a usijana atmosfera noćnog kluba zagušenog dimom i džez muzikom, erotika, zatim i cinizam koji izbija iz svih pora tela, gestova, mimike, dijaloga. Sama priča i dijalozi su minuciozno planirani i izvedeni, a scene tako umontirane da se radnja logički odmotava predstavljajući jasno sve ono što se događa u filmu, filmu punom novoiskrslih saznanja i obrta, tako tipičnih za film noar.

        125 rue Montmartre (1959)

Još jedna velika zvezda igra u Granžjeovom filmu 125 rue Montmartre. Istina, tada je Lino Ventura (o njemu se radi) tek počinjao da krči svoj put ka slavi, ali je odmah pokazao sav svoj potencijal. U neobičnoj ulozi Paskala, prodavca novina koji od tog posla jedva sastavlja kraj s krajem, Ventura glumi dobrodušnog i, shodno tome, pomalo naivnog mladića koji je bio žrtva prevare zarad finansijske koristi. O njegovu dobrodušnost ogrešio se najpre Didije. Ovaj mladić je pred Paskalovim očima skočio u Senu, navodno pokušavši samoubistvo zbog toga što njegova žena nastoji da ga izludi i zajedno sa svojim deverom otera u ludnicu kako bi oni onda preuzeli svu njegovu imovinu. Paskal mu poveruje, sažali se na njegovo mentalno stanje i pozove ga u svoj skromni stančić da tamo prenoći. Tako ga i bliže upozna i zbliži se s njim, pa kad Didije predloži Paskalu da tokom noći kriomice uđu u njegovu kuću da bi on uzeo pozamašnu svotu novca koja mu pripada, ovaj pristane i pođe s njim.

U Didijeovoj kući Paskal se nađe sam, jer je „samoubica“ pobegao. Bauljajući kroz mrak u dnevnoj sobi naleti na leš muškarca, a Didijeova žena pozove policiju koja Paskala i uhapsi, pošto ovaj pri pokušaju bekstva naleti na zaključanu kapiju od dvorišta. Ispostavi se da je ubijeni muškarac zapravo muž Didijeove „žene“. Paskal shvata da je nasamaren i da će, ukoliko ne dokaže svoju nevinost, biti osuđen za krađu i ubistvo. Na njegovu sreću, detektiv Dodelo, kome je dodeljen slučaj, je vispren i iskusan policajac, pa odmah posumnja u ženinu nevinost, a Paskala pusti na privremenu slobodu. Tako je ovome omogućeno da zajedno s policijom krene u potragu za tzv. Didijeom. Pronalazak ove nestale osobe, veruju i jedni i drugi, biće ključni događaj u istrazi o prevari i ubistvu koje je donelo ženi ubijenog bogato nasledstvo.

U 125 rue Montmartre, za razliku od prethodno pomenutog filma, fokus pažnje je sasvim upućen ka kriminalnom zapletu, mada se i ovde delikatno razvija romansa između Paskala i službenice koja izdaje novine, a koju ovaj svakodnevno viđa na poslu. I ako je u „Neredu noći“ Valoa pomalo neshvatljiv u svojoj preteranoj naklonosti ka jednoj običnoj narkomanki, ovde Paskal tera gledaoce da sumnjičavo vrte glavom zbog njegove preterane naivnosti, koja ne pristoji drčnom i razložnom čoveku kakvim nam se Paskal najčešće predstavlja. Ipak, i 125 rue Montmartre je film sa integritetom, jer se bazira na jakom scenariju, i ovaj put pisanom u saradnji između Mišela Odijara i samog reditelja Granžjea, zatim uverljivog glumačkog ansambla predvođenog samouverenim Venturom, a onda i režiserskom sposobnošću da se ova kompleksna priča tako ulanča da obezbedi jasnoću i preciznost. Brojne su i domišljatosti autora koje kao karike u lancu događanja podstiču radnju da se razvija, meandrira, menja pravac ili se iznenada uvrće. Tako, na primer, u sceni u cirkusu na osnovu poštapalice kojom se klovn koristi, Paskal otkriva u njemu Didijea, pa se onda i potera dovodi do kraja, a slučaj razrešava.

Samosvestan režiser kakav je Žil Granžje neminovno je morao da obrati pažnju na fotografiju kako bi dobio tonus slike i izgradio atmosferu karakterističnu za noar filmove. U tom smislu iskoristio je umeće direktora fotografije Luja Paža i Žaka Lemara, posebno ovog prvog, jer se radnja The Night Affair-a u potpunosti odvija noću, pa noćne senke daju štimung i toniraju tamošnja dominantna osećanja melanholije i turobnosti. S druge strane, 125 rue Montmartre sa svojom povremeno čistom, svetlom vizualnošću i scenografijom koja pokriva lokacije u kojima se kreće niža srednja klasa i sirotinja, evocira tehnike i efekte italijanskog neorealizma. I sama priča zadire i u privatni život kolportera Paskala, pa smo okupirani i njegovom svakodnevicom i borbom za golo preživljavanje. Takođe, intimni odnosi između njega i one službenice, koji se prirodno razvijaju od naklonosti ka ljubavi (možda su u senci ali i tamo oni zadobijaju sve svoje valere), upućuju nas na francusku emotivnu otvorenost, otsustvo lažnog morala i realistički, gotovo naturalistički postupak. Sve ovo, uključujući i pojedine osobenosti film noara, bilo je prisutno još i pre rata, tokom perioda poetskog realizma u Francuskoj. Kao i u svemu drugom, i na filmu ništa ne nastaje odjednom. Sve ima svoje korene i razloge, pogotovo u jednoj velikoj kinematografiji, kinematografiji kontinuiteta kakva je francuska.