Salt for Svanetia (1930) – Mikhail Kalatozov

 

Krajem dvadesetih godina prošlog veka u SSSR-u je nastupila Staljinova politika čvrste ruke. Ona se prelila i na umetnost i film. Posebno film, jer je on u prvoj socijalističkoj državi smatran za glavno sredstvo propagiranja tekovina Oktobarske revolucije. Nekako se proslava desetogodišnjice revolucije poklopila sa prvim petogodišnjim planom intenzivnog razvoja društva, pa je film poslužio kao primarni medij ovekovečenja i veličanja tog boljševičkog prevrata, ali i propagandno i agitaciono sredstvo za ubrzan razvoj socijalizma i beskompromisnu borbu protiv retrogradnih elemenata, petokolonaša kulaka i sveštenika, protiv feudalizma, kapitalizma, protiv religioznosti i sujeverja. Tako su nastali i filmovi kao što su Pudovkinov The End of St. Petersburg (1927) i Ejzenštajnov October - Ten Days that Shook the World (1928), koji su obeležili jubilej revolucije, a onda i oni koji su promovisali „prvu petoletku“, samopregoran rad, polet, snagu i hrabrost u izgradnji zemlje, u stvaranju novog industrijskog doba gde mehanizacija zamenjuje zaostalu manufakturnu proizvodnju i seljačke težačke poslove, istovremeno oslobađajući ljude zavisnosti od elementarnih prirodnih sila, samim tim i od praznoverja i slepe vere u boga. Takvi, pak, filmovi su Ejzenštajnov Old and New i Turksib Viktora Turina, ali i Vertovljev Man with a Movie Camera, sva tri iz 1929. godine. Takvi su i Earth Aleksandra Dovženka i, konačno, Salt for Svanetia Mihaila Kalatozova, oba iz 1930.

Svi ovi filmovi su pseudodokumentarci, doku-drame, dakle dramatizovani dokumentarci. U njima su akteri obični ljudi u njihovom realnom okruženju, ali su postavljane i rekreirane scene koje naglašavaju neke  aspekte njihovog života, one koji su od interesa za agitovanje i propagiranje novog socijalističkog društva. Pritom je korišćeno nasleđe sovjetske filmske škole, njene originalne tehnike snimanja i montaže koje su obeležile nemi film na globalnom nivou. Posebno su montažne tehnike stavljene sasvim u funkciju naglašavanja klasne borbe i socijalističkog progresa, i to preko simboličkog povezivanja kadrova, čime se stvaraju snažne poetske slike koje izazivaju duboke emotivne reakcije gledalaca zanoseći im i uznoseći duh. Česte su u filmovima i sekvence sa brzom montažom, brzim rezovima, kojima se naglašava dinamika radnog impulsa i zanosa proletera, ali i dinamika modernog industrijskog društva u celini, sve s ciljem da se istakne to da sovjetska socijalistička ekonomska kretanja ne zaostaju ni malo za onima u razvijenim kapitalističkim zemljama. Time, čak, ovi filmovi sugerišu da će se ovako brzim razvojem, takvim kakav je u SSSR-u, vrlo brzo prestići kvalitativni nivo života dostignut na Zapadu.

Čini mi se da su pomenute snimateljske i montažne tehnike, kao i oštrina kritike primitivnog seoskog života i iz nje proizašle agitacije u korist progresivnih snaga novog društva, dostigle svoj vrhunac u filmu Salt for Svanetia. Mihail Kalatozov je svoj debitantski film snimio u rodnoj Gruziji, u zabačenim planinskim krajevima Kavkaza. Svani su tu prikazani kao zaostali stanovnici tih planinskih gudura, koje ih odvajaju od sveta, pa prema tome i od bilo kakvih novih naprednih strujanja. Živeći sami kroz vekove, oni su izgradili odbojan stav prema pridošlicama. Njihovo selo omeđuju visoke kamene kule sa kojih se brane od došljaka bili oni zlonamerni ili ne. A u selu važe plemenska pravila, rituali koji se od pamtiveka nastavljaju sve do danas. Tu se sujeverje sustiče sa pravoslavljem i gradi specifičan sistem verovanja koji donosi neobične prizore onima koji tamo nikad nogom nisu kročili. Gledajući ovaj film mi, gledaoci iz budućnosti, dobijamo ekskluzivno pravo da putujući kroz vreme i prostor osmotrimo nekadašnje radnike na strmim žitnim poljima sa srpovima u rukama, pletilje i prelje ispred jednostavnih kuća od kamena. Kuća, koje su od temelja do krova izgrađene od kamena cepanog u kamenolomima i prenošenog na mazgama do sela. Seljani, inače, sve potrebe zadovoljavaju iz sopstvenih izvora; od stoke i živine imaju meso, mleko, jaja za ishranu, odnosno vunu, perje, kože za izradu odeće, obuće i pokućstva. Jedino što im nedostaje je so. Kamena so može se naći samo na jednom mestu, visoko u planinama u kojima je boravak rizičan, pa se u njoj oskudeva. Otuda možemo videti ne samo ljudsku čežnju za solju, već i životinje koje ližu svoje znojave vlasnike ili njuškaju mesta na kojima su se oni pomokrili. Ali tamo nije lako doći ni do hlebnog zrna. U vrlo neobične filmske slike spada i prizor snežne mećave u julu. Žito sazrelo za žetvu tada mora da se kosi pod snegom kako ne bi istrunulo.

Posebno su interesantni ti njihovi verski rituali i praznoverice, kojima Kalatozov akcentuje njihov primitivni varvarizam. Ritual sahrane je mešavina pravoslavnih i paganskih običaja, pa prisutni na groblju sa popom na čelu silaze u grob pre nego što tamo spuste pokojnika, a jedan jahač žrtvuje konja za pokoj duše preminulog tako što ga goni do iznemoglosti, tj. dok mu srce ne eksplodira. Tog dana se jedna trudnica porodila, što je loš znak – smrt i rođenje nikako ne idu zajedno. Posledica toga je da su ona i dete bili prognani iz sela i prepušteni sami sebi. Neminovno je da dete, ostavljeno i od majke, umre, a ona da, potom, iako i sama žrtva tih varvarskih običaja, odradi i ono što se od nje još zahteva u takvoj situaciji: da četrdeset dana cedi svoje dojke nad grobom deteta... Kalatozov i njegovi saradnici posle prikaza pomenutih surovih scena pripremaju osvetu takvom načinu života seljana, a iskupljenje nama, opravdano ogorčenim gledaocima isprovociranim tom bestijalnošću, tako što nas vode na gradilište puta kog gradi sovjetska vlast prema ovim kavkaskim zabitima. U poslednjih pet minuta prisustvujemo sili i snazi mišica nasmejanih udarnika, njihovom pregalačkom radu koji nezaustavljivo probija put kroz planine ka Svanetiji i drugim takvim nepristupačnim selima donoseći im ne samo fizički kontakt sa modernom civilizacijom, već i materijalno blagostanje i prosvećenost, što prihvatanje socijalizma podrazumeva.

U ovom finalu demonstrira se sva snaga snimateljsko-montažnog postupka sovjetske filmske škole. Donji rakurs i drugi neobični uglovi snimanja, krupan kadar oznojanih odlučnih lica, evociraju radni elan boljševika, njihovu snagu i graditeljska dostignuća, dok brza montaža sve to dodatno naglašava. Međutim, i pojedine scene kojima se prikazuje onaj zaostali način života kroz te filmske tehnike takođe se oživljavaju i intenziviraju. Onaj beskonačni konjski trk se brzo smenjuje sa kadrovima sahrane, ali i umiranja tek rođenog deteta. Kao što ona nadahnjujuća završnica razgoreva naša osećanja, tako ih raspiruje u suprotnom smeru i ovaj galopirajući ritam montaže rituala sahrane. Naravno da ovakve, poetski snažne scene prati i odgovarajuća muzika, svojevrsna mešavina kavkaskog folklora i novog revolucionarnog senzibiliteta ovaploćenog odsečnim ritmom i himničnom melodijom. Cilj težnji filmske ekipe svakako da je sa „Solju za Svanetiju“ bio postignut, jer je nadahnuo tadašnje gledaoce da se privole nepokolebljivom i neuništivom lenjinizmu koji je sa Staljinom poprimio formu nezaustavljivog industrijskog razvoja socijalističkog društva. Bar je takvu sliku širio tamošnji filmski medij kao propagandno sredstvo vlasti. Danas, međutim, od sve te socijalističke ideje nije preostalo ništa. Ostali su, pak, filmovi čiji revolucionarni umetnički pristup čini da oni i danas imaju moderan izgled i da i dan-danas nadahnjuju filmske radnike i obične gledaoce širom sveta, gledaoce koji više ne žive tu socijalističku utopiju, već su čvrsto vezani lancima kapitalizma, poslednje preživele ideologije – ideologije novca.