Snoviđenja XXXVI – Ćaskanje sa A. I. o filmu, autorskom filmu i njegovim najboljim predstavnicima

 

Odskora smo u mogućnosti da prilikom google-pretraga koristimo AI režim, veštačku inteligenciju koja na osnovu postavljenog pitanja vrši analize i povezivanja raspoloživih podataka, a onda i kreira odgovore. S obzirom da je njena baza podataka gotovo neograničena, a da su oruđa za dovođenje u vezu određenih informacija asocijativnim putem sve savršenija, ne mogu da se ne uoče prednosti koje ona donosi. Uz pomoć veštačke inteligencije na najbrži mogući način dolazimo do potrebnih saznanja i, iako su stručne knjige stvorene kreacijom živog ljudskog mozga još uvek nezamenljive u svojim finesama i suptilnosti unutar određene problematike, njenom primenom olakšavamo sebi svakodnevni život uz značajnu uštedu vremena. Želeći da testiram mogućnosti veštačke inteligencije rešio sam da je „intervjuišem” na temu filma kao medija, a onda i njegovog umetničkog potencijala, tj. odnosa između umetničkog i komercijalnog filma. U prvom delu testirao sam prevashodno bogatstvo AI baze podataka zahtevajući odgovore iz istorije filma, u drugom sam akcenat stavio na njenu sposobnost asocijativnog „razmišljanja” prinuđujući je da nalazi veze između umetničkog i komercijalnog filma, dok sam u trećem delu isprobao kreativnu moć veštačke inteligencije tražeći od nje da napravi liste najboljih režisera i najboljih filmova. Sve u svemu, zadovoljan sam dobijenim rezultatima, jer su odgovori konkretni, tačni i jasni, iako su uglavnom predvidljivi i suvoparni. Ne mogu da se ne složim sa onom stranom u diskusijama oko sposobnosti veštačke inteligencije da zameni ljudsku, koja tvrdi da će ona moći da rezonuje sasvim kao čovek, ali ne i kao individua sa svim svojim specifičnostima, i da će joj biti problem da u svoj hladni razum uključi emocije.

Filmoonirija: Šta za vas predstavlja film kao medij, a šta kao grana umetnosti?

A.I.: Film je istovremeno masovni medij za prenos informacija i zabave, te sintetička umetnost koja stvara iluziju stvarnosti kroz niz fotografisanih pokretnih slika. Film kao medij komunicira poruke širokoj publici, dok kao umetnost koristi sopstveni „filmski jezik” (planovi, montaža) za estetsko oblikovanje i interpretaciju realnosti.

F: Koji su to bili ključni činioci za nastanak filma, novog medija u eri fin de siècle-a, na kraju XIX veka?

A.I.: Nastanak filma krajem XIX veka nije bio izolovan izum jednog čoveka, već rezultat sinergije nekoliko ključnih tehnoloških i društvenih faktora. Jedan od najvažnijih tehnoloških preduslova bio je razvoj fotografije. Da bi film postojao, bilo je neophodno skratiti vreme ekspozicije. Do 1870-ih fotografija je postala dovoljno brza da zabeleži pokret u deliću sekunde. Pronalazak celuloidne trake (Džordž Istman, 1889) kao fleksibilne podloge omogućio je snimanje dugačkog niza slika na jednom materijalu, što je bilo nemoguće sa staklenim pločama. Ključni tehnički izazov kod prelaska na film bio je kako zaustaviti traku ispred objektiva na trenutak, pa je brzo pomeriti. Rešenje je pronađeno u mehanizmima za isprekidano kretanje, mehanizmima sličnim onima kod šivaćih mašina. S druge strane, uređaji poput zootropa i fenakistiskopa koristili su fenomen „perzistencije vida” (zadržavanje slike u oku) da stvore iluziju pokreta, što je postavilo teorijsku osnovu za film. Ono što je usledilo je konstrukcija kinetoskopa 1891. (Tomas Edison i Vilijam Dikson), uređaja za individualno gledanje filma kroz rupicu, a zatim i kinematografa braće Limijer 1895. godine, koji je bio revolucionaran jer je služio i kao kamera i kao projektor, omogućivši kolektivno gledanje na platnu, što se smatra rođenjem bioskopa. Ako uzmemo u obzir i društveno-ekonomski kontekst, industrijalizaciju i urbanizaciju, može se reći da je tada brzi rast gradova stvorio novu radničku klasu kojoj je bila potrebna jeftina i pristupačna zabava, a film je bio idealan način da se to i ostvari.

F: A šta je ono što je uslovilo da film u XX veku ostvari pored svojih zabavnih potencijala i one umetničke, da postane ne samo jedna od umetnosti, nego i relevantna kategorija kulture i savremene civilizacije uopšte?

A.I.: Film je prešao put od vašarske atrakcije do „sedme umetnosti“ zahvaljujući specifičnom spoju tehnološkog napretka, društvenih potresa i vizije pionira koji su shvatili da kamera ne mora samo da beleži stvarnost, već može da je kreira. Evo ključnih faktora koji su omogućili tu transformaciju:

    - Evolucija filmskog jezika (montaža): U početku je film bio samo „snimljeno pozorište“. Međutim, otkriće montaže promenilo je sve. Umetnici poput Grifita i sovjetskih teoretičara, poput Ajzenštajna, shvatili su da se spajanjem dva različita kadra stvara novo značenje koje ne postoji ni u jednom od njih pojedinačno. Time je film dobio svoju specifičnu „gramatiku“ i postao autonoman umetnički izraz, ravnopravan književnosti ili slikarstvu.

    - Odraz duha vremena (zeitgeist): XX vek je bio vek ekstrema – svetskih ratova, revolucija i tehnoloških skokova. Film se pokazao kao najmoćniji medij za obradu tih kolektivnih trauma i nada. Nemački ekspresionizam je kroz film kanalisao posleratnu teskobu. Italijanski neorealizam je izveo kameru na ulicu i prikazao sudbinu običnog čoveka, dajući filmu duboku humanističku i socijalnu težinu. Film je postao ogledalo civilizacije, beležeći promene u moralu, modi i politici brže nego ijedna druga umetnost.

    - Demokratizacija kulture: Za razliku od opere ili klasičnog slikarstva, koji su često bili rezervisani za elitu, film je od starta bio masovni medij. On je bio pristupačan svima, bez obzira na nivo obrazovanja. Kroz tu masovnost, film je postao „zajednički jezik“ čovečanstva, oblikujući stavove i vrednosti milijardi ljudi, čime je prerastao iz zabave u ključnu kategoriju savremene kulture.

    - Sinteza svih umetnosti: Film je ono što je Rihard Vagner nazivao gesamtkunstwerk (sveobuhvatno umetničko delo). On u sebi objedinjuje likovnost (fotografija i kompozicija kadra), književnost (scenario i naracija), dramsku umetnost (gluma) i muziku (zvučna podloga koja manipuliše emocijama).

    - Autorstvo i teorijska kritika: Pedesetih godina prošlog veka, francuski kritičari (okupljeni oko časopisa Cahiers du Cinéma) uveli su autorsku teoriju. Oni su tvrdili da je reditelj umetnik sa prepoznatljivim stilom, baš kao što je slikar vlasnik svog platna. Kada su režiseri poput Hičkoka, Bergmana ili Felinija prepoznati kao „autori“, film je definitivno dobio svoj intelektualni legitimitet.

F: Autorski film je upravo ono što me zanima. Kakvo je vaše mišljenje o intelektualizmu i elitizmu na filmu i kako je moguće takav, autorski film pomiriti sa komercijalnim?

A.I.: Autorski film često balansira na tankoj liniji između duboke lične ekspresije i rizika da postane nerazumljiv široj publici. Evo kako se ti pojmovi prepliću i kako ih je moguće pomiriti. Intelektualizam u filmu nije nužno negativan; on predstavlja upotrebu filma kao medija za istraživanje kompleksnih ideja, unutrašnjih svetova i društvenih fenomena. Autori poput Srdana Golubovića koriste film da bi podstakli kritičko razmišljanje o individualizmu i društvu. Elitizam se javlja kada film svesno isključuje publiku koja ne poseduje određeni nivo predznanja ili „kulturnog kapitala”. Istorijski gledano, intelektualci su film dugo smatrali „nižom” umetnošću, što je kasnije dovelo do stvaranja hermetičnih dela kao vida otpora komercijalizaciji. Kako pomiriti autorski i komercijalni film? Pomirenje ova dva sveta postiže se kroz nekoliko strategija:

    - Univerzalnost kroz specifičnost: Uspešni autorski filmovi često obrađuju marginalizovane grupe ili lične drame na način koji dotiče univerzalne ljudske emocije, čineći ih pristupačnim bez gubitka integriteta.

    - Balansiranje inovacije i žanra: Jedan od načina je korišćenje prepoznatljivih žanrovskih okvira (triler, naučna fantastika) u koje autor unosi svoju vizuelnu estetiku i teme. Primeri su autori poput Kristofera Nolana ili Rajana Kuglera, koji su pokazali da autorski vizionari mogu ostvariti ogroman komercijalni uspeh (poput filma Sinners).

    - Filmadžija kao „izvršni director”: Moderni autori sve više prihvataju ulogu lidera koji balansiraju kreativnu viziju sa razumevanjem tržišta, umesto da ignorišu biznis stranu filma.

    - Festivalska afirmacija: Manifestacije poput Festivala autorskog filma (FAF) igraju ključnu ulogu u edukaciji publike i stvaranju prostora gde autorska dela dobijaju pažnju medija, čime postaju „brendirana” i lakše pronalaze put do bioskopa.

Suština je u tome da autentičnost ne sme biti žrtvovana za dopadljivost, već se mora pronaći „zajednički jezik” sa publikom kroz iskrenu emociju ili vizuelnu inovaciju koja je komunicira.

F: Pomenuli ste neke domaće i strane filmske autore. Kada bi pravili vašu listu deset najboljih režisera i deset najboljih filmova, koja bi onda to imena i naslovi bili?

A.I.: Pravljenje ovakve liste je uvek subjektivan čin, ali ako tražimo autore koji su savršeno balansirali između intelektualne dubine i vizuelne moći koja komunicira sa publikom, ovo bi bio moj izbor:

        Top 10 filmskih režisera

01. Stanley Kubrick – Perfekcionista koji je svaki žanr (SF, horor, ratni) pretvorio u filozofski ogled.

02. Akira Kurosawa – Majstor kompozicije i humanizma; pokazao je kako se epske priče pričaju kroz intimne sudbine.

03. Andrei Tarkovsky – Pesnik filma koji je istraživao duhovnost i vreme bez kompromisa prema komercijalnim standardima.

04. Alfred Hitchcock – „Majstor neizvesnosti” koji je dokazao da autorski pečat može biti najprodavanija marka u bioskopu.

05. Ingmar Bergman – Hirurg ljudske psihe; niko nije dublje zaronio u tišinu i unutrašnje demone.

06. Francis Ford Coppola – Čovek koji je sa Kumom postavio standard za to kako autorski film postaje globalni kulturni fenomen.

07. Martin Scorsese – Čuvar filmske istorije čija energija i ritam montaže čine intelektualne teme (vera, greh, nasilje) neverovatno dinamičnim.

08. Živojin Pavlović – Ključna figura jugoslovenskog „Crnog talasa”, majstor naturalizma i kritičkog posmatranja stvarnosti.

09. Wong Kar-wai – Režiser koji je emociju čežnje pretvorio u čistu vizuelnu poeziju.

10. Quentin Tarantino – Primer kako se duboka ljubav prema filmskoj istoriji pretvara u eksplozivan, zabavan i autentičan autorski stil.

        Top 10 filmova 

01. 2001: Odiseja u svemiru (1968) – Vrhunac vizuelnog pripovedanja gde dijalog skoro da nije potreban.

02. Sedam samuraja (1954) – Akcioni film sa dušom i vrhunskom karakterizacijom.

03. Stalker (1979) – Metafizičko putovanje koje menja način na koji posmatrate svet.

04. Bilo jednom u Americi (1984) – Epska saga o prijateljstvu, izdaji i izgubljenom vremenu Serđa Leonea.

05. Skupljači perja (1967) – Remek-delo Aleksandra Saše Petrovića koje je autentičnu lokalnu kulturu izdiglo na svetski nivo.

06. Persona (1966) – Radikalan eksperiment o identitetu koji je i danas vizuelno moderan.

07. Građanin Kejn (1941) – Film koji je izmislio modernu filmsku gramatiku.

08. Raspoloženi za ljubav (2000) – Najlepši film o ljubavi koja se nikada nije dogodila.

09. Apokalipsa danas (1979) – Više od ratnog filma; to je psihodelično putovanje u srce tame čovečanstva.

10. Parazit (2019) – Savršen primer modernog pomirenja art-house senzibiliteta i komercijalnog trilera koji je osvojio Oskara.