Moonlight Shadow, Jezero i nekoliko priča Jošimoto Banane

Život je suviše kratak da bi se pročitale sve vredne knjige! Ovo je prvi zaključak koji izbija kada se osvrnem na svoje dugogodišnje intenzivno čitalačko iskustvo. A pod vrednim knjigama podrazumevam ne samo one meni zanimljive, već pre svega one koje oplemenjuju duh. Takve, čiji efekti ostavljaju trajan pečat na moju dušu, svest, ali pre svega na moju podsvest, jer neprimetno postaju sastavni deo moje ličnosti. Pošto danas gotovo da ne postoji autoritativna književna kritika, jer je ona potisnuta tržišnom ekonomijom i propratnim advertajzingom izdavačke industrije, i stoga što ne postoji vremenska distanca, čitati nova izdanja predstavlja kockanje sa dragocenim vremenom. Iz toga proizilazi da je najsigurniji način izbora knjiga vraćanje na klasike. Prosečni čitaoci pogrešno misle da su knjige od pre sto i više godina neminovno zastarele, ali klasici i jesu upravo to što im i ime kaže baš zbog svoje večne aktuelnosti i univerzalnosti. Oni su i moj uobičajeni izbor još od ranih dana, ali, naravno, tu i tamo dolazim u iskušenje da pročitam i poneko novije izdanje. Kada se to desi, odluka uvek pada uz veliki oprez.

Retka je situacija kada mnogo ne razmišljam u svom izboru savremenih knjiga. Pre svega to je slučaj kada se radi o Tanesijevim izdanjima japanske književnosti. Inače, Tanesi je izdavačka kuća čiji značaj se pre svega ogleda u prenošenju tekovina japanske pisane kulture na ove prostore; prevođenju na srpski jezik ne samo njihove bogate klasične srednjovekovne književnosti, već i moderne književnosti od kraja XIX veka, pa sve do danas. U maloj zemlji u kojoj je i čitalački krug vrlo uzak, prevođenje dela iz jedne daleke, egzotične, nama prilično nerazumljive kulture, ekonomski je neopravdano. Stoga, vrlo malo toga se može naći na našem tržištu i utoliko pre mnogo ne razmišljam kada kupujem Tanesijeva izdanja. Ali nisam se ni pokajao do sada, jer se pored osvedočeno dobrih klasičnih autora prevode i ona savremena dela koja su već pobrala brojna priznanja širom sveta. Međutim, posebno bih izdvojio antologijska izdanja ove izdavačke kuće, koja nam daju jednu širu sliku književnih tendencija u savremenom Japanu. Takve su „Antologija savremene japanske price” iz dva dela, „Antologija japanske horor priče“ i „Antologija japanske naučno-fantastične priče“.

A sada stižemo i do teme ovog teksta, jer među nekoliko desetina japanskih autora prevedenih u ovim antologijama, posebnu pažnju mi je privukla književnica Jošimoto Banana. Ona je tu predstavljena jednom novelom pod nazivom „Moonlight Shadow“ i sa tri priče: „San o kimćiju“, „Malo tame“ i „Mumija“. Tanesi je posebno objavio i njen roman „Jezero“ nakon što je Rad preveo njen najpopularniji roman „Kuhinja“. Jošimoto, koja je svoje rođenjem stečeno ime Mahoko pretvorila u Banana zbog obožavanja cveta banane, sama naglašava da se u svojim knjigama najviše bavi temom stanja bezvoljnosti mladih u savremenom Japanu i načinima na koje traumatično iskustvo oblikuje život individue.

„Moonlight Shadow“ je objavljena 1986. godine i bila je prvi publikovani Jošimotin književni rad. Radi se o noveli iz koje je nastao njen prvi i najtiražniji roman „Kuhinja“. U njoj je predstavljen iz prvog lica život devojke Sacuki nakon što je ostala bez dečka, Hitošija, koji je stradao u automobilskoj nesreći. U njenom bolu saučestvuje i Hiiragi, Hirošijev brat, koji je u istom udesu ostao i bez devojke Jumiko. Hiiragi se nosi sa traumom tako što oblači i nosi odeću koju je nosila i Jumiko, dok Sacuki svakodnevno u ranu zoru izlazi na obližnji most na kojem je doživela nezaboravne trenutke u šetnji sa Hitošijem. Jednom takvom prilikom sreće misterioznu ženu Uraru, koju odlikuju neke natprirodne sposobnosti i čija pojava odiše „onostranošću“. Urara najavljuje trenutak u kojem će se desiti „fenomen tkačkih svečanosti“. Taj trenutak rađa priviđenje koje nastaje kada se „preostale misli umrlog susretnu sa tugom preživelog“. Da li će taj trenutak, koji se dešava jednom u sto godina, pružiti Sacuki priliku da se još jednom sretne sa Hitošijem?

Prva od tri kratke priče, „San o kimćiju“, razmatra veze u ljubavnom trouglu iz ugla ljubavnice koja svojoj suparnici preotima muža. Ta emotivna energija, i pozitivna i negativna, preliva se ravnomerno na sve članove tog trougla i ide dotle da prouzrokuje neku vrstu telepatske komunikacije među njima... A možda je tek ljutkasto-kiselkasti miris kimćija, koji natapa atmosferu ove priče, probudio šesto čulo kod partnera u novouspostavljenoj bračnoj zajednici. Zatim sledi priča „Malo tame“ u kojoj otac i ćerka borave turistički u Buenos Ajresu; otac obilazi prodavnice u potrazi za kvalitetnom gitarom, dok za to vreme njegova ćerka odlazi na grob Evite Peron. Međutim, tok radnje je u stvari tok devojčinih misli, to jest sećanja na pokojnu majku i na njen neobičan odnos sa mužem, koji je obeležilo „malo tame“ skupljene u oboma tokom traumatičnih epizoda iz njihovog detinjstva. I na kraju poslednja i najkraća priča, „Mumija“, govori o neobičnom susretu i potom prinudnom seksu koji spolja liče na otmicu i silovanje, ali iz vizure mlade devojke, navodne žrtve, oni poprimaju karakter složenog hirovitog odnosa između dve mlade osobe ophrvane hormonima i balastom odrastanja.

Poslednje što je napisala Jošimoto Banana, a što je objavljeno kod nas 2019. godine, je kratki roman „Jezero“ napisan petnaestak godina ranije. Opet je glavni lik mlada ženska osoba koja nas kroz pripovedanje u prvom licu uvodi u svoj mehanizam mišljenja i osećanja. Radi se o Ćihiro koja se posle smrti majke preselila u Tokio. Tamo upoznaje misterioznog Nakađimu na neobičan način; tako što komuniciraju pogledima gledajući se sa prozora svojih stanova koji su orijentisani jedan naspram dugog. Kasnije postaju ljubavni par iako Nakađima za Ćihiro i dalje ostaje enigmatičan. Tek postepeno ona otkriva da je on kao dečak bio žrtva jedne sekte. To saznanje je usledilo nakon posete Nakađiminim prijateljima, Minu i Ćii, bratu i sestri koji žive u jednoj usamljenoj kući na obali jezera. Svi oni su kao deca bili oteti i odrastali u nezdravoj atmosferi sektaškog fanatizma i danas nose taj beleg na duši, ali i na telu. Sada njihovo međusobno druženje, posredovano Ćihirinom predusretljivošću i ljubavlju prema Nakađimi, počinje da deluje lekovito i, iako ne može sasvim da zaceli rane, može barem da im pomogne da nauče da žive s njima.

Može se nazreti iz samih sadržaja ovih Jošimotinih radova da se tu predstavlja jedan intimni, krajnje subjektivno obojen svet. Svet mlade devojke izložen svim onim egzistencijalističkim problemima današnjice pojačanim osetljivim adolescentskim dobom glavne junakinje. Ali ona je, kao uostalom i svako od nas, najpre jedinstvena ličnost obeležena svojim specifičnostima. I Sacuki i Ćihiro i sve one druge bezimene Jošimotine junakinje su maštovite osobe sklone sanjarenju, koje svoje bolne porodične probleme rešavaju dubokim uranjanjem u same sebe. I tamo u zoni intuicije i iracionalnog otkrivaju da pored spoljašnjih varljivih veza, između ljudi postoji i duboka trajna unutrašnja povezanost. Ali kako ne bi bile izgubljene za ovaj naš realni svet, kako bi našle balans kao ličnosti, one pored sebe uvek imaju nekog muškarca. Istina, i ti muškarci su introvertni i osetljivi mladi ljudi, ali kao njima slični, uspevaju da se zajedno nose sa surovim svetom oko sebe. Otuda se u tim pričama prožimaju rutina svakodnevnog življenja i mašta, stvarnost i fikcija, realno i nadrealno.

U njima se uvek pojavljuje neka osoba koju odlikuje nešto natprirodno i često nismo sigurni da li ona zapravo postoji ili je samo plod mašte glavne junakinje. Jer ona, ili kao Ćii iz „Jezera” vidi budućnost i poseduje telepatske sposobnosti, ili kao Urara iz „Moonlight Shadow“ ima vezu sa svetom mrtvih, ali uvek predstavlja katalizator za glavnu junakinju u premošćavanju njenih trauma. Zbog toga je verovatnije da su one kreacija same maštovite protagonistkinje ili su posledica upliva njenih snova u stvarnost. U svakom slučaju, deo su odbrambenog mehanizma protivstavljenog životnim problemima. Nadrealni motivi su pažljivo promišljeni i dozirano uneti u priču. Takav je, na primer, simbol zvona u „Moonlight Shadow“, gde na početku Sacuki poklanja zvončić Hitošiju, koji ga privezuje za novčanik. I kao što puška koja se pojavi na početku filma, na kraju mora da opali zbog dramaturških pravila, tako se i taj zvončić oglasi na kraju sa druge strane reke, dugo nakon što je Hitoši preminuo.

Pored natprirodnih motiva kod Jošimoto su idiosinkratični i opisi prirode. Iako su oni retki, jer je akcenat na unutrašnjem svetu zatalasanom ličnim i porodičnim problemima, kada se pojave postaju ključni za gradnju atmosfere. Rekao bih atmosfere tajanstva i misterije, jer dovode dušu čitaoca u stanje prijemčivosti za ono što sledi, a što je na ivici realno shvatljivog. Tako, na primer, u romanu „Jezero”, kada Ćihiro i Nakađima stignu u blizinu kuće u kojoj žive Mino i njegova vidovita sestra Ćii, poprištu njihovog traumatičnog odrastanja u zagrljaju sekte, Ćihiro opčinjava pejzaž jezera pred njenim očima. Svi oni pokreti prirode na prelazu iz zime u leto kao što su svetlucanje vode pod zubatim suncem blago zatalasane laganim osvežavajućim vetrom, gole grane drveća na obali tek tu i tamo propupelog, kao i idilično locirana kuća Nakađiminih prijatelja, sama uz šintoistički hram, stvara bajkovit ugođaj i najavljuje ulazak u jedan fantastični svet ili svet izglobljen iz naše stvarnosti.

Ono što posebno fascinira kod Jošimoto Banane je njen stil pisanja. Njeno pripovedanje je krajnje pitko; kratka koncizna rečenica, jasnoća izraza, svakodnevni rečnik sasvim u funkciji razvoja priče, bez digresija i širokih opisa. I ta iskrena jednostavnost sa jedne strane, tako tipična za japanski mentalitet, i složenost osećanja i intrigantnost zapleta, sa druge strane, obeležavaju njeno delo isto kao i toplina koja zaostaje nakon završetka čitanja. Ta ukrasna mašnica na kraju ne dolazi posle nekakvog dramatičnog preokreta ili, ne daj bože, iz deus ex machina , već posle prirodnog rasplitanja toka stvari, ali ta prirodnost i mirnoća na površini, u dubini izaziva tektonske pokrete. Pokrenute su one najfinije strune duše, koje nam je moderno doba prekrilo materijalističkom površnošću i trivijalnošću. Zbog svega navedenog može se zaključiti da Jošimotine knjige nisu namenjene samo mladima i onima mladima duhom, kako izgleda zbog likova koji su gotovi isključivo adolescenti i zbog tema koje su vezane za problem odrastanja, već su namenjene svima, jer zalaze duboko u osnove ljudskosti u najširem smislu reči i ukoliko se prepustite magiji Jošimoto Banane bićete prodrmani do korena. To „prodrmani” shvatite krajnje uslovno, jer Jošimotina naracija vas nosi uljuljkane do te suštine ljudske egzistencije.